“Izaberite sebi danas kome ćete služiti…
a ja i dom moj služićemo Gospodu“
Isus Navin 24:15
Ove divne reči je izrekao Isus sin Navin, Mojsijev sluga. Ako bi pročitao samo te reči, neznajući kontekst u kojem su napisane, verovatno bi ti mislio da ih je rekao mladić pun snova i vizije. Ali, to nije bio slučaj sa Isusom Navinom. On je rekao te reči pri samom kraju svog dugog života. Kada su te reči istekle iz njegovog srca imao je 110 godina i već je bio spreman da umre. Ovaj slučaj se dogodio sedamdeset godina nakon što je Bog rekao za Haleva i Isusa Navina da “se sasvim držaše Gospoda“ (4.Mojs.32:12b).
Kada posmatramo ono što je u Bibliji zabeleženo o službi Isusa Navina za Boga, svi se slažemo: živeo je svesrdno u svim svojim danima. Radostan sam zbog njegovog primera zato što pravo Hrišćanstvo jeste religija koja se živi celim srcem. U Bibliji postoji mnoštvo stihova koji dokazuju tu definiciju. Mislim da bi bilo jako dobro kada bi naši domovi i način podizanja naše dece bili slični tom uzoru. Mnogi su ovu rečenicu Isusa Navina postavili na zidove svojih domova i mnogi je citiraju kao izražaj ličnog izbora i smera za svoje domove.
Dok objavljuje svoju nameru i nameru svoje porodice, Isus Navin govori proročki. Znao je da će biti još malo njegovih dana na zemlji. Kako je onda mogao izgovoriti te reči? Verujem da je mogao zato što je svoju revnost i ljubav prema Bogu prosledio svom semenu. U vreme kada je dao to svedočanstvo postojale su četiri žive generacije njegovih potomaka. Kada je rekao “moj dom” mislio je na sve njih. On je bio istinski patrijarh koji je nadgledao svoje potomke i prorokovao: “Moj dom će služiti Gospodu”. Dom Isusa Navina je divan primer svesrdnog doma.
Jevrejski dom
Pre nekoliko godina pripremao sam poruku na temu doma. Bila je subota, a sutradan sam planirao da propovedam. Dok sam se pripremao Gospod me je usmerio da proučavam jevrejski dom. To mi je bilo jedno od najvećih otkrivenja koja sam tražio kroz proučavanje. Bio sam toliko uzbuđen kada sam pripremio propoved da sam jedva čekao da dođe vreme da počnem.
Bio sam zapanjen kada sam video kako su Jevreji uređivali svoje domove i podizali svoju decu. To je potvrdilo svedočanstvo i viziju mog srca. Postalo mi je vrlo jasno da je svesrdan dom bio standard koji je Bog dao Izrailju. Duhovni Izrailj je bio totalno obuzet podizanjem svoje dece za Jehovu.
Dok sam razmišljao, sinula mi je pretpostavka da su Isus i Jovan Krstitelj verovatno odrasli u takvom domu. Presvedočen sam da kada Božiji narod postane obuzet podizanjem svoje dece i kada to postane najviši prioritet, oni će tada i podignuti pobožnu decu!
Duhovni Izrailj je bio obuzet odgajanjem svoje dece. To je čk uticalo na njihov način zidanja kuće. Oni su gradili kuće sa malim sobama gde su spavali i sa jednom prostranom prostorijom u sredini gde je porodica provodila najveći deo svog vremena. U toj prostoriji su kuvali, jeli, imali bogosluženja i primali goste. Ta prostorija je bila centralni deo doma. Mi danas imamo svetlo u svakoj sobi, ali u to vreme oni su imali samo jedno osvetljenje koje su prenosili unutar kuće. Roditelji bi stavili svetlo u glavnu prostoriju i tako su se deca zajedno skupljala. Koja divna slika. Nisam protiv struje već za skupljanje porodice. Oni su gradili kuće misleći o podizanju svoje dece.
Primetio sam slične stvari među Menonajtima gde živim. Mnoge odluke donose imajući na umu pobožnu porodicu. Grade velike kuće za mogućnost imanja dvanaestoro dece. Otac planira porodičan posao razmišljajući o vaspitanju svoje dece. Svi ostali planovi se usklađuju prema tome.
Subota
Dok sam proučavao Jevrejski dom bilo mi je na blagoslov da vidim kako su provodili subotnje večeri. Imali su običaj da svakog petka spremaju kuću. Kada je završio posao tog dana, otac se presvukao i otišao u sinagogu. Samo su očevi išli u sinagoge. Ostatak porodice je ostajao kući da se pripremi za subotu.
