Milenko Isakov
„Jer kroz blagodat koja je meni data kažem svakome koji je među vama
da ne mislite za sebe više nego što valja misliti;
nego da mislite u smernosti, kao što je kome Bog udelio meru vere”
(Rimljanima 12:3)
Jedna od glavnih posledica čovekovog grešnog stanja jesu njegove izopačene misli. Misli i mišljenja jednog neprobuđenog grešnika o nekome ili nečemu ga čvrsto drže u stanju zablude. Većina ljudi nije ni svesna prevarnosti svojih misli.
Misao čovečijeg srca je zla od malena (1.Mojs.8:21). Božija Reč nas uči da je neprijatelj ljudskih duša, Sotona, sagradio u razumima ljudi gradove izopačenih i buntovničkih misli protiv Boga. Često ljudi koji nisu uložili ni najmanji trud da upoznaju Boga i da čitaju Pismo od Njega imaju mnoge misli i stavove o Bogu. Da li znate odakle su dobili te misli? Od đavola i njegovih demona koji inspirišu razne svetske medije.
Sa druge strane, Bog ima svoj narod na zemlji. Hristos ima svoju crkvu koja poseduje pravo poznanje istinitog Boga i koja poznaje istinu o životu, smrti i večnosti. Hristova crkva je pozvana da objavi ljudima dolazak Božijeg Carstva i da istinama Božije Reči napada i ruši te laži koje je Sotona poput tvrđava sagradio u razumima ljudi (2.Kor.10:4,5).
Takođe, važno je da naglasimo da Hristovu Crkvu ne sačinjavaju savršeni ljudi, nego ljudi koji još uvek pogreše u mnogim životnim situacijama, ali su to ljudi koji su doživeli novo rođenje. Oni su upoznali Boga i Njegovu ljubav u Isusu Hristu, pokajali se za svoje grehe i primili oproštenje od Boga i novi život. To su ljudi koji mrze greh i koji se bore protiv njega silom Božijeg Duha.
Iz uvodnog stiha vidimo da je apostol Pavle pisao takvim ljudima. Pisao je vernicima kojima je stvarno bila potrebna ova zapovest: “Ne mislite za sebe više nego što valja misliti.” Zbog čega je svakom verniku potrebna ova zapovest?
Svaki čovek je po prirodi svog grešnog stanja obožavalac sebe. Svi smo mi mnogo godina živeli u grehu, nemajući poznanje Božije volje i Njegovih puteva. Kako smo imali određene uspehe i dostignuća u svom životu, naše mišljenje o samima nama je raslo. Shodno tome, rastao je i naš prezir prema ljudima koji su imali manja dostignuća u životu od nas i koji su u bilo kojem smislu bili manje uspešni od nas. Čovek bez Hrista je rob ponosa!
Kada smo se obratili Bogu i kada smo doživeli oslobođenje od mnogih greha kojima smo robovali, naš kvalitet života je porastao. Pošto smo spoznali istinu odlučili smo da odbacimo laži kojima vidimo da Sotona još uvek zarobljava mnoge ljude. Zbog toga se svaki vernik nalazi u realnoj opasnosti da prezire “grešnike” oko sebe i da ima nerealno visoko mišljenje o sebi zbog svoje “pravednosti”.
Nevernici se često osećaju boljima i vrednijima od drugih zbog svog visokog obrazovanja, vrste posla koji obavljaju, zarade, porodice iz koje potiču, izgleda svog lica ili tela, odeće koju nose ili raznih drugih sposobnosti. Neki vernici takođe preziru u svom srcu bližnje zbog istih tih stvari, ali češći slučaj je da se vernici međusobno upoređuju po svojoj “svetosti” i da zbog toga upadaju u zamku ponosa i ne poštuju ovu novozavetnu zapovest da nemamo nerealno visoko mišljenje o sebi.
Kako je moguće poslušati tu zapovest? U poslanici Jevrejima 8:10 kaže da će Bog dati svoje zakone u naše misli i da će ih napisati u našim srcima. Ono što je nama nemoguće, Bogu je moguće! Kada živimo u realnosti te istine da je spasenje Božiji dar blagodati kroz veru i da to nije od nas, tada se nećemo uzoholiti u svojim mislima i reći kao nekada vavilonski car: “nije li to Vavilon što ga sazidah jakom silom svojom…” (Danilo 4:30). Nećemo pripisivati sebi kvalitet života koji posedujemo, nego ćemo slaviti Boga zbog Njegove milosti koja nam je ukazana. Mislićemo u smernosti i poniznosti, a to znači da ćemo shvatati da sve što posedujemo u materijalnom ili duhovnom smislu i sve što jesmo, jeste dar od Boga (1.Kor.4:7). Presvedočenje u tu istinu nas čuva od ponosa i osećaja superiornosti u odnosu na naše bližnje, kao i od velike opasnosti da dobra dela pripisujemo sebi, s obzirom da ih je Sveti Duh proizveo i sproveo kroz nas. Sećanje na veliku istinu koju je rekao apostol Pavle: “Po blagodati Božijoj jesam što jesam” (1.Kor.15:10) čuvaće nas od nerealno visokog mišljenja o sebi.
Vrlo je važno napomenuti da Bog ne traži od nas da budemo nerealno ponizni. Nije ništa pogrešno ako smo svesni da smo u mnogim stvarima bolji od drugih i da imamo više duhovnog svetla od drugih vernika, ali je pogrešno ako smo zbog toga ponosni i ako preziremo ili se rugamo svojim bližnjima.
Kada su ljudi pitali Jovana Krstitelja ko je on, odgovorio je da nije ni Hristos, ni Ilija, ni prorok, već glas koji viče u pustinji da ljudi poravnaju put Gospodnji (Jovan 1:19-23). Sa druge strane, sâm Gospod Isus kaže da je Jovan bio više nego prorok i da niko od ljudi nije bio veći od njega (Matej 7-11).
Ovaj slučaj nam pokazuje da Jovan nije imao nerealno visoko mišljenje o sebi, nego je bio veoma ponizan čovek koga je Bog izobilno upotrebio. Ne radi se o tome da Jovan nije bio svestan da jeste zaista Božiji čovek koji je bio bolji od svih ostalih ljudi, ali je bio ponizan, jer je upoređivao sebe sa Hristom za koga je rekao da nije dostojan da mu odreši pertle na obući.
Ugledajmo se na njega i na sve ljude koji su upoređivali sebe sa Hristom i tražili duhovni rast u svom životu. Ugledajmo se na one koji nisu imali oholo, već smerno i ponizno mišljenje o sebi!
Pomozi nam nebeski Oče. Ne želimo biti ponosni ljudi. Ponizi nas pod Tvojom silnom rukom. Ne želimo visoko misliti o sebi. Sve što jesmo, Tvoja je milost! Hvala Ti što nam daješ želju da idemo Tvojim uskim putem koji je ovde često prezren i ismejan, ali je put u večnu radost i život! U Hristovo ime, amin.