Ne uzdati se u telo

Hrišćanskim životom je moguće živeti jedino u sili koja prevazilazi naše prirodne sposobnosti. To je sila Svetog Duha! Neko se molio ovako: “Gospode Isuse, Ti si najbolji hrišćanin – jedino Ti možeš u meni živeti hrišćanskim životom.” To je velika istina!

Velika prepreka Hristu da svojim Duhom proizvodi u nama hrišćanski život jeste naša sklonost da se pouzdamo i oslonimo na naše prirodne sposobnosti – naše telo. Uvodni stih iz Jeremije kaže da je prokletstvo pouzdavati se u druge ljude i svoje telo. Bog kaže da je proklet onaj “koji stavlja telo sebi za mišicu.” Mišica je simbol snage. Dakle, prokletstvo je kada se čovek oslanja na snagu svog tela, odnosno kada smatra svoje telo izvorom životne snage. Međutim, neverovatno je kako đavo uspeva da vara veliki broj vernika da je moguće živeti hrišćanskim životom u snazi svog tela. “Ja ću se truditi, činiti dobra dela i žrtvovati za Gospoda.” Čovek može genijalno proizvoditi određenu pobožnost i religioznost, a da u njegovom životu ne postoji želja za sâmim Bogom! Postoje vernici koji će svake nedelje doći u zajednicu, koji neće propustiti priliku da učine dobro delo drugima, koji će verno obavljati svoje “hrišćanske dužnosti”, ali da nijednom u toku sedmice neće uzeti Božiju Reč kao svoju hranu, istinski zavapiti Bogu i tražiti i voleti samo Hrista! Činiti dobro, raditi za Gospoda i žrtvovati se – sve to je odlična stvar ako smo duboko svesni da to nismo mi, nego blagodat Božija koja je u nama.

Pouzdavanje u telo je u direktnoj suprotnosti sa približavanjem našeg srca Gospodu! Što se više pouzdajemo u naše telo, više se udaljavamo od Gospoda. To jasno razumemo iz uvodnog stiha. Što se manje pouzdajemo u telo, bliži smo Gospodu!

Bog preko Jeremije nastavlja da opisuje stanje čoveka koji se pouzdaje u telo. Kaže: “On će biti kao vres u pustinji koji ne oseća kada dođe dobro, nego stoji u pustinji, na suvim mestima u zemlji slanoj i u kojoj se ne živi” (stih 6). Takav čovek će biti poput golog, beskorisnog drveta koje je proizvod neplodne zemlje. On prebiva u duhovnoj pustinji. Slana zemlja ga čini žednim svežine duhovnog života. To je stanje svakog hrišćanina koji se pouzdaje u svoje telo.

Većina vernika ne prepoznaje svoje pouzdavanje u telo. Svima nama je lako da kažemo da se uzdamo samo u Gospoda! Međutim, naša svakodnevnica pokazuje u čemu leži naše pouzdanje. Možda smo ponosni zbog našeg hrišćanskog “staža” ili se uzdamo u naše hrišćansko iskustvo. Možda smo ponosni zbog našeg biblijskog poznanja ili naše revnosti u zajednici. Međutim, ova biljka u pustinji još uvek može biti opis upravo nas sâmih. Bog kaže da pouzdavanje u telo čini ljude suvima, neplodnima i beskorisnima u Božijem Carstvu. Kakva je budućnost neplodne biljke u pustinji? Beznadežna! Pouzdavanjem u svoje telo gubimo nadu za svetlu budućnost i propuštamo mnoga dobra koja Bog ima za nas! 

Istinski hrišćani su ljudi koje ne čekaju na čoveka, već na Gospoda! Da li očekujemo pomoć od čoveka ili od Gospoda? Da li rešenje za svoje probleme tražimo kod ljudi ili kod Gospoda? David je ovako govorio: „Podižem oči svoje ka gorama, odakle mi dolazi pomoć! Pomoć je meni od Gospoda, koji je stvorio nebo i zemlju.“ (Psalam 121:1,2). Tako govore ljudi koji pripadaju Božijem ostatku! Oni se oslanjaju na Gospoda i oni se obraćaju Bogu silnome (Isaija 10:20,21).

Apostol Pavle je pisao Filibljanima da se čuvaju učitelja koji propovedaju držanje zakona! Oni su forsirali ljudska dela (pouzdavanje u telo) nasuprot veri u Hrista i Pavle ih je nazvao zlim poslanicima! (stih 2). Zatim je Pavle objasnio šta je istinsko obrezanje: “Jer smo mi obrezanje koji duhom Bogu služimo i hvalimo se Hristom Isusom, a ne uzdamo se u telo” (3:3).

Pobožnost nema smisao i svrhu ukoliko ljudsko srce nije celo u tome! Naše obožavanje Boga ostvaruje se jedino u sili i blagodati Božijeg Duha, slavljenjem Gospoda Isusa Hrista i nepouzdavanjem u naše telo! Aliluja!