Dok su očevi bili u sinagogi na molitvi i bogosluženju u kući su se dešavale mnoge stvari. Cela porodica je učestvovala u pripremanju najboljeg mogućeg posuđa i hrane koja je bila dostupna u kući. Sva deca su se tuširala i oblačila čistu odeću u pripremanju za subotu. Sto je bio postavljen; subotnje svetlo je gorelo, a mama i deca su čekali oca da se vrati kući.
Kada je otac stigao, sva deca su stala u red očekujući očev subotnji blagoslov. Pošto je ušao u kuću otac se približio svakome pojedinačno, položio svoje ruke na glavu i izrekao im reči blagoslova Izrailja. Da li možeš da zamisliš sliku: sva deca postrojena i očekuju svog oca sa poštovanjem i respektom?
Božiji zakon
Otac Jevrej je učio svoju decu Reč Božiju. Očevi su svakodnevno bili obuzeti učenjem svoje dece zakonu Božijem: “Zapovest po zapovest, pravilo po pravilo, ovde malo, onde malo“, kao što piše u Isaiji 28:10. To mi zvuči kao sveuključujući program vaspitanja. Oni su verovali da treba da poslušaju 5.Mojsijevu 6:1-7. Ti stihovi savetuju oca da stalno uči svoju decu.
Kada se mladić odlučivao za svoje životno zanimanje on je ispitivao svoje izbore u odnosu na te stihove. Pitao se: “Hoće li ovo zanimanje dopustiti da učim decu Zakonu svog Boga?“ Mladić bi se mnogo puta odlučio za nižu profesiju da bi mogao biti aktivan sa svojom decom za vreme dana. Znam da je u našem modernom društvu sve teže i teže praviti takve izbore. Ipak, ako bi danas otišao u strogo jevrejsko društvo, video bi da oni žive po tom principu. Mislim da novozavetni Hrišćani mogu mnogo da se nauče od starozavetnih Jevreja.
Otac se trudio da ono što su radili u porodičnom životu stalno povezuje sa zapovestima zakona. Postojao je razlog za sve što su radili. “Zato se molimo; ovde je stih za to”. Otac je tako metodično poučavao svoju decu. “Evo zašto držimo Pashu. Ovde su stihovi”. Deca su od malena učila. Mislim da su čak od dojenja učili zašto rade ono što rade i koji stihovi se nalaze u pozadini svega što su radili. Otac ih je učio Reč Božiju.
Drevna kućna škola
Otac Jevrej je učio decu da čitaju mnogo ranije od njihovog uključivanja u sistematsko obrazovanje. Da li znaš kako je on to radio? Svi su koristili isti nastavni plan za učenje čitanja. Koristili su Reč Božiju. To je bila njihova knjiga za učenje teksta. Da li ti je poznat očev motiv u tome? On bi rekao: “Želim da moja deca počnu što pre da čitaju Zakon“. On nije planirao da šalje decu na formalno obrazovanje. Želeo je da srca njegove dece budu puna Reči Božije. Tako bi uveče seo sa decom i učio ih. Prvo su učili “jevrejsku azbuku“, zatim su prelazili na jednostavne reči iz Biblije, a posle na jednostavne rečenice. Otac ih je svakodnevno učio polako ali sigurno sve dok deca nisu počela da čitaju Zakon u svojoj petoj godini. Kada razmišljam o životu ranih amerikanaca, zamišljam iste scene u domovima, sa mnogo sličnih motivacija.
Očevi su učili decu da pamte Pismo mnogo pre nego što su mogla da čitaju. Čim su deca mogla da pričaju ona su napamet učila da citiraju Pismo. Kada su počela da razumevaju reči, roditelji su ih učili: ponavljanjem stihova, izreka i pevanjem pesama. Jedan od prvih psalama koji su deca pamtila bio je 119.psalam zato što on prati jevrejski alfabet i liči na pesmicu.
Draga braćo, da li smo izgubili viziju? Mislim da jesmo. Suviše smo mekani i suviše zauzeti. Mislim da ne shvatamo mentalne sposobnosti tih malih umova. Naša deca mogu pamtiti Pismo mnogo pre i brže nego što mi to mislimo. Ako bi počeli i bili istrajni u pomaganju, naša deca bi u u sedmoj ili osmoj godini života u svojim srcima mogla imati čitava poglavlja Božije reči. Otac je tako poučavao decu. Božiji putevi i Božije reči bile su centar razgovora i centar života u duhovnom jevrejskom domu.
