Deset srebrnika i dve haljine

Uvod

I danas bih želeo da govorim na temu: “Deset srebrnika i dve haljine” koju nalazimo ovde u 17.poglavlju Knjige o Sudijama. Ja ću pročitati tu glavu, a zatim takođe i delove iz 18. i 19. glave da bi nam bila jasnija pozadina. “A beše jedan čovek iz gore Jefremove po imenu Miha…” Ako se slažete, samo ću kratko opisati pozadinu ovih događaja. Bila je takva situacija da Amoreji nisu dopuštali narodu Danovog plemena da na bilo koji način priđu Jerusalimu, nego su ih oterali na Jefremovu goru. Tužno je kada narod Božiji dopušta svetu da ga satera u mučnu, nezgodnu situaciju. Dakle, oni nisu bili u mogućnosti da dođu u Jerusalim, i mi uviđamo da zbog toga nastaju problemi koje ćemo sada razmatrati.

Knjiga o sudijama 17

“A beše jedan čovek iz gore Jefremove po imenu Miha. On reče materi svojoj: Hiljadu i sto srebrnika, što su ti ukradeni, za koje si klela i govorila preda mnom, evo, to je srebro u mene, ja sam ga uzeo. A mati mu reče: Gospod da te blagoslovi, sine! A kad vrati hiljadu i sto srebrnika materi svojoj, reče mati njegova: To sam srebro posvetila Gospodu iz svoje ruke za tebe, sine moj, da se načini od njega lik rezan i liven; zato ti ga sada dajem natrag. Ali on opet dade srebro materi svojoj, a mati uze dvesta srebrnika i dade zlataru, a on načini od njega lik rezan i liven, te beše u kući Mišinoj. I taj Miha imaše kuću za bogove, i načini, oplećak i likove, i posveti jednog između sinova svojih da mu bude sveštenik. U to vreme ne beše cara u Izrailju: svaki činjaše šta mu drago. A beše jedan mladić iz Vitlejema Judinog, od porodice Judine, koji beše Levit i onde boravljaše. On otide iz tog grada, Vitlejema Judinog, da se nastani gde može; i idući svojim putem dođe u goru Jefremovu do kuće Mišine. A Miha mu reče: Otkuda ideš? Odgovori mu Levit: Iz Vitlejema Judinog, idem da se nastanim gde mogu. A Miha mu reče: Ostani kod mene, i budi mi otac i sveštenik, a ja ću ti dati deset srebrnika na godinu i dvoje haljine i hranu. I otide Levit k njemu. I Levitu bi po volji da ostane kod njega, i bi mu taj mladić kao da mu je sin. I Miha posveti Levita da mu je sveštenik taj mladić, i osta u kući Mišinoj. Tada reče Miha: Sada znam da će mi Gospod učiniti dobro zato što imam Levita sveštenika”.

Knjiga o sudijama 18:1-6

“U to vreme ne beše cara u Izrailju, i u to vreme pleme Danovo tražaše sebi nasledstvo gde bi nastavalo, jer mu do tada ne beše dopalo nasledstvo među plemenima Izrailjevim. Zato poslaše sinovi Danovi iz porodice svoje pet ljudi između sebe, hrabre ljude od Saraje i Estaola, da uhode zemlju i dobro razmotre, i rekoše im: Idite, razmotrite zemlju. I oni otidoše u goru Jefremovu u kuću Mišinu i zanoćiše onde. I kad behu kod kuće Mišine, poznaše glas onog mladića Levita, i svrativši se onamo rekoše mu: Ko te dovede ovamo? I šta radiš tu? I šta ćeš tu? A on im reče: Tako i tako učini mi Miha, i najmi me da mu budem sveštenik. A oni mu rekoše: Upitaj Boga da znamo hoće li nam biti srećan put na koji pođosmo. A sveštenik im reče: Idite s mirom; po volji je Gospodu put kojim idete.”

Knjiga o sudijama 18:14-21

“Tada progovoriše petorica što behu išli da uhode zemlju Laisku, i rekoše braći svojoj: Znate li da u ovim kućama ima oplećak i likovi, i lik rezan i lik liven? Sada dakle gledajte šta ćete raditi. A oni svrativši se onamo uđoše u kuću gde beše mladić Levit, u kuću Mišinu, i upitaše ga za zdravlje. A šest stotina ljudi naoružanih od sinova Danovih stadoše pred vratima. A pet ljudi što behu išli da uhode zemlju otišavši uđoše i uzeše lik rezan i oplećak i likove i lik liven; a sveštenik stajaše na vratima sa šest stotina ljudi naoružanih. I oni što uđoše u kuću Mišinu kad uzeše lik rezani, oplećak, likove i lik liveni, sveštenik im reče: Šta radite? A oni mu rekoše: ćuti, metni ruku na usta, pa hajde s nama, i budi nam otac i sveštenik. Šta ti je bolje, biti sveštenik kući jednog čoveka ili biti sveštenik plemenu i porodici u Izrailju? I sveštenik se obradova u srcu, i uze oplećak i likove i lik rezani, i uđe među narod. I okrenuvši se pođoše pustivši decu i stoku i zaklade napred”.

Levit

Dobro, to je priča. Ovo nije deo stvarne istorije Sudija u Izrailju, nego skup određenih izveštaja koji nam omogućavaju da sagledamo socijalno stanje tog perioda kada je svaki čovek radio šta želi, smatrajući sebe pravednim, pošto nije bilo cara u Izrailju. Tako razumemo da Miha nije bio u mogućnosti da dođe u Jerusalim, pa je možda zbog neke vrste posvećenog razloga odlučio da napravi kopiju hrama od svoje sopstvene imovine. On je napravio, po svom mišljenju odgovarajuću zgradu, i načinio je stvari za šator, sprave i oplećak. Ali tada je takođe skupio još neke stvari od ljudi oko sebe, likove i slike koje je Bog zabranio. Međutim, vidite da je to bila najbolja želja koju je mogao imati, za slogu i napredak. Tako je uzeo malo od sveta i malo od Izrailja, koliko mu je bilo otkriveno od Boga, i to je izmešao. Međutim, ubrzo mu se ukazalo nešto čime je mislio da može ugoditi Gospodu. On se naravno vrlo, vrlo obradovao kada je naišao lutajući mladi propovednik iz Vitlejema, Jude. On je bio Levit, a njegova majka iz Judinog plemena. Iako je on sâm bio Levit, Bog je preko Mojsija dopustio da se Leviti mogu ženiti sa devojkama iz drugih plemena i da se mogu mešati sa ostalim plemenima. 

