TREĆE POGLAVLJE

Bog je svetlost i ljubav (1.Jov.1:5; 4:8). On “stanuje u nepristupačnom svetlu“ (1.Tim.6:16). Pošto je On svet, On i nas poziva da budemo sveti.

Međutim, svetost kod ljudskih bića može doći jedino kroz iskušenje. Adam je stvoren nevin, čak i bez znanja o dobru i zlu. Bog je želeo da Adam bude svet i zbog toga je dopustio da bude oproban.

Sâm Bog je stvorio drvo poznanja dobra i zla, i ono sâmo po sebi nije bilo zlo. Ono je postojalo u svetu nad kojim je Bog izgovorio reči “veoma dobro“ (1.Mojs.1:31). Bilo je veoma dobro jer je davalo Adamu mogućnost da bude svet kroz protivljenje iskušenju.

Biblija kaže: “Smatrajte za svaku radost kada se suočavate sa raznim iskušenjima“ (Jak.1:2) zato što nam iskušenja daju mogućnost da učestvujemo u Božijoj svetosti (Jev.12:10) i postanemo “savršeni i upotpunjeni“ (Jak.1:4).

Kada gledamo Isusovu svetost, ne posmatramo je kao nasleđenu svetost koju je imao kao Bog, jer to nama ne bi moglo da bude primer. Posmatramo Isusa kao onoga “koji je učinjen kao Njegova braća u svemu“ i “iskušan u svakom pogledu kao i mi, ali nije sagrešio“ (Jevr.2:17; 4:15).

Isus je naš preteča (Jevr.6:20) koji je trčao istu trku koju mi treba da trčimo, utirući nama put da Ga sledimo. I tako nam On kaže: “Sledi Me“ (Jov.12:26). Gledajući na Njega koji je pre nas trčao tu trku, mi takođe možemo istrajno trčati, bez klonulosti i obeshrabrenja (Jevr.12:1-4).

Isus je podneo svako iskušenje koje može doći na čoveka. Bio je kušan “u svemu, kao i mi.“ Ovo je jasno učenje iz Jevrejima 4:15. I to je naše ohrabrenje. Isus nije upotrebio nikakvu silu koju Bog nama ne nudi danas. Suočavao se i nadvladavao iskušenje kao čovek, u snazi koju Mu je Otac davao kroz Svetog Duha.

Đavo je uvek govorio čoveku da Božiji zakoni previše opterećuju i da ih je nemoguće izvršavati. Isus je došao kao čovek i razotkrio tu Sotonsku laž svojim životom savršene poslušnosti. Ako bi trebali da savladamo neko iskušenje ili poslušamo neku zapovest od Boga sa kojima se Isus nije suočio, u tim izuzecima bismo mogli imati izgovor za greh. Da je Isus živeo taj savršeni život bez posedovanja slabosti našeg tela ili silom koja nama nije na raspolaganju, tada Njegov život ne bi mogao biti primer koji možemo slediti, niti bi nam mogao biti na ohrabrenje u trenucima kada smo iskušavani. Međutim, Isus je kao čovek na zemlji svojim životom pokazao da je sila koju nam Bog daje na raspolaganje dovoljna da ispuni zahteve Njegovog zakona koje vidimo u Njegovoj Reči.

“Mi nemamo Prvosveštenika koji ne može da saoseća sa našom slabošću, nego Onoga koji je bio kušan u svim stvarima kao i mi“ (Jevr.4:15). Isusov bezgrešan život je Božija demonstracija svetu da je čoveku moguće da silom Svetog Duha ima punu pobedu nad grehom i da dragovoljno sluša Boga. Ako ostajemo u Njemu, mi MOŽEMO “hoditi kao što je On hodio“ (1.Jov.2:6).

Isus se suočio sa svim mamljenjima greha sa kojima se mi svakodnevno suočavamo, a Otac Ga je proveo kroz svako moguće iskušenje koje dolazi na čoveka. Tako je On bio opunomoćen da bude naš Vođa i Prvosveštenik (Jevr.2:10,17,18; 5:7-9). U svim tim situacijama On se odrekao sebe i usmrtio želje tela koje su Ga iskušavale na greh. Tako je On “stradao u telu“.

Sveto Pismo ukazuje na Njega kao primer: “Pošto je Hristos trpeo u telu, naoružajte se i vi za istu svrhu, jer ko je trpeo u telu odvojio se od greha, da ne bi preostalo vreme živeo u telu služeći ljudskim požudama, nego Božijoj volji“ (1.Pet.4:1,2). Isus je pokazao svojim životom “poslušnosti do smrti“ da je mnogo manja nevolja podneti sve što nas može snaći nego neposlušati Boga u samo jednoj stvari.

