Bog nam je usadio svest o večnosti

Reč ‘večnost’ se pojavljuje samo jednom u Knjizi propovednika, u 3:11 – “Usadio je ljudima svest o večnosti, ali čovek ne može da dokuči šta Bog čini od početka do kraja.” Bog je stvorio prazninu u srcu svakog čoveka koju niko i ništa ne može da ispuni ili zadovolji osim sâmog Boga. Kako je neko rekao: “Naša srca su nemirna dok se ne smire u Bogu.”

Bog je stavio večnost u naša srca i zato ne možemo nikada naći zadovoljenje u novcu, ženama, imovini, časti ili poziciji. On nastavlja da govori kako nikada nećemo razumeti šta Bog čini dokle god ne damo primarnu važnost večnim stvarima.

Za one koji žive “pod suncem” nema ništa bolje nego da se raduju i da čine dobro dok su živi (stih 12). Religiozni ljudi i psiholozi ne savetuju ljudima da čine zlo. Ne, oni im govore da čine dobro. Međutim, ti možeš činiti mnogo dobrih stvari, a još uvek nemati kontakt sa Bogom i ne živeti za večne vrednosti.

U poglavlju 3:19-21 vidimo kako ljudska mudrost nema pojma o večnosti: “Usud ljudi isti je kao usud životinja: kao što umiru oni, tako umiru i one. Svi imaju isti duh i čovek nije u prednosti nad životinjom. Sve je ispraznost. Svi idu na isto mesto. Svi su postali od zemaljskog praha i svi se u prah vraćaju. Ko zna da li čovečiji duh ide gore, a duh životinje dole pod zemlju?” To je bio Solomunov zaključak, uključujući svu njegovu ljudsku mudrost. Nije znao da li ima neke razlike između čoveka i životinje jer svi umiru.

U ovoj knjizi vidimo najmudrijeg čoveka na zemlji koji pokušava da razume Boga i religiju. Neke stvari je razumeo ispravno, ali mnoge pogrešno. Zašto je Bog onda dozvolio da se Knjiga propovednika nađe u Bibliji? Zato što je želeo da nas nauči da Ga ne možemo naći ljudskom mudrošću ili psihologijom, nego jedino kroz Njegovog Svetog Duha.

Moramo se čuvati učenja pametnih ljudi koji ne poznaju Isusa lično. Ako nečije učenje nije utemeljeno na Božijoj Reči, ne bismo trebali gubiti vreme slušajući takvog čoveka.