Tako se ovom mladiću nije svidelo da živi samo od onoga što je svakom Levitu bilo obezbeđivano, nego se odlučio na putovanje i tako počeo da razmišlja šta bi mogao učiniti da mu bude bolje. Osećao je da biti Levit jeste dobro, ali da je potrebna prava prilika za to, i tako je došao u Mihinu kuću. Tu je malo sačekao i dobio poziv da postane sveštenik. I Miha se pogodio sa njim. Rekao mu je: “Bićeš moj sveštenik, budi moj otac i sveštenik, a ja ću ti dati deset srebrnika i dve haljine”. Piše haljine, ali razume se da su svi ljudi u to vreme nosili haljine, i zato je dobro napomenuti da se ovde radi o specifičnim svešteničkim haljinama koje nije mogao nositi bilo ko. I tako mu je dao odelo, drugim rečima, promenuo je njegov spoljašnji izgled, dao mu hranu i platu od deset srebrnika godišnje.

Ovo je sada bio vrlo lep život za Levita i tako je odlučio da tu i ostane, i da uđe u mešavinu idolopoklonstva i svega drugog što je bilo zastupljeno Mihinoj kući. Ali, narod iz Danovog plemena se sakupio, hteli su da oteraju Amoreje koji su bili suviše jaki i zato su poželeli da nađu nekog ko bi malo lakše izašao na kraj sa njima. I došli su, kao što čitamo, u Mihinu kuću i Levit ih je primio. Tada vidite da su oni otkrili da su tu bili ljudi po ugledu na Sidonjane iz Laisa. Oni su živeli u miru i tamo nije bilo nikog ko bi ih štitio, i tako su shvatili da je to dobra prilika da uzmu njihovu zemlju za sebe. Kada su došli sa ljudima koji su bili poslati da osvoje taj prostor, shvatili su da, pošto su našli zemlju preko mladog Levita, bilo bi odlično imati njegovu asistenciju. I tako su ušli u Mihinu kuću, uzeli sve stvari koje je on načinio, koje su koštale dosta novaca, zato što je najmanje dvesto srebrnika dato za samo jedan deo sprava za šator. I tako su oni odneli sve to, prisvojili za sebe, i uzeli Levita. Dosta loša situacija za Mihu, ali vi ćete primetiti kako je mladi Levit bio sposoban da se prilagodi tome. Neverovatno je koliko je bio fleksibilan i kako se lako mogao prilagođavati takvim promenama kada se radilo o njegovoj koristi. Isto tako, uskoro je počeo da uviđa da je daleko važnije da služi celom plemenu nego jednoj ljudskoj porodici. I on bi služio još i mnogima ako bi video da je to mudro i ako bi našao korist i opravdanje za sebe. Bez velikih opterećenja u savesti mogao je i to učiniti, držati ruku na ustima dok su iznosili sprave iz malog hrama koji je Miha sagradio. I on je bio vrlo mudar čovek, kada su odlazili od Mihe, nije se postavio ni potpuno napred, ni potpuno nazad, jer su to bila opasna mesta. Kažem da je bio mudar čovek jer se postavio tačno u sredinu, tako da ako Miha pošalje svoje ljude da ga opet uzmu, on je sa svih strana bio zaštićen vojnicima.

Pragmatizam

Kako ovo možemo nazvati i kako ćemo to primeniti u današnje vreme? Da li bih bio izvan protokola ako bih vam pričao malo o religiji iz koristi i hrišćanstvu kao sredstvu za ispunjavanje svojih ciljeva? Želeo bih da vas upozorim na činjenicu da je današnje vreme vreme u kojem je vladajuća filozofija pragmatizam. Razumete šta smatram pod pragmatizmom? Pragmatizam znači, ako nešto prosperira, to je istina. Ako je uspešno, to je dobro. I test svih postupaka, svih principa, svake istine, nazovi svih učenja je pitanje: “Da li to napreduje? Da li prosperira?” Dakle, prema pragmatizmu, najveće neuspehe su doživeli neki ljudi koje je Bog najviše poštovao.

Primera radi, dok je Noje bio moćan i dobar graditelj barke, njegova glavna preokupacija nije bila građenje barke, već propovedanje. On je bio grozno neuspešan kao propovednik. Njegova žena, troje dece i njihove žene je bilo sve što je imao. Sedam obraćenika za sto dvadeset godina! Danas mi to ne bi nazvali efektivnim. Najveći misijski odbori bi odavno otpustili svoje misionare u tom slučaju. Kažem, kao graditelj barke bio je vrlo dobar, ali kao propovednik, strašno neuspešan.

I tada, posle mnogo godina nailazimo na drugog čoveka po imenu Jeremija. On je bio moćno efektivan propovednik, ali neuspešan sve dok se rezultati nisu pojavili. Ako bi po statistici merili Jeremijinu uspešnost, verovatno bi dobio veliku nulu. Jer mi znamo da je puno potrpio od ljudi i od vlasti u to vreme, čak ga je i službena asocijacija proganjala i nije želela da ima bilo šta sa njim. U svemu je bio neuspešan. Jedini kome je bio sposoban da ugodi je bio… BOG! Ali, inače je bio potpuno neuspešan.

I tada dolazimo do dobro poznate osobe, Gospoda Isusa Hrista, koji je takođe bio neuspešan sudeći prema svim sadašnjim standardima. Nikada nije uspeo da organizuje i osnuje novu crkvu ili denominaciju. Nije otvorio školu. Nije uspeo da ustanovi i osnuje misijski odbor. Nikada nije imao svoju štampanu knjigu. Nikada nije uspeo da dobije neku od različitih pohvala ili stvari koje mi smatramo tako korisnim. Nisam uopšte sarkastičan, one su korisne. I naš je Gospod propovedao više od tri godine, izlečio hiljade ljudi, nahranio hiljade ljudi, i kada je sve bilo gotovo, bilo je samo 120 … 500 osoba kojima se lično objavio nakon svog vaskrsenja. Na dan kada je predat, jedan čovek mu je rekao: “Ako te i svi ostave, ali ja ću umreti za tebe”. On ga je pogledao i rekao mu: “Petre, ti ne poznaješ svoje srce, odreći ćeš me se tri puta pre nego što petao zapeva ovog jutra”. Tako su ga svi ljudi ostavili i pobegli. Po svakom standardu naše ili bilo koje druge generacije, naš Gospod je bio jednostavno neuspešan.