Oni su celim svojim srcem tražili sledeću generaciju. Vreme je da mi radimo to isto. Mnogi se uznemire kada čuju pravila i standarde u crkvi, a mi sami ne želimo da učinimo potrebne žrtve da bi stavili standarde u srca naše dece. Treba da uzmemo Bibliju, da je spustimo na nivo deteta i da ih učimo zašto radimo ono što radimo. Treba da ih učimo zašto sestre nose marame, zašto se skromno oblačimo, zašto klečimo kada se molimo ili podižemo ruke dok pojimo. To je odgovornost oca u svakom domu. To znači poučavati decu i to treba da rade očevi, a ne samo starešina.
Kada sinovi napune osam godina odlaze u klasičnu školu. Sa ćerkama je bilo drugačije u jevrejskom domu. One su se školovale kući sa svojim majkama. Imale su obrazovanje, ali više su učile kako se treba brinuti o domu. Ostajale su kući sa mamom i učile da kuvaju, šiju, rade baštu i brinu za decu. Znam da se neke devojke neće složiti sa ovim što čitaju. Mislim da naše ćerke treba da se obrazuju. Međutim, ovde vidimo kako je svako imao svoj deo odgovornosti. Nažalost, danas je to dosta izgubljeno u našoj zemlji.
Hajde da pređemo na dečake. Kada malo odrastu, šta misliš kome su roditelji davali svoje sinove da ih poučavaju? (Nisam mislio da stavim akcenat na učitelje koji čitaju ovo. Bog neka blagoslovi svakog od vas za vaše žrtve i trud.) Nisu uzimali mladu osobu kojoj je trebao posao. Ne. Tražili su najduhovnijeg i najzrelijeg mogućeg rabina i njega su postavili za vaspitača. Zašto su to radili? Zato što su podizali vođe za naciju Izrailja, a to je vrlo ozbiljan zadatak. Postavljali su najduhovnije ljude za taj zadatak.
Šta želim da kažem u svemu ovom? Da li kažem da svi treba da pređemo na jevrejsku praksu? Ne, ne kažem to uopšte. Kažem ovo. Duhovni Izrailj je podizao svoju decu sa ciljem. Imali su mnogo stihova da ih usmere i viziju da ih nadahne. Činili su to svojim celim srcem. Verujem da treba da sledimo primer duhovnog Izrailja i da požnjemo snažne rezultate.
Da li si nekada zamišljao, kao što sam već spomenuo, da je u takvom domu naš Gospod Isus bio podignut? Možeš biti siguran da kada je otac u nebu tražio pravu porodicu za svog Sina, On je učinio da sve te stvari budu na svom mestu. To bi se takođe moglo primeniti i na dom u kome je Jovan Krstitelj bio podignut. Biblija kaže za Jovanove roditelje: “A bijahu oboje pravedni pred Bogom, i življahu u svemu po zapovestima i uredbama Gospodnjim bez mane“ (Luka 1:6) To je vrlo snažna rečenica. Šta misliš kakav je bio njihov dom?
Seti se biblijskih ilustracija koje smo pogledali: prekrasno izrađene stupove, odgojeno bilje, maslinove grane, kuću, pravljenje strela i polaganje temelja. Te vizije su gorivo za vatru, koja je učinila jevrejski dom takvim kakvog smo ga upravo videli. Svaka ilustracija je puna vizije, metode i akcije. Vladajući se prema tim vizijama i metodama, Izrailj je podizao pobožnu decu za Jehovu. Njihovi životi su bili ispunjeni podizanjem svoje dece.
Pitanje koje mi dolazi na um je ovo: želimo li platiti cenu? Postoji cena za ovakav divan dom. Koja je cena i ko je spreman da je plati? Kada propovedam o domu, često se dešava da stariji ljudi ustanu da daju svedočanstvo na kraju. Oni svedoče sa suzama: “O, da sam samo čuo te stvari pre trideset godina!“ Uvek savetuju mlade roditelje da plate svu cenu zato što su oni svoju decu izgubili u svetu. Njihov način razmišljanja je vredan našeg razmatranja. Kada oni koji su izgubili svoju decu sa žaljenjem gledaju na svoj svakodnevan život sa tim gubitkom, vredno je poslušati njihovu molbu.