Suština svakog greha nalazi se u činjenju sopstvene volje, a suština svetosti ljudskog bića pronalazi se u odbacivanju sopstvene volje i činjenju Božije volje. Tako je Isus živeo.

On je rekao: “Ja ne tražim Svoju volju, nego volju Onoga koji Me je poslao… Ja nisam došao da činim Svoju volju, nego volju Onoga koji Me je poslao… Ne kako ja hoću, nego kako Ti hoćeš.“ (Jovan 5:30; 6:38; Mat.26:39).

Isus je prinosio svoju vlastitu ljudsku volju kao konstantnu žrtvu svom Ocu, čak i kada je to značilo žestoko stradanje. Rečeno nam je da je “u danima svog tela On prinosio molbe i molitve sa glasnim plačem i suzama“ (Jevr. 5:7).

Isus je upozorio svojih trojicu učenika u Getsemaniji da, pošto je ljudsko telo slabo, jedino kroz straženje i molitvu (odnosno kroz traženje pomoći od Boga) iskušenje može biti nadvladano (Mat. 26:41). Sâm On se molio i jedino tako je uspeo da pobedi.

Neposredno pre odlaska u Getsimaniju, Isus je rekao svojim učenicima da će uskoro doći dan kada će i oni moći da čine dela koja je On činio, jer će im Otac dati Svetog Duha za “pomoćnika“ (Jovan 14:12,16). Isus nije došao da nas učini čudotvorcima, nego da nas učini svetima. Njegova dela su bila dela svetosti, dela poslušnosti Ocu, i to su dela koja je On obećao da ćemo i mi moći da činimo. On je sva svoja dela učinio kao čovek ispunjen Svetim Duhom.

Kada su učenici bili ispunjeni Svetim Duhom na dan Pedesetnice, oni su takođe primili silu da čine dela poslušnosti koja je Isus činio. Tokom Isusovog života na zemlji oni su primili silu da leče bolesnike, podižu mrtve, čiste gubave i isteruju demone (Mat.10:8), ali ne i silu da nadvladaju greh. Za to su trebali da sačekaju da budu ispunjeni Svetim Duhom na dan Pedesetnice.

Punina Svetog Duha je namenjena da bi nas osposobila da činimo “dela koja je Isus činio“, ili drugim rečima Božiju volju (vidi Jovan 4:34).

Ovo je slavan život koji nam Bog nudi u Novom Zavetu.

“Ono što zakon nije mogao budući oslabljen kroz telo, Bog je učinio poslavši svog Sina u obličju grešnog tela i kao prinos za greh. On je osudio greh u telu, DA BI SE zahtev Zakona (“Božije volje“) mogao ispuniti u nama koji ne hodimo (živimo) po telu, nego po Duhu“ (Rim.8:3,4).

Nama je značajno da Isusovo suočavanje sa iskušenjem i pobeda nad njim leži u činjenici da je On time nama otvorio put da Ga sledimo.

Put koji je Isus otvorio naziva se “novi i živi put“ u Jevrejima 10:19,20 – “Imamo pouzdanje da uđemo u svetinju nad svetinjama kroz novi i živi put koji je On uspostavio za nas kroz zavesu, odnosno Njegovo telo.“

U hramu slava Božija je prebivala u svetinji nad svetinjama. To je mesto koje je Isus nama otvorio da Ga sledimo, da bi na taj način imali udeo u Njegovoj svetosti. On je naš Preteča koji je prvi ušao kroz zavesu tela (Jevr. 6:20). Mi ćemo sada trčati našu trku gledajući Njegov primer (Jevr.12:1,2).

Ne trebamo cepati zavesu, jer je naš Gospod jednom zauvek to već pocepao. Ono što trebamo jeste da sledimo Njega putem pocepane zavese – putem krsta, putem smrti telu i njegovim požudama.

Božija svetost u Isusovom životu videla se upravo kroz smrt telu. Ne postoji drugi put za nas. Ako i mi nosimo ovo “umiranje Isusovo“ u našem telu, tada i samo tada će taj čist i sveti “život Isusov biti manifestovan u našem telu“ (2.Kor.4:10).

Sveti Duh u nama uvek će nas voditi kao što je Isusa vodio – putem krsta. I to je put kojim ćemo sve više moći da imamo udeo u Njegovoj svetosti. Tako je bilo sa sâmim Isusom i tako će biti sa nama koji Ga sledimo istim putem.

Isus je došao da nas učini saučesnicima u božanskoj prirodi, tako da isti život koji je bio u Njemu može biti i u nama.

“Njegova Božanska sila nam je darovala sve što je potrebno za život i pobožnost … On nam je dao dragocena i veličanstvena obećanja da bi kroz njih mogli postati saučesnici božanske prirode“ (2.Pet.1:3,4).

Bog nije obećao da će nas učiniti bezgrešno savršenima na ovoj zemlji. Mi treba da stremimo ka savršenstvu, ali ono što možemo jeste da živimo u pobedi nad svesnim gresima.

Videli smo da je Isus bio iskušavan u svemu kao i mi. Jedno od najjačih iskušenja je ono koje napada naš misaoni svet. Dakle, tako je moralo biti i kod Isusa. Ipak, On nikada nije sagrešio. Mi takođe možemo pobeđivati u našem svetu misli.

Isusov govor je bio čist. Nijedna prljava reč nije prešla preko Njegovih usana, niti ijedna beskorisna reč. On je uvek govorio istinu. Nije bilo prevare u Njegovim ustima. Niko nikada nije mogao uvući Isusa u razgovor o tome kako zaraditi što više novca (preko onoga što je potreba). Jednostavno nije bio zainteresovan za takve stvari. Njegov um je bio usmeren na stvari koje su gore (nebeske), a ne na ono što je na zemlji. Bez sumnje, On jeste koristio materijalne stvari, ali one nisu bile predmet Njegove ljubavi, niti je bio vezan ni za jednu od njih.

Isusova svetost je bila unutrašnja. To nije bila neka spoljašnja pobožnost izražena u hrani, odeći ili druženju sa posebnom grupom ljudi. On nije bio niti asketa, niti pustinjak. Živeo je u radničkom svetu, nosio je odeću kakvu su nosili ostali ljudi iz Njegovog staleža, i jeo je i pio normalno (Luka 7:34), uživajući dobre stvari koje je Bog dao čoveku da uživa na ovom svetu (1.Tim.6:17). Ipak, On nikada nije ugađao sebi po pitanju hrane, već se disciplinovao da ne koristi natprirodnu silu da bi pretvorio kamen u hleb, čak ni posle četrdeset dana posta. On se nije družio samo sa religioznim ljudima, nego čak i sa najgorim grešnicima, a ipak je ostao besprekoran. Njegova svetost je suštinski bila unutrašnja.

Isus nije izbegavao samo greh. On nije pristao ni na mnoga zadovoljstva koja su beskorisna, ili koja ne bi mogao da uživa bez žrtvovanja nekih delova Očevog posla koji je došao da izvrši (1.Kor.6:12).

Isusova svetost je proizilazila iz života dubokog razmišljanja o Božijoj Reči. On je potpuno poznavao Reč već sa 12 godina, zbog vrednog mentalnog rada u razmišljanju o Svetom Pismu, tražeći svetlo Svetog Duha na Božiju Reč. Više je znao od učenih doktora teologije jer je tražio otkrivenje Svetog Duha. Isus nije išao u biblijsku školu. Učio je pod rukom svog Oca, kao što su činili pravi proroci u Starom Zavetu – Mojsije, Ilija, Jelisije, Jeremija, Jovan Krstitelj itd. Nijedan pravi prorok u Bibliji nije izašao iz biblijske škole. Zapamtimo to!

Isus je proučavao Reč i zatim je vršio. Tako je Reč postala moćno oružje u Njegovoj ruci, ne samo u Njegovoj borbi protiv Sotone (Mat.4:1-11), nego i u Njegovoj službi propovedanja. Govorio je sa autoritetom i Njegovo propovedanje je bilo suprotno od tadašnje popularne tradicije koju su objavljivali književnici i doktori zakona.

On je razotkrivao licemerstvo i svetovnjaštvo fariseja i govorio im je da su pod osudom pakla, uprkos njihovom doktrinarnom fundamentalizmu (Mat.23:33). U isto vreme je razotkrivao i doktrinarne greške i pogrešne interpretacije (Svetih Spisa) koje su držali sadukeji (Mat.22:23–33).

Isus nikada nije tražio popularnost u svom propovedanju. On bi radije prihvatio mučenje i agoniju nego da zakine jednu titlu istine. On nije verovao u “mir i jedinstvo po svaku cenu“. Čak su i Njegovi neprijatelji priznali: “Znamo da si vrlo iskren i učiš istinu, bez obzira na posledice, bez straha i bez nagrade“ (Mat.22:16, Living Bible prevod).

Isusova svetost se takođe videla u Njegovom žaru za čistotom Božijeg doma (Jovan 2:14 i dalje). Kada je ušao u hram i video da ljudi tamo zarađuju novac u ime religije, pravedni gnjev se razgoreo u Njemu i isterao ih je napolje bičem.

Biblija nam zapoveda da se ljutimo bez grešenja (Ef.4:26). Kada su rimski vojnici udarali Isusa i šibali Ga u Pilatovoj dvorani, On je sve to strpljivo podneo. Nikada se nije ljutio kada je bila u pitanju Njegova ličnost. Takav gnjev bi sigurno bio greh. Međutim, kada je čistota Božijeg doma bila u pitanju, to je već bilo nešto drugo. U tome bi, zapravo, zgrešio da se suzdržavao od gnjeva.