Sada se nameće pitanje, šta je standard uspešnosti i na osnovu čega ćemo suditi o našim životima i našu službu? I pitanje koje ćeš sam sebi postaviti je: “Da li mi je Bog cilj ili sredstvo?” U svom hrišćanskom životu trebaš vrlo brzo da odlučiš da li ćeš Boga smatrati za cilj ili za sredstvo. Naša generacija je spremna da poštuje sve koji su uspešni, bez obzira da li su rešili ovaj problem ili ne. Sve dok se stvari mogu raditi, i poslovi svršavati ili “dobro, zar to ne funkcioniše?”, naša generacija je spremna da kaže da možeš da računaš na to. I tako usred naše službe, putovanja i hodanja, dolazi do toga da se pitamo da li ćemo biti Leviti koji služe Bogu za deset srebrnika i dve haljine. Služiti ljudima, možda u ime Božije, radije nego Bogu. Jer, iako je bio Levit i vršio religiozne aktivnosti, tražio je mesto. Mesto koje bi mu dalo priznanje, mesto gde bi bio prihvaćen, mesto u kojem bi imao sigurnost i mesto gde bi mogao da svetli u smislu onih vrednosti koje su bile za njega važne. Njegov sav posao je bio da služi u religioznim aktivnostima. Tako da je to bio verski rad. Bio je vrlo srećan kada je kod Mihe dobio otvorena vrata. Ali, smatrao je sebe dostojnim tih deset srebrnika i dve haljine, i bio je spreman da se proda bilo kome ko mu ponudi toliko. Da je neko naišao i ponudio više, otišao bi kod njega. On je vrednovao sebe, a svoje verske aktivnosti je smatrao samo kao sredstvom za cilj, i na osnovu toga, Bog mu je bio sredstvo da bi postigao svoj željeni cilj!

Humanizam

Da bi danas razumeli implikacije toga, u 20.veku, vratićemo se najmanje 100, 150 godina nazad, da vidimo napade na hrišćanstvo. Baš posle velikih probuđenja u Americi sa Finijem, dok se Duh Božij čudesno izlivao na mnoge delove naše zemlje, naišao je otvoren napad na našu veru u Evropi. Darvin je postavio svoju teoriju o evoluciji, pojedini filozofi su je podržali u svojim filozofijama, a teolozi je primenili u Pismu. I tako, oko 1850.godine mogli ste zabeležiti otvoren, frontalni napad na Reč Božiju. Sotona je uvek napadao iznutra, ali sada je u pitanju bio otvoren atak na knjigu, otvoren atak na crkvu, 
i Volter je mogao čak da objavi da živi zbog toga da bi video da je Biblija postala višak, i da treba da ostane samo u muzejima; da bude potpuno uništena argumentima koje je on tako napadno prezentovao protiv nje.

Dobro, šta je bila posledica toga? Filozofija tog vremena je postao humanizam. I mogao si ga definisati na ovaj način: Humanizam je filozofsko stanovište koje objavljuje da je cilj svih bića čovečija sreća. Razlog postojanja je čovečija sreća. Dakle, prema humanizmu, spasenje je jednostavno sredstvo za zadobijanje sve sreće koju možeš imati u životu. Ako na tebe utiče neko poput filozofa Niče koji kaže da je jedino pravo zadovoljstvo u životu sila; da se opravdavaš putem sile, i da je nakon svega svet samo džungla, onda ćeš smatrati da je uzvišeno za čoveka da bude srećan, silan, i da postane snažan koristeći se bilo kojim sredstvima. Jer to je jedina uzvišena i slavno uzdignuta pozicija, ili kao što smo videli u službi Moloha, da samo jedan može biti srećan. To je i prouzrokovalo da Hitler prihvati filozofiju Ničea za svoje praktične, radne, operativne principe i vođstvo, i kaže svom narodu da su određeni da vladaju svetom. Zato je prema toj filozofiji svako sredstvo koje možemo iskoristiti da bi dostigli taj cilj – naše spasenje.

Neko se predomislio, pa je rekao: “Ne, cilj svih bića je sreća, ali sreća ne dolazi od autoriteta nad ljudima, sreća dolazi od čulnog, telesnog iskustva”. Tako ovde imaš tip egzistencijalizma koji karakteriše današnju Francusku, koji je prerastao u beatnicizam u Americi i u groznu telesnost naše zemlje. Od kada je čovek u suštini žlezdna životinja čiji najveći momenti ekstaze dolaze od vežbe njihovih žlezda, spasenje je jednostavno pronaći najželjeniji način da zadovoljiš taj deo svoje ličnosti. I tako je to postalo posledica humanizma, da je cilj svih bića čovečija sreća. John Dewey, tadašnji američki filozof koji je bio uticajan za školovanje, je bio sposoban da presvedoči učenike da ne postoje apsolutni standardi. Deca ne bi trebala da se vaspitavaju po nekim određenim standardima, nego je cilj učenja jednostavno dopustiti detetu da sâmo misli i da se razvija u onome u čemu se nalazi i da sâmo pronađe sreću u čemu želi. Tako smo imali kulturno bezakonje, kada je svaki čovek izgledao u svojim očima pravedan i nismo imali Boga koji vlada iznad nas. Biblija se nije uzimala u obzir, bila je zabranjena i nepotrebna preme tome što su oni govorili. Bog je zbačen sa prestola, On nije postojao, nije imao lično zajedništvo sa ljudima. Isus Hrist je bio ili samo mit ili samo čovek, tako su oni učili, i zbog toga je kompletan cilj bića i postojanja bila sreća. Osoba bi utvrdila standarde svoje sreće i tumačila ih.

Liberalci, fundamentalisti, ili…ni jedni ni drugi?

Sada je religija trebala da postoji zato što je bilo jako mnogo ljudi čiji životi su bili zasnovani na njoj, tako da su oni trebali da pronađu neki način da opravdaju svoje postojanje. Tako se oko 1850.-ih godina crkva podelila u dve grupe. Jedna grupa su bili liberalci koji su prihvatili filozofiju humanizma i pokušali da nađu neku relevantnost govoreći svojoj generaciji nešto poput ovoga: “Mi ne znamo da li ima nebo, mi ne znamo da li postoji pakao. Ali, mi znamo ovo, da ćeš živeti oko 70 godina! Mi znamo da je velika korist od poezije, od visokih misli i prekrasnih, plemenitih aspiracija. Zato je važno da dođeš u skupštinu nedeljom, tako da možemo čitati neku poeziju, i da ti možemo dati neke male izreke, aksiome i pravila po kojima ćeš živeti. Ne možemo ti reći ništa o tome šta će se desiti kada umreš, ali reći ćemo ti ovo: Ako dođeš svake nedelje, platiš, pomogneš i ostaneš sa nama, mi ćemo staviti amortizere na tvoj auto i tvoje putovanje će biti udobnije. Mi ti ne možemo ništa garantovati u vezi toga šta će se desiti kada umreš, ali kažemo ovo: Ako budeš sa nama, učinićemo te srećnijim dok si živ!” I tako je ovo postalo suština liberalizma. To jednostavno nije bilo ništa više nego pokušaj da se stavi malo šećera u gorku kafu njihovog putovanja i povremeno je zaslađivati. To je sve što se moglo reći. 

