Hristova poniznost

Kada je Isus uputio poziv svima koji su umorni i natovareni, On im je dao zapovest da uzmu Njegov jaram i da se uče od Njega krotosti i smernosti (Matej 11:28-30). Da bismo nešto učili od Hrista, najpre moramo to jasno videti u Njegovom životu. Danas želim da razmišljamo o Njegovoj poniznosti. Citiraću iz knjige “Živeti kao što je Isus živeo”:

“Sâm Isusov dolazak na zemlju iz slave neba sadrži u sebi čudesnu demonstraciju Njegove poniznosti. Međutim, dalje kaže da čak i „kao čovek On je ponizio sebe“ (Fil.2:8). „Postao je u svemu kao Njegova braća“ (Jev.2:17). On je zauzeo svoje mesto pred Bogom kao i svi drugi ljudi. Postao je ništa da bi Bog mogao biti sve. To je prava poniznost.

Svetska slava i veličina meri se kroz poziciju, dostignuća, porodični status osobe itd., ali kako je drugačija slava Božija koja se vidi u Isusu Hristu! Isus je bio jedina osoba koja je imala mogućnost da odabere porodicu u kojoj će se roditi. Niko od nas nije imao takav izbor. Koju porodicu je Isus odabrao? Jednu nepoznatu stolarsku porodicu iz Nazareta za koji su ljudi rekli: „Može li išta dobro doći odande?“ (Jovan 1:46). Josif i Marija su bili toliko siromašni da nisu mogli priuštiti čak ni jagnje za žrtvu paljenicu Bogu (uporedi Luku 2:22 sa 3.Mojs.12:8).

Dalje, Isus je bio jedina osoba koja je mogla da odabere gde će se tačno roditi. Pošto je imao mogućnost da odredi mesto svog rođenja, koje mesto je odabrao? Stočne jasle u ponižavajućoj štali! Takođe, zapazite porodičnu lozu koju je Isus sebi odabrao. U Isusovom porodičnom stablu spominju se četiri žene i to je zapisano u Mateju 1:3-6. Prva, Tamara, imala je sina kroz učinjenu preljubu sa svekrom, Judom. Druga, Rava, bila je poznata prostitutka u Jerihonu. Treća, Ruta, bila je potomak Moava koji se rodio kao rezultat Lotove preljube sa svojom rođenom ćerkom. Četvrta je bila žena Urije, Vitsaveja, sa kojom je David učinio preljubu. Zbog čega je Isus odabrao da bude deo tako sramne porodične loze? Zato da bi se potpuno mogao poistovetiti sa palom Adamovom rasom. Tu vidimo Njegovu poniznost. Nije želeo nikakav porodični ponos ili ponos rodoslova.

Isus se potpuno poistovetio sa čovekom. On je verovao u suštinsku jednakost svih ljudskih bića, bez obzira na rasu, porodicu, položaj u životu itd., i postao je jedno sa poslednjima i najnižima na socijalnoj lestvici. Došao je da bude manji od svih, da bi svima mogao biti sluga. Samo onaj koji se spusti ispod svih ima mogućnost da ih podigne i Isus je upravo tako došao.

Sveti Duh nas preobražava kroz obnovljenje našeg razuma (Rim.12:2). Seme prave Hristolike poniznosti seje se u našim mislima. Naše aktivnosti ili ponašanje pred drugima nije ono po čemu možemo utvrditi da li smo već preobraženi u sličnost Hristu u ovoj oblasti, nego naše misli (kada smo nasamo) – misli koje se tiču nas samih i načina na koji upoređujemo sebe sa drugima. Jedino kada smo stvarno mali u svojim vlastitim mislima možemo istinski „smatrati druge važnijima od sebe“ (Fil.2:3) i smatrati sebe „najmanjima od svih svetih“ (Ef. 3:8).

Isus je uvek smatrao sebe čovekom koji treba da bude ništa pred svojim Ocem. Stoga se slava Oca odražavala kroz njega u svoj svojoj punini. Pošto je Isus zauzeo taj položaj ništavosti pred svojim Ocem, mogao je radosno da se potčini svemu što je Otac odredio za Njegov život i da izvrši sve Očeve zapovesti celim srcem. „On se ponizio postavši poslušan do sâme smrti“ (Fil. 2:8). Potpuna poslušnost Bogu je nepogrešivi znak istinske poniznosti. Ne postoji jasniji test od toga.

Isus se trideset godina potčinjavao svom očuhu/hranitelju i svojoj majci zato što je to bila volja Njegovog Oca. On je imao daleko više poznanja od Josifa i Marije i bio je bezgrešan, za razliku od njih. Ipak, On im se pokoravao. Nije lako čoveku da se pokorava onima koji su intelektualno ili duhovno niži od njega, ali prava poniznost ni u tom slučaju nema problem – jer onom koji je stvarno video sebe kao ništa u Božijim očima nije teško da se potčini bilo kome koga Bog postavlja nad njim.

Isus je odabrao stvarno neimpresivno zanimanje – stolarski zanat. Takođe, kada je ušao u svoju javnu službu nije imao prefikse ili sufikse uz svoje ime. On nije bio „Pastor Isus“. Još mnogo manje je bio „velečasni Doktor Isus“. Nikada nije tražio, niti želeo zemaljski položaj ili titulu koja bi Ga uzdigla iznad običnih ljudi kojima je došao da služi. Ko ima uši da čuje, neka čuje.

Kada se jednom masa ljudi okupila oko Njega želeći ga učiniti svojim carem, On je tiho „iskliznuo“ iz njihove sredine (Jov. 6:15). Želeo je da bude poznat jedino kao „sin čovečiji“.

Nikada nije tražio, niti mario za ljudsku čast. Živeo je isključivo pred licem svoga Oca i bio je skroz zadovoljan da prođe kroz ceo život neprihvaćen i prezren od ljudi. Odobravanje Oca je Njemu jedino značilo.”

Sledeće sedmice ćemo videti još neke pojedinosti u vezi Hristove poniznosti. Neka nam Bog pomogne da ove istine primenimo u svakodnevnom životu verujući Hristu i želeći da se ponizimo u svakoj situaciji. Amin!