TRINAESTA LEKCIJA

“Tada su pristupili učenici nasamo k Isusu i rekli: zašto ga nismo mogli isterati? A on im reče: zbog vaše nevere; jer zaista, kažem vam, ako imate vere kao zrno gorušice, reći ćete ovom brdu pomakni se odavde tamo i ono će se pomaknuti; i ništa vam neće biti nemoguće.” Matej 17:19-21

Kada su učenici videli kako je Isus isterao zlog duha iz epileptičara koga oni nisu mogli isceliti, upitali su Gospoda šta je razlog njihovog neuspeha. On im je dao moć i vlast nad svim đavolima i da izleče sve bolesti. Oni su često koristili tu moć i radosno govorili kako su im i đavoli podložni, a ipak sada, dok je On bio na gori, doživeli su potpuni neuspeh. Dokazano je da nije bilo ništa u volji Božijoj ili u samoj prirodi slučaja što bi učinilo oslobođenje nemogućim: jer na Hristovu zapovest zli duh je napustio čoveka. Iz njihove perspektive: “Zašto mi nismo mogli?” Evidentno je da su želeli i pokušali da to učine, verovatno su koristili i Gospodnje ime i pozivali zlog duha da izađe. Njihovi napori su bili uzaludni i u prisustvu mnoštva bili su osramoćeni. “Zašto nismo mogli?”

Hristov odgovor je bio direktan i jednostavan: “Zbog vaše nevere.” Uzrok Njegovog uspeha, a njihovog neuspeha nije bio u tome što je On imao neku specijalnu silu koja njima nije bila dostupna. Ne, razlog nije trebalo dugo tražiti. On ih je tako često učio da postoji jedna moć i to moć vere, kojoj se sve mora pokloniti i u carstvu tame i u Božijem carstvu. U duhovnom svetu neuspeh ima samo jedan uzrok – nedostatak vere. Vera je uslov kroz koji Božanska sila ulazi u čoveka i radi kroz njega. To je prihvatanje nevidljivog: čovekova volja koja je podređena i oblikovana voljom Božijom. Moć koju su primili da izgone đavole nisu držali u sebi kao stalan dar ili posed. Moć je bila u Hristu i mogla se primiti i držati i koristiti samo verom i to živom verom u Njega sâmog. Da su oni bili puni vere u Njega kao Gospoda i Osvajača u duhovnom svetu, da su bili puni vere u Njega kao Onog koji im je dao vlast da izgone u Njegovo ime, ta vera bi im dala pobedu. “Zbog vaše nevere” jeste Gospodnje objašnjenje i ukor zbog nedostatka sile i svih neuspeha Njegove Crkve.

Međutim, takav nedostatak vere mora imati i svoj uzrok. Učenici su isto tako mogli pitati: “Zašto nismo mogli da verujemo? Naša vera je ranije izgonila đavole. Zašto sada nismo uspeli u verovanju?” Gospod nastavlja sa odgovorom: “Ova vrsta ne izlazi do samo molitvom i postom.” Vera je najjednostavnija, ali i najveća vežba u duhovnom životu gde se naš duh predaje u savršenoj prijemčivosti Duhu Božijem i tako biva ojačan za najviše aktivnosti. Ova vera potpuno zavisi od stanja duhovnog života. Samo kada je on jak i u punom zdravlju, kada Duh Sveti ima punu prevlast u našem životu, tu će biti i sila vere da se rade moćna dela. Zato Isus dodaje: Ova vrsta ne izlazi do samo molitvom i postom. Vera koja može nadvladati takvu tvrdoglavu upornost kao ovu koju ste upravo videli u ovom zlom duhu, Isus im govori nije moguća, osim za čoveka koji živi u jako bliskoj zajednici sa Bogom i koji je posebno odvojen od sveta kroz molitvu i post. Tako nas On uči dve lekcije o molitvi koje su od duboke važnosti. Jednu, da je veri potreban život molitve u kojoj će da raste i ostaje snažna. Drugu, da je molitvi potreban i post za njen pun i savršen razvoj.

Veri je potreban život molitve za njen puni rast. U svim različitim delovima duhovnog života postoji takva bliska veza, takva neprekidna akcija i reakcija, da svaka može biti ujedno i uzrok i posledica. Tako je sa verom. Ne može biti prave molitve bez vere; određena mera vere mora prethoditi molitvi. Ipak, molitva je takođe put do više vere. Ne može se doći do viših stupnjeva vere osim kroz mnogo molitve. Ovo je lekcija koju Isus ovde uči. Ništa nema veću potrebu za rastom od naše vere. “Vaša vera izuzetno raste”, rečeno je jednoj Crkvi. Kada je Isus rekao reči: ”Po tvojoj veri neka ti bude”, On je objavio zakon carstva koji nam govori da nemamo svi isti stepen vere, da čak ni ista osoba nema uvek isti stepen i da mera vere mora uvek odrediti meru sile i blagoslova. Ako želimo da znamo gde i kako će naša vera da raste, Gospod ukazuje na prestol Božiji. To je u molitvi. U korišćenju vere koju već imam i u zajednici sa živim Bogom vera može da se uvećava. Vera može da živi hraneći se samo onim što je božansko, sâmim Bogom.