Dobro, filozofija današnjeg vremena je humanizam. Glavni cilj postojanja bića je čovečija sreća. Postoji druga grupa ljudi koji su drugačiji od liberalaca, ta grupa su moji ljudi, fundamentalisti. Oni kažu: “Verujemo u nadahnuće Biblije! Verujemo u božanstvo Isusa Hrista! Verujemo u pakao! Verujemo u nebo! Verujemo u smrt, sahranu i vaznesenje Hrista! Ali, seti se da je atmosfera toga i dalje humanizam. A humanizam kaže da je glavni cilj postojanja bića čovečija sreća. Humanizam je kao mijazma izvan jame, koja se brzo širi. Humanizam je kao infekcija, epidemija koja se širi svugde. Tako da nije prošlo mnogo vremena, pa smo dobili da fundamentalisti prepoznaju jedan drugoga po tome što bi rekli: “Mi verujemo u te stvari”. To su uglavnom bili ljudi koji su se zaista susreli sa Bogom. Ali vidiš da nije prošlo mnogo vremena kada je počelo da se govori: “Ovo su stvari koje su nas utvrdile kao fundamentaliste”. A sledeća generacija je rekla: “Po tome smo postali fundamentalisti”. Veruj u nadahnuće Biblije, veruj u Hristovo božanstvo, veruj u Njegovu smrt, sahranu i vaskrsenje. I tako postani fundamentalista. I tako opet nije prošlo mnogo vremena do naše generacije gde se ceo plan spasenja zasniva na davanje intelektualne saglasnosti na nekoliko izjava doktrine. I čovek se smatra hrišćaninom zato što je mogao reći “aha” na četiri ili pet pitanja koja su mu postavljena. Ako je znao da kaže: “aha” neko bi ga potapšao po leđima, stisnuo mu ruku, široko se nasmejao i rekao: “Brate, ti si spašen”. Tako smo spali na mesto gde spasenje nije ništa više od saglasnosti određenoj šemi ili formuli, a cilj tog spasenja je čovečija sreća, zato što je time prožet humanizam. 
Ako bi trebao da analiziraš fundamentalizam u poređenju sa liberalizmom dok su se stotinama godina uporedo razvijali, rekao bi nešto poput ovoga:

Liberalci kažu da je cilj religije učiniti čoveka srećnim dok je živ, a fundamentalisti kažu da je cilj religije učiniti čoveka srećnim kada on umre! Ali opet! Cilj svake religije koja se objavljivala je bila čovečija sreća. I gde liberalci kažu: “Socijalnim promenama i političkim potezima mi ćemo rešiti problem novca, alkoholizma, droge i siromaštva. Mi ćemo načiniti NEBO NA ZEMLJI! I UČINIĆEMO TE SREĆNIM DOK SI ŽIV! Ne znamo ništa o tome šta će ti se desiti posle toga, ali želimo da te učinimo srećnim dok si živ”. Tako su oni išli dalje u tim pokušajima i radili na tome, da bi na kraju došli do groznog šoka u Prvom svetskom ratu i potpuno se zaprepastili Drugim svetskim ratom. 

I tada se fundamentalisti, na sličan način emituju na istoj talasnoj dužini humanizma. Imamo nešto poput ovoga: 

“Prihvati Isusa da bi mogao ići u nebo. Ti ne želiš da ideš u taj stari, ružni, goli, ognjeni pakao, kada tamo gore postoji divno nebo. Sada dođi Isusu da bi mogao ići u nebo”.

I apel je mogao biti isto toliko sebičan kao da nekoliko ljudi sedi u kafani odlučujući da će ići da obiju banku. Da bi dobili nešto za ništa. Postoji način kojim možeš uputiti poziv grešnicima da to samo zvuči za ceo svet kao zavera da uzmeš zaradu subotnjeg večera od vlasnika benzinske pumpe bez da si radio za to. 

Humanizam je, ja verujem, najstrašniji i najkatastrofalniji od svih filozofskih smradova koji prodiru kroz rešetke koja pokriva paklenu jamu. I to je u potpunoj i totalnoj suprotnosti sa hrišćanstvom. Nažalost, to se retko videlo. I ovde mi vidimo Mihu da želi da ima malu crkvu, i on želi da ima sveštenika, i želi da ima molitvu, i on želi da bude pobožan zato što “zna da će mu Gospod učiniti dobro”. I to je sebičnost! I to je greh! I zatim vidimo Levita koji pada tačno na tome, zato što želi mesto. On želi deset srebrnika i haljine i svoju hranu. I da bi mogao imati to što želi, i da bi Miha mogao imati ono što želi, oni su prodali Boga! Za deset srebrnika i dve haljine. I to je izdajništvo vekova! I to je izdajništvo u kojem i mi živimo! I ja ne vidim kako Bog može obnoviti to. Osim ako se vratimo hrišćanstvu kao direktnom i totalnom kontrastu u odnosu na smrdljivi humanizam koji deluje u našoj generaciji u ime Hrista. 

Bojim se da je to postalo toliko suptilno da se širi svugde. Šta je ustvari to? U suštini ovo: taj filozofski postulat gde je cilj svih bića čovečija sreća se nekako pokrivao evanđeoskim izrazima i bibilijskom doktrinom da Bog vlada u nebu radi čovečije sreće! Isus Hrist je utelovljen radi čovečije sreće! Svi anđeli postoje zbog….sve je za čovečiju sreću. I ja tvrdim da to nije hrišćanstvo. Pa, zar čovek nije srećan? Zar Bog nije nameravao da ga učini srećnim? Da, ali da bude kao posledica, a ne kao primarna stvar.

Poštovanje za život

Bio je to dobar čovek koji se tako obožava od strane pomućenih mislioca današnjeg vremena, u Americi, doktor Švajcer. Da je blagosloveno njegovo srce, on je briljantan čovek. Filozof, doktor, mužičar, kompozitor, bez sumnje, briljantan čovek. Ali, dr.Švajcer nije ništa više hrišćanin nego ova ruža. Ako bi za sebe trebao da kaže da je hrišćanin, smatrao bi to za ličnu uvredu. On ne vidi Hrista da ima neku relevantnost u njegovoj filozofiji ili životu. Dr.Švajcer je humanista. Dr.Švajcer je sedeo na brodskom svodu idući širokom rekom Kongo prema svojoj stanici gledajući belgijske zvanične državnike sa njihovim visoko snažnim puškama pucajući u krokodile koji se sunčaju u blatu duž reke. Oni su bili eksperti za pogađanje cilja. Oni bi koristili te damb-damb metkove koji bi eksplodirali unutar krokodila i tako ih bacali u vazduh. 

Ti kažeš: “Kako znaš toliko mnogo o tome?” Dobro, na moju sramotu, ja sam bio kriv za istu stvar u Nilu. I oni su bili tamo, to je bio zapravo njihov sport, i oni su ih pakovali, brojali, i oni bi stavili kanap oko mesta gde im je bilo oružje i onda bi vezivali čvorove kako bi znali koliko krokodila su ubili. Kolosalno razaranje života! 

A na tom mestu je dr.Švajcer video suštinu svoje filozofije. I da li znaš šta je to? Tri reči – poštovanje za život. POŠTOVANJE ZA ŽIVOT! Život krokodila…ljudski život…., i ostale vrste života. Moj prijatelju, George Clain, koji je bio sa nama prošle nedelje i vraća se za Gaboon, je bio samo oko 50-60 milja od te dr.Švajcerove stanice. Znaš, dr.Švajcer je toliko presvedočen u poštovanje života da ne želi da sterilizuje svoju operaciju. Imao je najprljaviju operaciju u Africi. Zato što je bakterija život, on ne želi da povredi neku dobru bakteriju sa lošom, tako je izabrao da se sve širi zajedno.

Njegovo orgulje je bilo uništeno, neko mu je poslao orgulje sa objašnjenjem kako se upotrebljava. Mr.Cline je ekspert za orgulje i za popravljanje, tako je otišao da vidi dr.Švajcera. Dr.Švajcer je rekao: “George, da li misliš da možeš popraviti ove orgulje?” On je rekao: “Ne bih se iznenadio, dopusti mi da pokušam!“ Tako je otvorio zadnju stranu orgulja i na njegovo zaprepaštenje, otkrio je ogromno gnezdo buba švaba. Sa karakterističnim američkim entuzijazmom i revnošću George je počeo da gazi buba švabe ne dozvolivši da pobegnu. I dobri doktor je izašao, njegova kosa je postala ravnija nego što je bila dugo vremena, i zbog svoje ljutnje je rekao: “Prekini odmah”. George je rekao: “Zašto? Oni razaraju tvoje orgulje”. On je rekao: “To je uredu, oni su bili verni i dosledni svojoj prirodi. Ne možeš ih ubijati”. Tako je jedan od momaka ušao i rekao: “Uredu mr.Cline”. On im se vrlo nežno približio, uzeo ih i stavio u malu tašnu, zavezao vrh, i sve bubašvabe stavio unutra, i oni su ih odneli opet nazad u džunglu. 

Sada, to je bio čovek koji je verovao svojoj filozofiji, poštovanju za život. Potpuno predat i potpuno dosledan tome. Čak i kada se ticalo bubašvabe ili mikroba. Da li vidiš? To je humanizam, to je doslednost.

Sada te pitam šta je filozofija misija? Šta je filozofija evangelizacije? Šta je filozofija hrišćana? 

Ako bi mene pitao zašto sam išao u Afriku, rekao bih ti da sam prvenstveno išao da isprobam pravdu Božiju. Nisam mislio da je pravo za ikoga da ide u pakao bez da je imao šansu da se spase. Tako sam išao da jadnim grešnicima pružim priliku da idu u nebo. Neću ovaj događaj dugo opisivati, ali ako bi dobro ispitao šta sam ti upravo rekao, da li znaš šta je to? Humanizam! Ja sam jednostavno koristio odredbe Isusa Hrista kao sredstvo da bih pokušao da poboljšam ljudsko stanje stradanja i mizerije. I kada sam otišao u Afriku, otkrio sam da oni nisu jadan, ignorisan, mali narod koji trči po šumi očekujući nekoga da im kaže kako da idu u nebo. Oni su bili GREŠNI MONSTRUMI! Imali su daleko veće znanje o Bogu nego što sam ikada sanjao da imaju. A živeli su u totalno otvorenoj neposlušnosti tom znanju! 

Oni su zaslužili pakao! Zato što su potpuno odbacili da žive u svetlu svoje savesti, i u svetlu zakona koji je upisan u njihovim srcima, i svedočanstva prirode, i istine koju su znali. I kada sam to shvatio, uveravam vas da sam i ja sâm bio ljut na Boga da sam jednom prilikom rekao u molitvi da je to bila moćno….mala stvar koju je uradio, šaljući me tamo da dosegnem te ljude koji su čekali da im se kaže kako da idu u nebo. Kada sam stigao tamo, shvatio sam da su oni znali o nebu a da nisu želeli da idu tamo, nego su voleli svoj greh i želeli da ostanu u njemu. 

Stigao sam tamo motivisan humanizmom. Video sam slike gubavaca, video sam slike nacionalnih sahrana, i nisam želeo da moja srodna ljudska bića pate večno u paklu posle tako mizerne egzistencije na zemlji. Ali, baš tamo u Africi Bog je počeo da mi cepa veo tog humanizma. I to je bilo jednog dana kada sam bio zaključan u spavaćoj sobi i rvao se sa Bogom. Jer tu sam shvatio da ljudi, za koje sam mislio da su zapostavljeni i koji su želeli da znaju kako da odu u nebo i koji su govorili “neka neko dođi i uči nas”, zapravo nisu želeli da izdvoje vreme da pričaju sa mnom ili bilo kim. Njih nije interesovala Biblija, niti Hrist. Oni su voleli svoj greh i želeli da žive u njemu. I na tom mestu i u to vreme sam osetio da je cela stvar bila poniženje i ruglo i bio sam prodat za račun dobra! I zaželeo sam da idem kući. 

Tamo usamljen u svojoj sobi, dok sam iskreno govorio Bogu šta moje srce oseća, čini mi se da sam čuo kako mi govori: “Da, neće li sudija cele zemlje suditi pravo? Narodi su izgubljeni. I oni će ići u pakao ne zbog toga što nisu čuli Evanđelje. Oni će ići u pakao zato što su grešnici koji vole svoj greh. I zato zaslužuju pakao. Ali, ja te nisam poslao tamo za njih. Ja te nisam poslao tamo radi njih.” I čuo sam to toliko jasno, iako to nije bio fizički glas, nego odjek istine vekova koji je pronašao put u otvoreno srce. Čuo sam da Bog kaže mom srcu tog dana nešto poput ovoga: “Nisam te poslao u Afriku radi neznabožaca, poslao sam te u Afriku radi mene. Oni su zaslužili pakao, ali ja ih volim. I ja sam pretrpio agonije pakla za njih. Nisam te poslao tamo za njih. Poslao sam te tamo za mene. Ne zaslužujem li nagradu za svoje stradanje? Ne zaslužujem li one za koje sam umro?”

I to je sve okrenulo! I sve potpuno promenulo! I potpuno tačno. I ja više nisam radio za Mihu i deset srebrnika i dve haljine. Nego sam počeo da služim živom Bogu! Nisam više bio tamo radi neznabožaca. Bio sam tamo zbog svog Spasitelja koji je izdržao agonije pakla za mene, iako toga nisam zaslužan. Ali, On zaslužuje njih. Zato što je umro za njih. 

Da li si video? Dozvoli mi da kažem sažeto, dozvoli mi da sumiram. Hrišćanstvo kaže: “Cilj svih bića je slava Božija!” Humanizam kaže: “Cilj svih bića je čovečija sreća”. I ovaj je rođen u paklu, za obožavanje čoveka. A onaj je rođen u nebu, za proslavu Boga. Jedan je Levit koji služi Mihi, a drugi je nedostojno i nevredno srce koje služi živom Bogu, zato što je to najveća privilegija u celom univerzumu!

Šta je sa tobom?

Šta je sa tobom? Zašto si se pokajao? Voleo bih da vidim neke ljude koji se kaju onako kako to Biblija izražava. George Whitefield je znao to. Stojao je na Boston Commons govoreći grupi od dvadeset hiljada ljudi i rekao: “Slušajte grešnici, vi ste monstrumi, grešni monstrumi! Vi zaslužujete pakao! I najgore od vaših zlih dela je da, iako ste bili u strašnim kriminalima, niste imali dobru blagodat da to uvidite!” Rekao je: “Ako nećete plakati zbog vašeg greha i zlih dela protiv Svetog Boga, George Whitefield će plakati za vas!” Taj čovek bi pognuo glavu i plakao kao beba. Zašto? Zato što su bili u opasnosti da idu u pakao? NE! Nego zato što su bili grešni monstrumi, koji čak nisu videli svoj greh niti se opterećivali zbog svojih zlih dela. Vidiš razliku? Da li vidiš razliku? Razlika je u tome što ovde ima mnogih koji drhte zbog toga što će biti mučeni u paklu! I oni nemaju osećaj grozote njihove krivice i nemaju osećaj grozote njihovog prestupa i zločina. I nemaju osećaj svoje uvrede protiv božanstva!

On samo drhti što će njegova koža biti pržena. On se boji, i ja potvrđujem da strah odigra dobru ulogu i posao da bi nas pripremio za blagodat, i tu nema mesta za zaustavljanje jer Sveti Duh to ne zaustavlja. I to je razlog zašto niko ne može spasonosno primiti Hrista dok se ne pokaje. A niko se nije pokajao pre nego što je bio presvedočen. A presvedočenje je delo Svetog Duha koje pomaže grešniku da vidi da je kriminalac pred Bogom i da zaslužuje sav Božiji gnjev. I kad bi ga Bog poslao u najdublji deo đavoljeg pakla zauvek i deset večnosti, on je svestan da sve to zaslužuje i još sto puta više. Zato što je video svoje prestupe. Nije presvedočen zato što je uhvaćen u prestupu, nego ih sam vidi!

Propovednici

Ovo je razlika između propovedanja u dvadesetom veku i propovedanja Johna Wesley. Wesley je bio propovednik pravde koji je uzvišavao svetost Božiju. Kada je stajao tamo u dvosatnim ili trosatnim propovedima koje je govorio na otvorenom prostoru, on je uzvišavao svetost Božiju, zakon Božiji, pravdu i pravednost Božiju i mudrost njegovih zahteva. I pravdu njegovog gnjeva i ljutine. Tada bi se okrenuo grešnicima i govorio im o grozoti njihovih prestupa, i njihove otvorene bune i izdajstva i bezakonja, i sila Božija bi se tako izlila na mnoštvo da je jednom prilikom objavljena pouzdana informacija da, kada su se razišli bilo je oko 1800 ljudi koji su ležali na zemlji u totalno nesvesnom stanju! Zato što su primili otkrivenje Božije svetosti, i u svetlu toga su videli grozotu njihovog greha i Bog je tako uzdrmao njihove razume i srca da su pali na zemlju! 

To nije bilo samo u danima Wesley. Bilo je to takođe i u Americi. Čovek po imenu John Wesley Reidfield je imao kontinualnu službu tri godine u okolini New Havena koja je kulminirala velikim sastancima u Yale Ballu u 18.veku. Policajci su tih dana navikli da, kada vide nekog da leži na zemlji, mu priđu i omirišu njegov dah. Ako bi osetili alkohol, pritvorili bi ga, a ako ne, znali su da je imao Reidfieldovu bolest. I sve što si trebao da uradiš ako neko ima tu bolest, da ga samo ostaviš na mirnom mestu dok opet ne dođe sebi. Zato što, ako su bili pijanice, prestali su da piju, ako su bili nemilosrdni, prestali su da budu nemilosrdni, ako su bili nemoralni, odrekli su se svog nemorala, ako su bili lopovi, vratili su ono što su ukrali. Jer kada su upoznali i videli svetost Božiju, i videli grozotu svog greha, Duh Božij ih je doveo u nesvesno stanje, zbog veličine njihove krivice! I širenjem sile Božije, grešnici su se pokajali od svog greha i spasonosno došli Hristu!

Razlika!

Ali, bilo je razlike! To nije bio pokušavanje presvedočiti dobrog čoveka da je u problemu sa lošim Bogom, nego presvedočiti loše ljude da su zaslužili gnjev i ljutinu dobrog Boga. I posledica je bilo pokajanje koje vodi u veru koja vodi u život! Dragi prijatelji, postoji samo jedan razlog, jedan razlog za grešnika da se pokaje, a to je da Isus Hrist zaslužuje klanjanje i obožavanje i ljubav i poslušnost grešnog srca. Ne zato što će ići u nebo! Ako je jedini razlog zašto si se pokajao, dragi prijatelju, da bi se sačuvao od pakla, sve što ti jesi je Levit koji služi za deset srebrnika i dve haljine. To je sve! Ti pokušavaš da služiš Bogu zato što će ti On učiniti dobro. Ali, pokajano srce je srce koje je videlo nešto od grozote zločina izigravanja Boga i odbijanja klanjanja i poslušnosti svetom i pravednom Bogu koje On zaslužuje. 

