Biti ugled

Milenko Isakov
I vi se ugledaste na nas i na Gospoda primivši Reč
u velikoj nevolji s radošću Duha Svetoga,
tako da postadoste ugled svima koji veruju…
(1.Solunjanima 1:6,7).

Danas bih želeo da razmišljamo o principu koji je jasno istaknut u uvodnim stihovima. Pavle kaže Solunjanima da su postali ugled drugim vernicima zato što su se najpre ugledali na Hrista i njih (apostole). Živimo u vremenu u kome je dostupno mnogo različitih prevoda Biblije, mnogo literature i mnogo pomoćnih stredstava koje možemo koristiti da bismo bolje upoznali Boga i istinu Njegove Reči. Danas se mnogo govori o Hristu. Iz sedmice u sedmicu se propoveda Reč u različitim crkvama. Internet je preplavljen informacijama o Bogu. Međutim, iako imamo sve te privilegije, živimo u vremenu kada imamo veoma malo stvarnih uglednih hrišćana. Pogledajte oko sebe, braćo i sestre, i recite da li poznajete ljude čiji hrišćanski život je vama zaista ugled i primer. Koliko ima takvih ljudi čiji život je posvećen jednom cilju, Božijem Carstvu i proslavljanju Boga u svemu.

Život mnogih vernika je sveden na samo mnogo pričanja o Hristu, ali na malo sličnosti Njemu! Gde postoji mnogo kompromisa sa grehom i velika okrenutost prema stvarima ovoga sveta, tu nema stvarnog svedočanstva Isusa Hrista i Njegovog prebivanja u vernicima Svetim Duhom. U čemu je problem? Zašto nisi ili zašto nisam danas ugled drugim vernicima? Ne postoji drugi razlog osim da se mi lično nismo ugledali na Hrista! Jedini način da budemo ugled drugima jeste da se mi lično ugledamo na Hrista!

Nama je poznata objava apostola Petra da je Gospod Isus postradao za nas i da je ostavio ugled da idemo Njegovim tragom (1.Pet.2:21). Među ljudima generalno nikada nije bila popularna poruka o stradanju, naročito kada se radi o “nezasluženom stradanju”. Međutim, Petar kaže da je pred Bogom ugodno kada neko podnosi žalost stradajući na pravdi (stradajući “nezasluženo”), jer je to poziv hrišćana! Mnogi vernici ne znaju da njihov poziv podrazumeva da trpe muku zbog toga što su činili dobro. Brate i sestro, kako je onda moguće da nam je malo krivo kada neko ne oda priznanje za neki naš trud ili delo? Naše razmišljanje je često neobnovljeno i zato se vladamo kao ljudi ovoga sveta. Mislimo da je normalno da budemo nagrađeni ako smo činili dobro i da budemo kažnjeni ako smo činili zlo. To je sistem ovoga sveta, ali Hristos je ličnim primerom pokazao da trebamo biti spremni da trpimo zlo pošto smo činili dobro. To je potpuno van pameti za čoveka koji nije deo Božijeg Carstva, ali to je nauka koja treba da bude duboko ukorenjena u onima koji slede Isusa Hrista.

Solunjani su to veoma dobro razumeli. Pavle kaže da su oni primili reč u velikoj nevolji. Kada čitamo Dela 17 tamo vidimo da je Pavle pronašao jevrejsku sinagogu u Solunu gde je tri subote dokazivao da je Hristos trebao da postrada i vaskrsne (stih 3). Pavle je propovedao Hristovo stradanje! Neki su prihvatili tu poruku, a mnogi su je odbili pošto nisu mogli verovati da Mesija (Božiji pomazanik) koji je činio samo dobro može da postrada na krstu! To je zaista nelogično jednom telesnom razumu. Kako je moguće da Božiji pomazanik umre? Kako je moguće da Hristov krst meni nešto znači kada je On tamo osramoćen, bespomoćan i surovo ponižen? Da, Božija volja je bila da “poučenje ludosti” (poruka koja se čini kao potpuna ludost telesnom razumu) spase one koji veruju (1.Kor.1:21).

Pavlovu poruku su prihvatili mnogi pobožni Grci i mnogo gospodskih žena i to je doprinelo da tvrdoglavi Jevreji počnu da zavide i krenu u akciju progonstva napravivši veliku uzbunu u gradu (stihovi 5-8). Usred te velike nevolje i progonstva Solunjani su primili Reč sa radošću Svetog Duha. Oni su dobro razumeli poruku Hristovog krsta i odmah su se ugledali na Gospoda prihvativši progonstvo, sramotu i nevolje. To ih je učinilo sličnima Hristu i našli su radost Svetog Duha u tim nevoljama. Radost u Duhu Svetome uvek dolazi kao pečat i potvrda Božijeg rada u našim srcima i životima.

Kao oni koji su se ugledali na Hrista, Solunjani su postali veliki ugled svima koji veruju u Makedoniji i Ahaji. Oni su imali živo svedočanstvo Isusa Hrista u svom životu i to je bilo nemoguće sakriti. Hristov život u čoveku koji se ugledao na Njega ne može ostati sakriven! To se širi kao miris i vidimo kako se Hristovo svedočanstvo među Solunjanima raširilo po celoj Makedoniji i Ahaji.

To je i naš poziv danas. Kada je Isus oprao noge učenicima, rekao im je: “Jer ja vam dadoh ugled da i vi činite tako kao što ja vama učinih” (Jovan 13:15). Sledimo Hristov primer praštajući drugima i pomažući im da budu duhovno čisti. Nemojmo raskopavati okolnosti pod kojima su ljudi isprljali noge, nego uzmimo peškir i bez pitanja ih operimo! To je Hristovo srce i to je Njegov život u nama.

Pavle je pisao Timotiju: “Budi ugled vernima u reči, življenju, ljubavi, duhu, veri, čistoti” (1.Tim.4:12). Nemojmo biti lenji, nego se ugledajmo na one koji verom i strpljenjem dobijaju obećanja (Jev.6:12).

Naš zadatak nije da glumimo neku svetost i da time pokušavamo da budemo ugled drugima! Naš zadatak je da se ugledamo na Hrista i tako silom Svetog Duha postanemo i budemo ugled drugima! Hristov život u nama će biti primer drugima.

Hvala Ti Gospode za živu Reč sa neba! Pomozi nam da se svaki dan ugledamo na Tebe i da to utiče na misli koje ćemo misliti, reči koje ćemo izgovoriti i dela koja ćemo učiniti! U Hristovo ime, amin.


Pretraga:

Sedmična poruka – prijava:

Povezani članci: