Obeležja kultizma (3)

Danas nastavljamo sa izučavanjem naše započete teme o obeležjima kultizma. Prošli put smo videli da se kultizam ogleda u isključivom zajedništvu sa istomišljenicima grupe. Videli smo da biti kultističan znači ne vrednovati zajedništvo sa vernicima koji su drugačiji od nas, osim u slučaju potencijalnih kandidata za prelazak u “našu pravu crkvu”. Oči kultističnih vernika su zatvorene za istinu da Gospod Isus zida svoju Crkvu koju vrata pakla neće nadvladati (Matej 16:18) Mi smo pozvani da budemo dostupni i korisni Gospodu za delo zidanja Njegove Crkve, a ne da sâmi u Njegovo ime zidamo neko svoje ‘carstvo’ i izgrađujemo crkvu koja će promovisati i odavati čast čoveku.

Sada ćemo pogledati još dva obeležja kultizma: nedostatak tereta za propovedanje Evanđelja i obezvređivanje nauke opravdanja verom. U nastavku citiram jednog propovednika: “Iako postojei kultističke grupe koje su uključene u evangelizaciju u ograničenom obimu među narodima, uopšteno govoreći, većina kultističnih vernika radi samo među ostalim hrišćanima. Oni nemaju nikakvu želju da propovedaju Evanđelje svakom stvorenju, kao što je Isus zapovedio (Marko 16:15). Umesto toga, oni se usredsređuju samo na to da od drugih vernika stvaraju učenike za svoju grupu.

Pošto su kultističke grupe obično veoma tesno povezane u zajedništvu, mnogi vernici će naći sigurnost u njihovom naručju. Vernici u kultističkim grupama se brinu jedni za druge, pomažu jedni drugima i veoma su dobri jedni prema drugima na mnogo, mnogo načina. Nesigurni hrišćani koji su se razočarali zbog nedostatka ljubavi u hrišćanstvu sa kojim su se oni susreli, a koji su sada u potrazi za sigurnošću i prihvatanjem, ali ne u Bogu, nego u zajednici vernika, često bivaju privučeni ovim grupama da bi u njima pronašli ljubav i zajedništvo. Međutim, oni obično nisu svesni opasnosti sa kojima će se suočiti kasnije u svom hrišćanskom životu, time što će postati tako isključivi.

Kultistični vernici će dati mnogo svoje pažnje i naklonosti novom “kontaktu” kako bi dobili novog člana. Oni znaju da će novi regrut koji im se pridruži postepeno prihvatiti sva njihova učenja, uključujući i “božanski autoritet” njihovih vođa. Posle nekoliko godina u takvoj grupi, većina vernika neće ni razmatriti mogućnost da napuste grupu zbog straha da će ostati sâmi i izolovani. Ovaj strah zajedno sa mišlju da mogu “otpasti od istinske crkve” osigurava da neodlučni vernici budu doživotno zarobljeni. Kultistični vernici se obično neće žrtvovati poput bogobojaznih misionara koji su kroz vekove godinama živeli u primitivnim uslovima među narodima da bi ih doveli Hristu. Kultisti obično olako govore o takvom misionarskom radu – sasvim prirodno, jer je teško uključiti se u takav misionarski rad.

Peti znak kultizma je da obezvređuje opravdanje verom i naglašava opravdanje delima. Sveto Pismo govori o delima kao dokazu naše vere (Jakov 2:24), ali Pismo takođe uči da “onome koji ne radi, a veruje u Onoga koji opravdava bezbožnika, njegova vera se uračunava u pravednost” (Rim.4:5). Opasnost ovde nije samo u neravnoteži, nego u jeresi – jer kada se jedna biblijska istina prenosi do krajnosti, a izuzimaju ostale biblijske istine, to može postati jeres. I dalje, ako se držimo biblijske doktrine, a nikada je ne učimo u našim crkvama, to će postati jednako kao da i ne verujemo u nju, jer neizgovorena istina, poput mišića koji se ne koriste, postepeno gubi svoju funkciju i na kraju se potpuno gubi u crkvi.

Moramo biti oprezni da naša nauka ne bude reakcija na krajnosti u koje su drugi otišli. Mnogi propovednici su učenje o opravdanju verom zaista pretvorili u dozvolu za greh. Međutim, to ne bi trebalo da doprinese da odbacimo tu istinu Svetog Pisma i odemo u drugu krajnost propovedanjem opravdanja samo delima.

Kultistični vernici, uopšteno govoreći, propovedaju o opravdanju samo dobrim delima. Oni obično umanjuju istinu da je “Hrist postao naša pravednost” (1.Kor.1:30), a usredsređuju se samo na “pravednost zakona koja se ispunila u nama” (Rim.8:4). Oni takođe obezvređuju Hristovu krv i nikada ne govore mnogo o tome, osim možda u tajanstvenom, super-duhovnom smislu.

Pesme koje se pevaju u crkvi obično su dobar pokazatelj glavnih verovanja te crkve. Ako pogledate pesmarice kultističkih grupa, naći ćete da u njima jedva postoje pesme o oproštenju greha, ili o opravdanju verom, ili o čišćenju od greha Isusovom krvlju. Prolivena krv na Golgotskom krstu o kojoj su Isus i njegovi apostoli govorili (Luka 22:20; Ef.2:13) i o kojoj ćemo pevati u nebu kroz večnost (Otkr.5:9) ima vrlo malo ili nimalo mesta u pesmaricama kultističkih grupa.

Iako je tačno da mnogi kultistični vernici od spolja žive veoma dobrim životom, takođe je tačno da su mnogi među njima opterećeni teškim teretima koji su im nametnuti učenjima njihovih vođa. Mnogi među njima su neprestano nesigurni da li je Bog zadovoljan sa njima ili ne, a kao rezultat toga žive pod stalnim osećajem krivice i večnom osudom Sotone, opadača braće. Međutim, većina tih ljudi ne bi rado priznali ove probleme, da ne bi bili nazvani nevernima.

Kroz takva neprekidna osećanja krivice kultistične vođe održavaju kontrolu nad većinom vernika u njihovoj grupi. Stoga mnogo propovedanja u kultističkim grupama ima tendenciju da bude usmereno ka tome da se ljudi osećaju krivim. U mnogim slučajevima taj osećaj krivice je nejasna stvar, bez identifikacije nekog posebnog greha. Iako u takvim grupama postoji mnogo vernika sa jakom voljom koji su u stanju da prevaziđu svoja osećanja, slabije vernike Sotona zarobljava. To je direktna posledica zanemarivanja učenja o opravdanju verom.”

Sledeći put ćemo razmotriti još dva obeležja kultizma i tako ćemo privesti kraju ovu temu. Neka Gospod otvori naše oči da ne bismo bili u mraku kultizma, nego da bi zaista bili Njegova Nevesta koja je čisto i iskreno predata i posvećena svom ljubljenom ženiku, Gospodu Isusu Hristu! Amin.