Zašto grešnik treba da se pokaje? Zato što Bog zaslužuje poslušnost i ljubav koju je on odbijao da Mu daje! Ne zato da bi išao u nebo! Ako je jedini razlog zašto se kaje da bi išao u nebo, to nije ništa drugo osim pokušaja ugovaranja ili pogađanja sa Bogom. 
Zašto grešnik treba da preda sve svoje grehe? Zašto treba da bude pozvan da sve to učini? Zašto treba da se obnovi kada dolazi Hristu? Zato što Bog zaslužuje poslušnost koju traži! 

Pričao sam sa ljudima koji nemaju sigurnost da su im gresi oprošteni. Oni pre žele da osećaju sigurnost nego da predaju sebe Hristu! Ali, ja verujem da jedino oni kojima Bog zapravo svedoči svojim Duhom i koju su rođeni od Njega, su ljudi koji dolaze Isusu Hristu i kažu nešto poput ovoga: “Gospode Isuse, ja ću Ti biti poslušan, ja ću Te voleti, ja ću Ti služiti i činiti ono što Ti želiš od mene dokle god sam živ, čak i da na kraju puta idem u pakao, jednostavno zato ŠTO SI TI DOSTOJAN DA BUDEŠ VOLJEN, I DA TI BUDEM POSLUŠAN I DA TI SLUŽIM, i ja ne pokušavam da se pogađam sa tobom.” Da li vidiš razliku? Da li vidiš razliku? Između Levita koji služi za deset srebrnika i dve haljine ili Mihe koji gradi crkvu zato što će mu Bog učiniti dobro i nekog ko se kaje radi slave Božije.

Zašto osoba treba da dođe do krsta? Zašto osoba treba da prigrli smrt sa Hristom? Zašto osoba treba da želi da ide identično kao On, sa krsta u grob, i vaskrsenjem u novi život. Reći ću ti zašto. ZATO ŠTO JE TO JEDINI NAČIN KOJIM BOG MOŽE DOBITI SLAVU OD LJUDSKOG BIĆA! Ako kažeš da će on dobiti radost ili mir ili blagoslov ili uspeh ili slavu, onda to nije ništa više od Levita koji služi za deset srebrnika i dve haljine. POSTOJI JEDAN JEDINI RAZLOG ZA TEBE DA DO\EŠ DO KRSTA DRAGA MLADA OSOBO. I to je da dokle god ne dođeš do mesta ujedinjenja sa Hristom u smrti, ti proneveravaš slavu Sina Božijeg koju je On mogao dobiti od tvog života. Jer se nijedno telo neće pohvaliti pred Njim. I dok ne razumeš Božiji sveti rad Svetim Duhom koji te sjedinjava sa Hristom u smrti, pogrebu i vaskrsenju, ti ćeš služiti sebi, onome što imaš i svemu onome što je pod smrtnom osudom: ljudska ličnost, ljudska priroda, ljudska snaga, i ljudska energija. I Bog neće dobiti od toga slavu!

Dakle, razlog radi kojeg trebaš ići do krsta nije da bi tamo našao pobedu, ti ćeš imati pobedu! Nije da bi imao radost, imaćeš radost. Zašto trebaš da prigrliš krst i navaljuješ sve dok ne budeš mogao da posvedočiš sa Pavlom “Sa Hristom se razapeh?” (Gal.2:20) Nije stvar u tome kakvu ćeš ti imati korist od toga, nego kakvu će On imati korist, za slavu Božiju. Pavle je rekao: “Zašto ne navalite da spoznate puninu Svetog Duha? Zašto ne navalite da spoznate puninu Hristovu?” Reći ću vam zašto? Zato što je jedini način da Isus Hrist dobije slavu od života koje je iskupio svojom dragocenom krvlju, kada On može ispunjavati taj život svojim prisustvom i time živiti svoj sopstveni život. 

Genijalnost naše vere nije bila u tome da smo počeli da stvari obavljamo formalno, kao Levit koji je bio iznajmljen da služi Bogu. Ne, ne! Genijalnost naše vere je bila u tome da smo došli do mesta gde smo saznali da ne možemo činiti ništa, a da sve što možemo jeste da poklonimo naš sud i kažemo Gospodu Isusu “Ti ćeš trebati da ga ispunjavaš. I sve što se radi, neka bude od tebe i za tebe”. Ali, o, ja znam toliko mnogo ljudi koji pokušavaju da spoznaju puninu Božiju, samo da bi iskoristili Boga.

Sila Duha

Mladi propovednik je došao kod mene u Huntington, West Virginia. Rekao je: “Brat Reidhead, dobio sam divnu crkvu. Dobio sam odličan program za nedeljnu školu, dobio sam radio službu. Napreduje, ali osećam svoju duhovnu potrebu i ličnu oskudicu. Potrebno mi je krštenje Svetim Duhom, treba da se ispunim Svetim Duhom. I neko mi je pričao da je Bog učinio nešto za tebe, i pitam se ako bi mogao da mi pomogneš?“ Gledao sam čoveka, i znaš na koga mi je ličio? Na mene. Ličio je na mene. Video sam u njemu baš sve što je bilo u meni. Mislio si da sam hteo da kažem na mene ranije? Ne, slušaj drago srce, ako si ikada spoznao sebe, ti ćeš znati da nikada nećeš hteti da budeš ništa više od onoga što zapravo jesi. Jer u meni, to jest u telu mojemu nema dobra (Rim.7:18). On je izgledao kao ja.

