“Ali teško onom čoveku kroz koga dolazi sablazan”
Matej 18:7b
Kako su zakoni Božijeg carstva drugačiji od zakona naših zemaljskih carstava! Gde god dominira telesan čovek tamo se brzo uspostavlja i utvrđuje hijerarhija. Ko će biti na vrhu, ili istinitije – ko će biti ispod njega. Čini se da ni učenici nisu bili oslobođeni od te ljudkse, Adamove tendencije, iako su hodali sa Spasiteljem koji je došao da ih oslobodi od njihovih greha.
U Mateju 18 naš Gospod Isus želeo je da ih prosvetli i da im pokaže više zakone večnog Carstva. On je izabrao malo dete kao objekat lekcije za Njegov razred. Zamislite tu scenu za trenutak. Večna Reč, utelovljeni Bog želi da ih uči kako stvari funkcionišu u nebu. Isus poziva malo dragoceno dete i postavlja ih među njima. Možeš li ga videti kako tamo stoji – svetlo, otvoreno, nevino, puno poverenja i sa srećnim izrazom lica? Takvo je nebo i takva je sva nebeska veličina. Ponizite se kao malo dete i bićete veliki u nebeskom carstvu. To je bila Njegova poruka njima u Mateju 18:1-4.
Ali, Isus tada menja temu i fokus svog učenja usmerava na dete. Treba da se sećamo da je Bog taj koji ovde opisuje sebe. Kako ja to vidim, Hristovo srce počinje da se izliva zato što se srce Njegovog Oca izliva. Isus je objasnio to iskustvo mnogo puta. Rekao je: “Reči koje vam ja govorim ne govorim od sebe; nego otac koji stoji u meni on tvori dela” (Jovan 14:10b).
Njegovo srce počinje da izražava otkrivenje Očevog vrednovanja malog deteta. On govori o Očevoj brizi za male jaganjce, a u tome otkriva i sud koji će doći na sve koji ih budu sablaznili. Ohrabrujem te da proučavaš stihove 1-14, a ja bih želeo da se posebno fokusiram na stihove koji se nesumnjivo odnose na mališane. Hajde da ih čitamo polako i glasno.
“I koji primi takovo dete u ime moje, mene prima.
A koji sablazni jednoga od ovih malih koji veruju mene
Bolje bi mu bilo da se obesi kamen vodenični o vratu njegovu,
I da potone u dubinu morsku.
Teško svetu od sablazni! Jer je potrebno da dođu sablazni;
Ali teško onom čoveku kroz koga dolazi sablazan.
Gledajte da ne prezrete jednoga od ovih malih;
Jer vam kažem da anđeli njihovi na nebesima
jednako gledaju lice oca mojega nebeskoga.
Tako nije volja oca vašega nebeskoga da pogine jedan od ovih malih”
Matej 18:5-7, 10,14
Ovo je vrlo tužno poglavlje o kojem radije ne bih pisao. Sa jedne strane želeo bih da jednostavno preskočim ovu stvar; ali sa druge strane nisam smeo da se usudim da tako uradim. Amerika na jako mnogo načina greši protiv svoje dece. Plačem kada razmišljam o tome. Već sam spomenuo da su očevi okrenuli leđa svojoj deci i da su deca okrenula leđa svojim očevima i da je Bog zatro našu zemlju prokletstvom. Da objasnimo to na moderan način, Bog kaže: “Nemoj praviti džumbus sa svojom decom”. Glavne stvari nisu abortiranje ili dečija pornografija, ne, stvari idu daleko dublje od toga. Amerikanci imaju oskrnavljen, zamračen pogled vrednovanja deteta. Ne gledamo na njih onako kako ih Bog posmatra. Te dve stvari nisu problem među pravim vernicima u Hristu. Hvala Bogu za to, ali nažalost imamo neke tragične probleme koji trebaju da se spomenu. Potrebe koje moram navesti otkrivaju da čak i među Hrišćanima postoji oskrnavljen pogled na decu.
Dok čitamo prvih četrnaest stihova iz 18.glave obuzima nas ohrabrujući duh. Nema velike koristi ako ozbiljno shvatiš te reči a ne proslediš ih nekoj grupi ljudi koji još nemaju to poznanje. One su napisane za tebe i mene, a sva njihova sila dokazuje koliko Bog ima ljubavi za našu decu. Dok nalazimo te ohrabrujuće stihove, u isto vreme vidimo kako Bog visoko vrednuje decu. On to izražava upozorenjem suda ako ih prezremo.