On je tog dana upotrebio bič i nije Ga bilo briga da li će Ga ljudi pogrešno razumeti i misliti da je izgubio kontrolu nad sobom i dao priliku telu. On svakako nije živeo pred licem čoveka. Došao je da donese mač (Mat.10:34) i bespoštedno ga je koristio. On seče, ranjava i nanosi povrede. I tako je Očeva slava bila manifestovana.

Isusov život je bio najlepši, najuredniji, najmirniji i najsrećniji život koji je ovaj svet video. To je bilo zbog Njegove potpune poslušnosti Božijoj Reči.

Zapazite red koji postoji u fizičkom delu univerzuma. Zvezde i planete se kreću u toliko savršenom redu da prema njima možemo tačno podesiti vreme do milionitog dela sekunde. Njihova međusobna zavisnost je takva da astronomi mogu izračunati poziciju bilo koje zvezde ili planete za bilo koji datum u budućnosti. U čemu je tajna tako savršenog reda? U jednoj stvari: Planete i zvezde su poslušne i tačne u odnosu na Božiju volju, obrćući se u orbitama i korakom koji im je postavio njihov Stvoritelj.

Gde god postoji poslušnost Bogu, tu je savršenstvo i lepota, a gde god postoji neposlušnost Bogu, tamo je haos i ružnoća.

Čak su i zvezde nemi svedoci činjenice da su Božije zapovesti za nas nešto najbolje i da Njegove zapovesti nisu teret.

Isusov život je nosio svedočanstvo da je jedino pobožnost najkorisnija, kako u ovom životu, tako i u onom koji dolazi (1.Tim.4:8). Nijedan čovek ne može biti srećniji, smireniji ili zadovoljniji od pobožnog čoveka. “Gospodnji strah je izvor života“
(Priče 14:27) i Isus je poslušao zapovest da “živi u Gospodnjem strahu sve dane“ (Priče 23:17). Bog je uslišio Njegove molitve radi Njegovog pobožnog straha (Jevr.5:7). Nebo je uvek bilo otvoreno za Isusa, jer je živeo u strahu Božijem. Jednom je rekao: “Ja imam strahopoštovanje prema svom Ocu“ (Jovan 8:49, Amplified prevod Biblije). Isus je svojim životom demonstrirao istinitost Reči koja kaže da je “Gospodnji strah početak mudrosti“ (Priče 9:10).

Isusove molitve nisu bile automatski uslišene zato što je bio Božiji Sin, nego zbog Njegovog pobožnog straha (Jevr.5:7). On je bio pomazan radošću i autoritetom Svetog Duha – “uljem radosti“ – ne automatski pošto je bio Božiji Sin, nego zato što je voleo pravednost i mrzio greh (Jevr.1:9). Bog se može poveriti samo onom čoveku koji je moralno čist. To je tajna duhovnog autoriteta.

Religiozni svet Isusovog vremena svakako nije gledao na Isusovu svetost kao Bog. Isusova svetost je izazivala kod njih mržnju, jer je On neustrašivo isticao njihov greh (Jovan 7:7). Tako je Isus pretrpio neprijateljstvo, odbacivanje, mržnju, kriticizam, isključivanje od strane jevrejskih religioznih vođa i konačno samu smrt – sve zbog propovedanja svetosti. Oni Ga ne bi razapeli da je On samo živeo svetim životom. Međutim, On je svojim propovedanjem optuživao njihovo licemerstvo i razotkrivao njihov greh. Zbog toga su odlučili da Ga ućutkaju.

Isus je rekao: “Njihova osuda se bazira na ovoj činjenici: svetlost je sa neba došla na svet, ali oni su više voleli tamu nego svetlost, jer su im dela bila zla. Mrzeli su nebesko svetlo jer su hteli grešiti u tami. Držali su se podalje od svetla zbog straha da će njihov greh biti razotkriven“ (Jovan 3:19-20, Living Bible prevod).

„Hrišćanski“ religiozni svet današnjice je upravo isti i učenik nije iznad svog učitelja. Mlako hrišćanstvo neće klicanjem pozdraviti hodanje u svetosti. “Svi koji žele da žive pobožno u Hristu Isusu biće progonjeni“ – u svakoj zemlji i u bilo kojem veku (2.Tim.3:12); i to progonstvo će doći prvenstveno od religioznog sveta, kao što je bilo u slučaju sâmog Isusa.

Ako čovek želi da sledi Gospoda, neka prvo sedne i izračuna cenu, i onda neka “izađe ka Njemu, izvan okola, noseći Njegovu sramotu“ (Jevr.13:13).