On je bio kao čovek koji se vozi u velikom autu, znaš, i stane na benzinsku pumpu, govoreći: “Šefe, toči benzin sa najvaše oktana” Dobro, tako to izgleda, on je želeo snagu za svoj program. Ali, Bog neće biti sredstvo ni za čiji cilj. Rekao sam: “Mnogo se izvinjavam, ne mislim da ti mogu pomoći”. Rekao je: “Zašto?” Rekao sam: “Ne mislim da si spreman”. Rekao sam mu zatim: “Dobro, zamisli sebe da dolaziš tim velikiim autom, ti si govorio o tvom programu, govorio si o tvom radiju, govorio si o tvojoj nedeljnoj školi i crkvi. To je vrlo dobro. Učinio si odlično dobro bez sile Svetog Duha”

Znaš, to je upravo ono što je hrišćanin iz Kine rekao kada se iz Amerike vratio u svoju zemlju. “Šta te je najviše zadivilo u Americi?”, pitali su ga. Rekao je: “Velike stvari koje Amerikanci mogu izvršiti bez Boga”. I on (mladi propovednik) je izvršio veliki posao, po ličnom priznanju – bez Boga. Sada je on želeo nešto od sile da bi izvršio svoje unapred postavljene ciljeve. Rekao sam, “Ne…ne, ti sediš za volanom i kažeš Bogu da ti da silu da možeš da ideš. Nisi trebao tako da radiš, skliznuo si”. Ali, ja sam znao tog čoveka, zato što sam poznavao sebe. Rekao sam: “Ne, tako neće nikada biti dobro, ti trebaš da ideš na zadnje sedište.” I mogao sam ga videti kako se naginje i grabi volan. “Ne”, rekao sam “neće biti dobro ni kada si na zadnjem sedištu”. Rekao sam: “Pre nego što Bog išta uradi za tebe, znaš šta ti treba da uradiš?”. Pitao je: “Šta?” Rekao sam: “Treba da izađeš iz auta, uzmeš ključeve, otvoriš gepek, predaš ključeve Gospodu Isusu, uđeš u gepek, zatvoriš ga i šapneš kroz ključaonicu: “Gospode gledaj, natoči šta god želiš i ti ga vozi, od sada sve zavisi od tebe”.

Znaš, zato mnogi ljudi ne ulaze u stanje punine u Hristu. Zato što žele da postanu Levit sa deset srebrnika i dve haljine. Oni su služili Mihi, ali misle ako bi imali silu Svetog Duha, mogli bi da služe Danovom plemenu. 

I to nikada neće biti dobro. Nikada! Postoji samo jedan jedini razlog zašto si bio potreban Bogu, a to je da bi te doveo u pokajanje kada si primio oproštenje greha – radi Njegove slave; i u pobedu koju si zadobio kada si umro – da bi On mogao vladati; i u puninu – kada si dopustio Isusu Hristu da živi i hoda u tebi. 

Tvoj stav je stav samog Gospoda koji je rekao: “Ne mogu ništa činiti sam od sebe” (Jovan 8:28). Ne mogu govoriti sam od sebe. Ne mogu praviti planove za sebe. Moj jedini razlog za postojanje je radi slave Božije u Isusu Hristu. Ako bih mogao da ti kažem: “Dođi i spasi se da bi mogao ići u nebo, dođi krstu da bi mogao imati radost i pobedu, dođi u puninu Duha da bi bio zadovoljen” – upao bih u zamku humanizma. 

Ja ću ti reći dragi prijatelju, ako si ovde bez Hrista, dođi Isusu Hristu i služi mu dokle god si živ – čak ako bi na kraju tog puta otišao u pakao, ZATO ŠTO JE ON DOSTOJAN!

Kažem ti hrišćanine, dođi krstu i pridruži se Njemu u sjedinjenju, u smrti, i potpuno umri sebi da bi ON mogao imati slavu. Kažem ti dragi hrišćanine ako ne znaš šta je punina Svetog Duha, dođi i daj svoje telo kao živu žrtvu, i dopusti Mu da te ispuni da bi On imao svrhu za svoj drugi dolazak po tebe, i da bi on dobio slavu kroz tvoj život. NIJE STVAR U TOME ŠTA ĆEŠ TI IZVUĆI OD BOGA, STVAR JE ŠTA ĆE ON DOBITI OD TEBE.

Hajde da završimo jednom za svagda sa hrišćanstvom za svoju korist koje čini Boga sredstvom, umesto slavnim ciljem, koji je ON. Hajde da se povučemo, hajde da kažemo Mihi da smo završili sa njim. Nećemo više biti njegovi sveštenici služeći za deset srebrnika i dve haljine. Hajde da kažemo Danovom plemenu da smo i sa njima završili. I dođimo i bacimo se pred probodene noge Sina Božijeg i recimo Mu da ćemo Ga slušati, voleti, služiti Mu, dokle god smo živi, ZATO ŠTO JE DOSTOJAN!

Jagnje koje je zaklano!

Dvojica mladih hrišćana su čuli o ostrvu u zapadnoj Indiji gde je Britanski vlasnik imao dve-tri hiljade robova. I vlasnik je rekao: “Ni propovednik, ni sveštenik neće nikada boraviti na tom ostvru. Ako se neki brod razbije u blizini, i propovednik se dočepa ostrva, čuvaćemo ga u odvojenoj kući dok mu se ne obezbedi prevoz, ali nikada neće moći ikome od nas da priča o Bogu. Ja sam završio sa svim tim besmislicama”. Tri hiljade robova iz afričkih džungli je donešeno na Atlantik, da bi tamo živeli i umrli bez šanse da čuju nešto o Hristu. 

Dvojica hrišćana su čula za taj slučaj. Prodali su se tom Britanskom plantažeru. Pošto ih on nije platio više nego bilo kojeg roba, oni su sav novac od prodaje iskoristili za prevoz do tog ostrva, jer ih on čak ne bi ni transportovao. Dok je brod napuštao pristanište na reci Hamburg i kretao prema Severnom Moru potpomognut morskom strujom, ostali hrišćani su došli do Herrenhuta da vide dva mladića koja odlaze, u njihovim ranim dvadesetim godinama. Nikada se više ne vraćaju, jer to nije u pitanju četvorogodišnje odsustvo, nego su se prodali u doživotno ropstvo. Jednostavno, da se i kao robovi pokažu da su hrišćani, onima sa kojima tamo budu živeli. Porodice su ih pratile plakajući, jer su znali da ih nikada više neće videti. I pitali su se zašto su rešili da idu, i ispitivali su mudrost toga. Kako se rastojanje povećavalo, skupljena rodbina na pristaništu se odvojila od njih, i kada su videli da se rastojanje sve više povećava, jedan mladić uhvaćen jednom rukom za svog drugara, podigao je drugu ruku i uzviknuo poslednje reči koje su ljudi sa pristaništa mogli čuti od njih. To su bile ove reči: 

“NEKA ZAKLANO JAGNJE PRIMI PLATU SVOG STRADANJA”. To je postao poziv hrišćanskih misija. 

I to je jedini razlog našeg postojanja, da jagnje koje je zaklano primi platu svojeg stradanja!