Vratimo se Gospodu

Kada gledamo svet oko nas vidimo ljude koji su izgubljeni u svojim gresima. Mnogi traže zadovoljstva u pogrešnim stvarima i ne mogu da se smire u njihovim lutanjima. Reč Gospodnja kaže da nema mira bezbožnicima. Oni su kao uskolebano more koje se ne može umiriti i čija voda izbacuje nečistotu i blato (Isaija 57:20,21).

Čovečanstvo je izgubljeno u svom odmetništvu od Boga, a izgubljen čovek nije sposoban da pomogne sâm sebi. Njemu je potreban neko ko će ga pronaći i pokazati mu izlaz. Čovek želi da ide svojim putem nezavisno od Boga. Svi smo nekada bili takvi. Reč Božija nam govori da smo svi mi kao ovce zašli i da je svako od nas krenuo nekim svojim putem, a Bog je učinio da Isus dođe i ponese kaznu svih naših bezakonja (Isaija 53:6). Dakle, dobra poruka Evanđelja jeste da je Gospod Isus došao da pronađe i spase ono što je izgubljeno, a to su grešni ljudi.

Glavni razlog čovekovog lutanja jeste nepoznavanje pravog životnog puta. Pokušaću to da prikažem ilustracijom iz ličnog života. Juče sam putovao u jedno selo kod hrvatske granice koje se nalazi na možda 2km od auto-puta. Pošto nije bio obeležen izlaz za to selo, vratio sam se polukružno nazad, ponovo platio putarinu i tako iz drugog pravca stigao u selo, vozeći još nekih 20-30 km. Kada sam stigao ispostavilo se da sam se nepotrebno vraćao, jer sam prošao upravo pored izlaza koji je bio svega 2km od sela.

Kada ne poznajemo put, onda lutamo! Stalno smo u nekom traganju i neizvesnosti zato što ne poznajemo siguran put do odredišta. Upravo tako je bilo sa Josifom kada ga je Jakov poslao u Sihem da obiđe svoju braću koja su čuvala stada. Kada je stigao u Sihem, jedan čovek ga je našao kako luta po polju tražeći braću (1.Mojs.37:15). Josif je bio primoran da luta, jer nije poznavao put do svoje braće.

Mi pevamo duhovne pesme koje opisuju naše stanje lutanja dok nismo pronašli pravi životni put.

“Dugo lutah nevoljan, bez nada u noći greha, jada, briga. Našao me mili Pastir tada i sad hitim ka nebu gore.”

“Lutao sam sâm u tami sveta tog, ali Ti si me pronašao i sada srećan sam. Stalno si me molio, nežno dozivao ‘O dođi meni sinko i srce mi predaj’.”

“Lutao sam ovim svetom sâm bez cilja i bez nade, umoran od svojih rana, umoran od svih lutanja, sve dok me Tvoja ljubav Bože nije dotakla, sve dok me Tvoja ljubav nije podigla iz blata!”

Lutajući čovek je umoran od svojih rana. On hoda u mraku zato što su njegove oči zaslepljene. Sve što pruža takav život jeste spoticanje i padanje od čega nastaju nove i nove rane. Takvo je tvoje stanje, dragi prijatelju, ako nisi upoznao Božiju ljubav. Ti si umoran od svojih rana. Međutim, dobra poruka je da Isus želi da izleči tvoje rane i da ti pokloni novi život. U Isaiji 53 kaže: “On bi ranjen za naše prestupe i išiban zbog naših bezakonja. Kar beše na Njemu radi našeg mira i ranama Njegovim mi se iscelismo.” Duhovna pesma ti govori: “Nemoj lutati mračnim stazama kao list vetrom progonjen. Zašto dalje sad kad te poziva moj Isus? Dođi k Njemu slab i umoran od svih svojih lutanja i ruku prihvati što je ispružena tebi.” Gospod Isus je uzeo na sebe sve naše rane da bismo mi mogli biti isceljeni i On ti je pružio ruku pomoći.

Reč Gospodnja poziva sve vernike da se opominjemo sledeće stvari: da smo nekada bili beznadežni bez Hrista, da smo bili daleko i da smo bili izgubljeni u svojim lutanjima (Ef.2:12), a sada u Hristu Isusu smo postali bliski Bogu, Hristovom krvlju.

Naša tema je “Vratimo se Gospodu”. Zašto da se vratimo Gospodu, kada smo već došli Njemu, kada smo već postali bliski Njemu? Mnogi hrišćani dođu Bogu, obrate se Hristu i predaju svoj život Njemu, međutim, njihovim hodanjem u hrišćanskom životu postepeno se udaljavaju od Boga i opet dolaze u situaciju da treba da se vrate Gospodu. To je iskustvo gotovo svih hrišćana. Kada razmišljamo o svom životu, setićemo se naše posvećenosti i predanosti Gospodu u prvim danima našeg hodanja sa Njim, i činjenice da se vremenom hladila naša ljubav prema Njemu dok nas u jednom momentu opet nije privukla Njegova milost i novi žar za službom Njemu!

O tome nam upravo govori Biblija. Istorija Izrailjskog naroda to potvrđuje. Bog je za njih učinio neobjašnjive znake i čuda kada ih je izveo iz ropstva. Oni su svi znali da su to dela živog Boga. Međutim, ne mnogo vremena posle toga bili su u stanju da saliju tele od zlata i kažu da je to njihov bog koji ih je izveo iz Egipta. Iako je Bog za njih rekao: “Jer si ti narod svet Gospodu Bogu svojemu, tebe je izabrao Gospod Bog Tvoj da mu budeš narod osobit, mimo sve narode na zemlji” (5.Mojs.7:6), u jednom momentu oni su bili u takvom stanju da Gospod kaže preko proroka Jeremije: “Narod je moj stado izgubljeno, pastiri njegovi zavedoše ga, te luta po gorama, ide sa brda na humove, zaboravivši stan svoj” (50:6).

Danas se mnogi hrišćani ponose time što su nazvani Božijom decom, ali u realnosti u svom životu ne opravdavaju svoje zvanje. Izrailjski narod je takođe imao veliko zvanje, pa je Bog kasnije za njih rekao da su stado izgubljeno. Zato nas u novom zavetu upozorava Reč Gospodnja da se vladamo kako prilikuje zvanju u koje smo pozvani. Nije dovoljno da se samo nazovemo Božijom decom, nego i da budemo! Neophodno je da se vladamo prema tom pozivu koji smo dobili. Nije dovoljno da tvrdimo da smo opravdani verom, ako naša vera ne proizvodi dela koja su na slavu Bogu.

Dakle, Bog obećava preko proroka Zaharije da će se vratiti nama. Međutim, da bi se Bog nama vratio, mi treba da se vratimo Njemu. Ako osećaš da si zalutao od Boga i da ti nedostaje realnost bliskog hodanja sa Njim, priznaj svoje grehe Bogu. Bog je uvek blizu, ali naši gresi nas odvajaju od Njega. Priznaj mu da si voleo druge stvari više od Njega. Traži od Njega pomoć. Ostavi svaki poznati greh i traži silu Njegovog Duha! Tada ćeš iskusiti da se Bog zaista vratio tebi.

Hvala Ti Bože što si strpljiv sa nama u našim lutanjima. Pomozi nam da hodamo u bliskoj zajednici sa Tobom. Oprosti nam naše grehe i očisti nas u krvi Hristovoj. Hvala Ti što se uvek vraćaš nama kada se mi vratimo Tebi. Pomozi nam da naš život ne bude život lutanja od Tebe. U Hristovo ime, amin.