Milenko Isakov
i molite se Bogu jedan za drugoga, da ozdravljate;
jer neprestana molitva pravednoga mnogo može pomoći.“
(Jakov 5:16)
Prošli put smo videli da je Gospod Isus naš zastupnik koji sedi sa desne strane Ocu na nebu i posreduje za nas. Jedino zbog Njegove pravednosti i Njegovog dovršenog dela na Golgoti, Bog ima pravo da nam oprosti grehe i da nas prihvati u svoju porodicu. Takođe, videli smo da i mi, prihvaćena deca Božija, mnogo puta pogrešujemo i da nam je svakodnevno potrebno Njegovo posredništvo i zastupanje pred Ocem, kao i očišćujuća moć Njegove krvi.
Danas želimo da razmišljamo o jednoj delikatnoj temi koju su hrišćani kroz vekove različito razumevali i praktikovali. Želimo da vidimo šta Božija Reč zaista govori o ispovedanju greha. Poznato nam je naučavanje i praktikovanje tradicionalnih crkava po tom pitanju. Postojao je čak period u istoriji katoličke crkve kada su ljudi novcem kupovali takozvane „oproštajnice“ od sveštenika, misleći da su time primili oproštenje greha. Danas takođe mnogi ljudi stavljaju sebe u poziciju Boga, misleći da je bez njih (i njihovog posredništva) nemoguće primiti oproštenje greha. Zbog tako nametnutog učenja, mnogi vernici revnosno odlaze kod sveštenika ispovedajući im svoje grehe i misleći da je to uslov za Božije oproštenje. To je jedna velika obmana!
Kada je Isus hodao zemljom, On je više puta objavio nekim ljudima da su im gresi oprošteni. Fariseji su se čudili govoreći da jedini koji može da oprosti ljudima grehe jeste Bog. To je apsolutno istina, ali njihov problem je bio što nisu prepoznali da Isus jeste sâm Bog u telu!
Dakle, naše pitanje je da li je ispovedanje greha ljudima uslov za Božije oproštenje? Čovek može naći oproštenje greha jedino po Isusu Hristu i Njegovoj prolivenoj krvi (Ef.1:7). Ceo stari zavet je učio o tome kako bez prolivanja krvi nema oproštenja (Jevr.9:22). Životinje su svojom krvlju plaćale grehe ljudi sve dok Isus nije ušao sopstvenom krvlju u nebesku svetinju i našao večni otkup za ljude (Jevr.9:12). Zato se sada kroz Isusa Hrista svima propoveda oproštenje greha (Dela 13:38). Bog je Isusa Hrista uzvisio za Poglavara i Spasa koji će dati ljudima pokajanje i oproštenje greha (Dela 5:31). Mi ne živimo u doba kada su sveštenici posrednici između Boga i ljudi. To je starozavetni period. Kroz Hristovo posredništvo mi imamo direktan pristup Bogu! Ovo je vrlo važno naglašavati jer mnogi sveštenici, starešine ili vođe različitih hrišćanskih zajednica žele imati moć i vladati u životima vernika uslovljavajući ih da ispovedaju svoje grehe njima da bi primili oproštenje.
Božija Reč kaže: „Ako priznajemo svoje grehe, On je veran da nam oprosti grehe i da nas očisti od svake nepravde“ (1.Jov.1:9). Kome priznajemo grehe? Onome koji je jedino veran da nam oprosti i da nas očisti! Gospodu Isusu Hristu. Psalam 32:5 kaže: „Greh svoj kazah Tebi, i krivice svoje ne zatajih; rekoh: ispovedam Gospodu prestupe svoje; i ti skide s mene krivicu greha mojega.“
Prvi slučaj u Bibliji gde nalazimo ispovedanje greha zabeležen je u 3.Mojs.16 gde se govori o tome kako je Aron ispovedao pred Bogom grehe naroda položivši svoje ruke na jarca koji je kasnije bio isteran u pustinju. Takođe, kasnije čitamo o Jezdri, Nemiji i Danilu koji su Bogu ispovedali grehe naroda.
Svime ovim ne želim reći da nema prostora za ispovedanje greha ljudima. Greh treba da bude ispoveđen u oblasti u kojoj je učinjen. Svaki greh je greh prema Bogu. Međutim, postoje gresi kojima nismo zgrešili ljudima oko nas. Te grehe nema potrebe da ispovedamo ikome osim Bogu. Ako smo zgrešili prema ljudima, treba da im ispovedimo naš greh i da ih zamolimo za oproštaj. Isus je govorio o tome da je moguće u toku istog dana mnogo puta zgrešiti svome bratu i doći mu sa rečima: „Kajem se.“
Ispovedanje greha je uvek bila spontana reakcija na rad Svetog Duha u životu čoveka koji se obraća Bogu. Ljudi koji su dolazili kod Jovana na Jordan da se krste, ispovedali su svoje grehe. Međutim, nije im Jovan to namećao kao uslov za krštenje, nego je to bila njihova reakcija zbog obraćenja. Zanimljivo je da i u Mateju i Marku piše ovim redosledom: krštavali su se i ispovedali su svoje grehe. Oni su svedočili o svom obraćenju, a ispovedanje greha je bio deo njihovog svedočanstva. Isto to vidimo u Delima 19 gde su mnogi poverovali u Hrista i kao rezultat već njihovog obraćenja i spasenja dolazili su i ispovedali svoje grehe i davali svedočanstvo o tome kako je izgledao njihov stari život (stih 18). Pogrešno je namećati mladim vernicima učenje da će imati sigurnost oproštenja tek kada ispovede svoje grehe ljudima! Time apsolutno obezvređujemo Hristovu žrtvu i Njegovo posredništvo! Treba da učimo mlade vernike da čvrsto veruju Hristu i da se Njemu obraćaju.
Što se tiče uvodnog stiha, on jasno govori da treba da ispovedamo jedni drugima grehe, ali je jako važno pogledati u kojem kontekstu je to zapisano. U prethodnim stihovima se govori o tome da bolesni vernici treba da zovu starešine da se mole nad njima i da ih pomažu uljem u ime Gospodnje. Zatim kaže da će molitva vere pomoći bolesniku i da će ga Gospod podignuti i oprostiti mu grehe koje je učinio. Stičemo utisak da Jakov želi da kaže da su neke fizičke bolesti koje vernici imaju rezultat njihovih neispoveđenih greha. Zato kaže: „Ispovedajte jedan drugome grehe, i molite se Bogu jedan za drugoga, da ozdravljate!“ Drugim rečima, pošto živite u neispoveđenim gresima, vi ste bolesni, a način da ozdravite jeste da priznate jedni drugima svoje grehe i da se pomolite Bogu jedan za drugoga. Postoje vernici koji godinama pohađaju istu lokalnu zajednicu iz sedmice u sedmicu, a međudobno se ne podnose zbog greha gorčine, nepraštanja, zavisti, mržnje, ljubomore itd…
Gospode, mi mnoge stvari ne razumemo, ali hvala Ti za svetlo Tvoje reči koje nas obasjava i otkriva nam istinu o Hristu, našem Zastupniku i Posredniku! Hvala Ti što u Njegovom imenu imamo oproštenje greha i večni život. Amin.