Naš kapacitet za poznanje i poverenje u Boga izgrađuje se kroz razdragano obožavanje, čekanje na Njega; kroz duboku tišinu duše koja se prinosi Bogu da nam se On otkrije. Kada uzmemo Njegovu reč iz blagoslovene knjige i donesemo Njemu sa molbom da nam progovori svojim živim i voljenim glasom, onda će doći i sila da potpuno verujemo i primimo reč kao Božiju posebnu reč za nas. Upravo u molitvi, u živom kontaktu sa Bogom kroz živu veru, daje se vera i sila da se pouzdamo u Boga i u tom pouzdanju prihvatimo sve što On kaže. Kada prihvatimo svaku mogućnost koju nam je ponudio – vera će postati jaka u nama. Mnogi hrišćani ne mogu da shvate šta se podrazumeva pod mnogo molitve o čemu ponekad čuju da se govori: oni ne mogu da formiraju koncepciju, niti osećaju bilo kakvu potrebu da provode sate sa Gospodom, ali ono što Gospod govori i što je iskustvo Njegovog naroda potvrdilo jeste da su ljudi jake vere ljudi koji se puno mole.

Ovo nas samo vraća na lekciju koju smo naučili kada je Isus, pre nego što nam je rekao da verujemo da smo primili ono što ištemo, najpre rekao: “Imajte veru u Boga.” To je Bog, živi Bog u koga naša vera mora da pusti duboke i široke korene i samo onda će biti jaka da ukloni planine i da izgoni đavole. ”Ako imate veru, ništa vam neće biti nemoguće.” O, kada bi se mi predali poslu koji Bog ima za nas u ovom svetu i dolazili u kontakt sa planinama i đavolima koji treba da se odbace i isteraju, brzo bismo shvatili potrebu za mnogo vere i mnogo molitve, kao jedino tlo na kome vera može da se odgaja. Isus Hrist je naš život i život naše vere. Njegov život u nama nas čini snažnim i čini nas da jednostavno verujemo. Kroz umiranje sebi, koje mnoga molitva zahteva, u bliskijoj zajednici sa Isusom duh vere će doći na vlast. Veri je potrebna molitva za njen puni rast.

A molitvi je potreban post za svoj puni rast: ovo je druga lekcija. Molitva je jedna ruka kojom hvatamo nevidljivo; a post je druga kojom oslobađamo i teramo vidljivo. Čovek ničim nije bliže povezan sa svetom osećaja od svoje potrebe za hranom i uživanja u njoj. Upravo kroz plod dobar za jelo čovek je bio kušan i pao je u Raju. Izgladneli Isus u pustinji bio je kušan upravo da pretvori kamenje u hleb, ali je kroz post pobedio. Naše telo je otkupljeno da bi bilo hram Duha Svetoga, i baš u telu, Pismo kaže, trebamo proslaviti Boga kroz jelo i piće. Bojimo se da postoje mnogi hrišćani za koje ovo jelo za slavu Božiju nije postalo duhovna realnost. Prva misao koja se sugeriše u Isusovim rečima po pitanju posta i molitve jeste da će samo u životu umerenosti, samokontrole i samoodricanja biti i srca i snage za mnogo molitve.

Ali, onda postoji i njegovo više bukvalno značenje. Tuga i zabrinutost uklanjaju želju za jelom, dok radost slavi svoje praznike uz jelo i piće. Može doći vreme intenzivne želje, kada snažno osećamo da telo sa svojim apetitima, ma koliko zakonitim, ipak postaje prepreka duhu u borbi sa silama tame i osećamo potrebu da ono mora biti pod kontrolom. Mi smo čulna stvorenja: naš um je potpomognut onim što nam dolazi otelovljeno u konkretnom obliku, dok post pomaže da izrazimo, produbimo i potvrdimo odluku da smo spremni da žrtvujemo bilo šta, pa i same sebe, da bismo postigli ono što tražimo u carstvu Božijem. A Onaj koji je prihvatio post i žrtvu svog Sina, znaće da vrednuje, prihvati i nagradi duhovnom silom onu dušu koja je ovako spremna da se odrekne svega za Hrista i Njegovo carstvo.

Zatim sledi još šira primena. Molitva je pružanje prema Bogu i nevidljivom, a post je otpuštanje svega što je vidljivo i prolazno. Dok obični hrišćani zamišljaju da im je dozvoljeno sve što nije pozitivno zabranjeno i grešno i traže da zadrže što više od ovog sveta, sa svom imovinom, literaturom i uživanjima, dotle posvećena duša kao vojnik nosi samo ono što je neophodno za ratovanje. Odlažući na stranu svaki teret, kao i svaki omiljeni greh, plašeći se da se zarobi poslovima ovoga života, on nastoji da vodi Nazirejski život, kao onaj koji je posebno odvojen za Gospoda i Njegovu službu. Bez ovakvog dobrovoljnog odvajanja, čak i od onog što je zakonito, niko neće dostići silu u molitvi: ona vrsta ne izlazi do samo molitvom i postom.

Isusovi učenici, koji ste tražili od Gospoda da vas uči da se molite, dođite sad i prihvatite Njegove lekcije! On vam kaže da je molitva put do vere, jake vere koja može da izgoni đavole. On vam kaže: “Ako imate veru, ništa vam neće biti nemoguće.” Neka vas ovo slavno obećanje ohrabri da se mnogo molite. Zar nagrada nije vredna cene? Zar se nećemo odreći svega da bi sledili Isusa putem koji On ovde otvara za nas? Zar nećemo, ako treba i postiti? Zar nećemo učiniti sve, tako da ni telo, ni svet oko nas ne mogu da ometaju naše životno delo – da imamo odnos sa našim Bogom u molitvi, da postanemo ljudi vere koje On može da koristi u svom poslu spasavanja sveta.

“GOSPODE, NAUČI NAS DA SE MOLIMO”

Molitva

O Gospode Isuse! Kako stalno trebaš da nas ukoravaš za našu neveru! Tebi mora biti jako čudna ta naša strašna nesposobnost poverenja u našeg Oca i Njegova obećanja. Gospode, neka tvoj ukor sa svojim ispitivačkim “Zbog vašeg neverovanja” potone u same dubine naših srca i otkrije nam koliko je greha i stradanja oko nas baš naša krivica. Zatim nas nauči, blagosloveni Gospode, da postoji mesto gde vera može da se nauči i stekne – čak i u molitvi i postu koji nas dovodi u živo zajedništvo i ostajanje u Tebi i u Ocu.

O Spasitelju, sâm ti si Autor i Usavršivač naše vere! Uči nas šta znači da dopustimo Tebi da živiš u nama Duhom Svetim. Gospode! Naši napori i molitve za blagodat da verujemo bili su tako neuspešni. Mi znamo zašto je to tako: tražili smo da nam daš snagu u sebi samima. Sveti Isuse, uči nas opširno o tajni tvoga života u nama i kako Ti Svetim Duhom preduzimaš da živiš u nama život vere i osiguraš da naša vera ne prestane. O, dopusti nam da vidimo da će naša vera biti samo deo tog divnog života molitve kojeg ti daješ onima koji očekuju svoj trening za službu zastupanja, ne samo u rečima i mislima, nego i u svetom pomazanju koje daješ kroz uticaj Duha tvoga života. I uči nas kako u postu i molitvi možemo uzrastiti do vere kojoj ništa neće biti nemoguće. Amin.

U vreme kada je Blumhardt prolazio kroz strašan konflikt sa zlim duhovima u onima koji su bili opsednuti i koje je pokušavao da izgoni molitvom, često se pitao šta je otežavalo odgovor. Jednog dana je prijatelj sa kojim je razgovarao o svom problemu usmerio njegovu pažnju na Gospodnje reči o postu. Blumhardt je rešio da se preda postu, nekada više od 30 sati. Od reflekcije i iskustva stekao je presvedočenje da je ovo od mnogo veće važnosti nego što se obično smatra. On kaže: “Koliko god je post između nas i Boga jedan praktičan dokaz da nam je stvar koju tražimo od velike i istinske važnosti, i koliko god u velikom stepenu pojačava intenzitet i silu molitve i postaje neprekidni praktičan izražaj molitve bez reči, ja verujem da je nemoguće da post bude bez efikasnosti, posebno jer se Gospodnje reči odnose na situaciju kao moja sadašnja. Ja sam pokušao, bez da sam to ikome kazao, i uistinu konflikt je izuzetno bio olakšan. Mogao sam da govorim sa mnogo većim mirom i odlučnošću. Više nije bilo potrebno da provodim puno vremena sa bolesnim, osećao sam da mogu imati uticaj i kada nisam fizički prisutan.