Ko onda želi da se posveti Gospodu da bi blagodat tekla kroz njih i da bi tako promenuli svoje prioritete i vaspitali decu putevima Gospodnjim? Do sada ih nije bilo mnogo. To se menja i ja slavim Boga za tu promenu, ali nije ih bilo mnogo. Ako ti ova rečenica izgleda suviše oštra, stani i pogledaj oko sebe. Koliko domova poznaješ u kojima su sva deca potpuno predata Gospodu? Imamo vrlo malo primera koje možemo da sledimo. Crkve bi trebale biti pune sedih glava koje su uspešno odgojile generaciju vojnika koji se sada na poljima bore u bitkama. U realnosti ih ima, ali vrlo malo. Dragi očevi i majke, mi dugujemo sledećoj generaciji primer roditelja koje oni mogu proučavati i slediti. Platite cenu; platite sve. Ne zadržavajte se i ne dozvolite to sebi ni malo! Dajte vaše celo srce tome i nikada nećete žaliti.
Stefanin dom
„Znate dom Stefanin…i na služenje svetima odredi (preda) se“
1.Korinćanima 16:15
Evo svedočanstva svesrdnog doma koji je opisan ovom jednostavnom rečenicom. Kao u prethodnom tekstu o Isusu Navinu, ova reč “dom“ se odnosi na ceo Stefanin dom: oca, majku, decu i čak sluge. Kada je Pavle išao u Korint da propoveda Evanđelje članovi te porodice bili su njegovi prvi obraćenici. U Bibliji nije mnogo zapisano o njima. Međutim, iz ovog stiha se vidi da ono što je zapisano glasno govori o njima. Izgleda da kada su čuli radosnu vest, odmah u početku su je svi prihvatili sa radošću i entuzijazmom. Za mene je to jedna posebna porodica zbog reči „preda se“ u stihu. (U engleskom prevodu KJV umesto reči “odredi se” stoji “preda se”, prim.prev.). Pre nego što sam se nanovo rodio bio sam predat drogama i alkoholu, tako da znam silu reči „predan”. Kada je Pavle spominjao tu porodicu u svojoj poslanici korintskoj crkvi koristio je reč „znate”. To je reč iskustva. Pavle je rekao: ”Vi znate kako ta porodica živi. Vi znate kakvo je njihovo svedočanstvo među vama”. Ovde se radi o pobožnoj porodici čije predanje Hristu nije bilo pod znakom pitanja. Stefani i njegova žena su živeli sa ljubavlju prema Hristu i to je uticalo na celu porodicu. Stefanin dom je bio predat dom. Oni su dopustili sebi da se upecaju (predaju) služeći svetima. Koji primer za nas danas!
U poslednjih dvadeset godina ta porodica mi služi kao model na koji treba da se ugledam. Neka nam Bog i sada dâ takvu viziju da bi za deset godina neko takođe mogao reeći za našu porodicu: “Ta cela porodica je predata Božijem delu“. Moj cilj je da od najmlađeg do najstarijeg – cela porodica predano živi za Boga. Ako budemo živeli život revnosti i radosti pred njima, verujem da će naši mališani želeti da služe Gospodu u svojoj nevinosti, a starija deca će ustati i reći: “Želim da služim Gospodu svojim životom”. Oni će učiniti to. Da, hoće! Oni će želeti da dele traktate, da propovedaju, da rade na ulicama većih gradova u Americi, da poje, da se mole itd. Oni će želiti da rade sve pobožne stvari koje ti radiš.
Ne znam kakva je tvoja reakcija na ovaj primer, ali moje srce kaže: “O Bože, želim tu goru i ja ću imati tu goru”. Neka nam Bog dâ Halevov Duh. Halev je verovao Božijem obećanju za njega, ustao u sili i osvojio posed.
Kuća starešine
Pogledaj ilustraciju sveštenika (starešine) u Novom Zavetu (1.Tim 3:1-7). Jedan zahtev za starešinu svakako jeste da on ima urednu porodicu. Mnogi uslovi karaktera koji su nabrojani za skupštinske vođe opisani su samo jednom rečju. Ali kada je Duh Sveti došao u sferu starešininog doma, zapisano je više reči. Čovekova porodica verovatno najviše otkriva ko je on zaista. Neko je jednom rekao: “Tvoj pravi karakter pokazuje se onda kada te niko ne gleda”. Mislim da Bog upravo to govori pošto je stavio toliko veliki akcenat na dom potencijalnog vođe. Biblija koristi izraze kao što su “verna deca“ i “onaj koji dobro upravlja svojim domom”. Znamo da je to istina: ako nađeš uredan dom, naćeš čoveka koji živi ispravno iza zatvorenih vrata.
Vidiš, naša porodica nas izdaje. Ne možemo sakriti ko smo mi zaista. Neko vreme možemo zamišljati da niko ne zna kakvi smo zaista, ali to nije istina. Naša deca nas uvek odaju. Ako su otac i majka uzdržljivi i deca će biti uzdržljiva. Ako otac i majka kritikuju i deca kritikuju. Ne možemo se sakriti. Čovekova porodica glasno govori o njegovom privatnom životu. Srećna žena i verna deca daju tihu poruku da glava doma hoda sa Bogom dok su vrata zatvorena. Moja porodica je jedan izražaj, proširenje mene samog. To može biti bolna realnost sa kojom se moramo suočavati, ali mi ljudi moramo biti iskreni sa sobom u toj stvari.
Znam, u poslednjih nekoliko stranica govorim dosta teške stvari. Idem malo iza sveta inspiracije i izazivam na cilj. Treba da napravimo neke promene. Vreme je da postanemo ozbiljni u vezi svojih domova. Danas mnogi domovi putuju kao i većina domova u Americi – nigde. Vrlo malo ljudi stvarno želi da plati cenu kojom će potpuno promenuti svoje domove. Vrlo malo.
Većina ljudi je suviše zauzeta, suviše zauzeta da podiže pobožnu decu koja će jednog dana pogoditi metu neprijateljskog logora. To nije neka besmislena stvar, već stvar prioriteta. Suviše smo zauzeti zarađivanjem novca, napredovanjem u poslu ili potragom američkog sna, ili smo jednostavno uhvaćeni u pomamnoj jurnjavi našeg društva. Braćo, zaustavite auto, želim da izađem.
U poslu kažemo: “Dobićeš ono što uložoš“ i to je istina. Međutim, ako je to istina u poslu, koliko mnogo više je to istina sa našim porodicama. Dobićeš ono što platiš, iako će može proći i trideset godina pre nego što vidiš to što si kupio. Šesti stih iz 2.Kor.9 je snažan stih ako se primeni na vreme koje ulažemo u naše porodice. Poslušaj ove reči. “Koji s tvrđom seje, s tvrđom će i požnjeti; a koji blagoslov seje, blagoslov će i požnjeti”. Ako primenimo ovaj stih na naše domove, imamo poziv da izvršimo glavne promene u našim prioritetima. Pravo pokajanje jeste promena uma koja dovodi do promene dela. To je potrebno da se desi u mnogim srcima. Staro pokajanje kaže: ”Gospode, idem pogrešnim putem i okrećem se”. Takvo je pokajanje koje je Pavle opisao u 2.Koronćanima 7 – apsolutna promena srca i dela.
Sada je naš potez
Božija volja jeste da imamo svesrdne domove. Kada razmišljaš o domu u kojem si odrastao, možda ne vidiš ništa od toga, ali Božija volja je da tvoja deca to vide. Da, možda su naši roditelji pogrešili, ali sada je naš potez. Postoje dve opcije u vezi grešaka naših roditelja u domu. Dok se žalimo kako je bilo loše, možemo dopustiti da to sećanje u nama stvori gorčinu. Druga opcija je da nas to sećanje izazove da se popnemo na više tlo i postanemo bolji. Izbor je naš. Hajde da se podignemo iznad njihovih grešaka i počnemo da marširamo po udarcima drugačijeg bubnja. Hajde da uvedemo novi kurs radi svoje dece, da bi im dali drugačije nasledstvo – pobožno nasledstvo.
Dragi roditelji, sada je naš potez. Iz Božije perspektive, podizanje dece nije stvar sporednog zanimanja. To je glavni deo hrišćanskog života. To je očigledno iz svega što smo do sada razmatrali. Pored rada u službi, podizanje dece za Boga mi je najizazovnija i najzrelija stvar, stvar puna samoodricanja, stvar koja zahteva mnogo vremena. Tako bi trebalo da bude kod svih. Zapravo, što više razmišljam o odgovornosti podizanja porodice, to više shvatam da ta odgovornost najbolje priprema čoveka za službu. Treba da sledimo Pavlove reči iz Fil.3:13b,14: “Što je ostrag zaboravljam, a za onim što je napred sežem se, i trčim k biljezi…“ Sigurno, podizanje naše dece jeste deo “gornjeg zvanja Božijega u Hristu Isusu.”
Molitva
Bože naš Oče, šta da radimo, Gospode? Živimo u Americi, izgubili smo pogled Tvoje vizije za našu decu. Molimo te dođi i pomozi nam da ponovo zadobijemo želje koje smo nekada imali. Kako da radimo te stvari celim svojim srcem u našem prebrzom društvu? Otvaramo Ti baš sada naša srca i domove. Preusmeri naša srca i domove. U Isusovo ime. Amin.