Verujem da je to bio Bill Gothard koji je izrekao poslovičnu definiciju mudrosti: “Mudrost jeste posmatranje celog života iz Božije perspektive”. Uvek sam uživao u toj jednostavnoj ali vrlo praktičnoj definiciji mudrosti. Možeš je svugde primeniti, a imamo Bibliju koja otkriva Božiju perspektivu u vezi svega. U ovom tekstu vidimo našu dragu decu iz Božije perspektive. On ih visoko poštuje. Ako si jedan od onih koji sablažnjavaju svoje mališane, molim te da prihvatiš pomoć, središ svoj odnos i promeniš svoje puteve dok sud koji je spomenut u ovim stihovima nije pao na tebe.
Sablazniti
Pre nego što pređem na praktične stvari u vezi sablažnjavanja naše dece bilo bi dobro da razumemo reč sablazniti. Ona znači: “prouzrokovati spoticanje, povrediti, skandalizovati”. Jedna od tih definicija bila mi je veliko otkrivenje kada sam je posmatrao u svetlu sablažnjavanja naše dece. Iskazana je ovako: “naljutiti nekoga”. Ako uzmemo definicije reči sablazniti i pogledamo ih u svetlu ovih stihova oni će nam postati vrlo jasni. Bog nas najpre upozorava da postoji mogućnost da doprinesemo spoticanju naše dece i da ona ne slede Gospoda. Drugo, kada se deca zbog nas spotaknu i odvoje od Njega sud će biti na nama. Stihovi su vrlo jasni, kada samo malo razmisliš o njihovoj vrednosti. Vrati se i ponovo polako pročitaj te stihove. Čitaj ih tako kao da ti Bog govori kroz njih. Voleo bih da privučem vašu pažnju na nekoliko glavnih aspekata sablažnjavanja hrišćanske dece. Žao mi je što ovo treba da iznesem, ali to je jako velika potreba i ne mogu ćutati.
Mlako hrišćanstvo
Kada je Isus Hristos otkrivao potrebe onih sedam crkava On je Laodikijsku crkvu označio kao mlaku – niti vruću, niti hladnu, nego nešto u sredini (vidi Otkrivenje 3:14-22). Današnjim jezikom to je bila “religiozna” crkva. Mi idemo u skupštinu, mnogo se krećemo, ali Hristos je izvan crkve, kuca na vrata, želi da dođe i da ima sa nama zajednicu. Mi se vrlo dobro osećamo zbog naše vere i ne vidimo svoje duboke potrebe. Takva vrsta mlake vere obično zanemaruje vaspitanje sledeće generacije. Roditelji koji razmišljaju svetski nemaju vremena da rade važne stvari koje su jedino zapravo vredne.
Takva vera nije baš ukusna za sledeću generaciju. Oni gledaju na uzbuđen, stimulišući svet koji ih poziva da dođu i uživaju. Oni gledaju tatinu i maminu veru, a ona je priličnu suva. Mnogo toga funkcioniše po sistemu “treba da radim”. Znaš, odradiš svoj nedeljni dan i tada ideš u svoj život preko nedelje. Deca su u procesu ocenjivanja dok odrastaju, a svet im se čini mnogo interesantnijim i zato ih polako osvaja.
Dakle, junior počinje da prave lične izbore. Kada napuni dvadeset godina on se potpuno nalazi u svetu i ne interesuje ga vera njegovog oca. Junior je sablažnjen. Postojalo je vreme u njegovom detinjstvu kada je voleo Isusa. Pojao je pojanja i išao u skupštinu, ali sada njega to uopšte ne interesuje. Sreo sam mnoštvo takvih osoba u avionima dok putujem. Svi oni ispričaju neku osnovnu priču odrastanja u skupštini. Oni su sablažnjeni. Ovo vam se možda čini grubo, ali hajde da budemo iskreni, mlako hrišćanstvo je savladalo milione mladeži.
Karanje u gnjevu
Duboke rane i totalna konfuzija prati dete koje je karano u gnjevu dok je odrastalo. Doživelo je mnoga zlostavljanja. Definicija ljubavi je izvrnuta. Uloge oca i majke su iskrivljene, a iznad svega je oskrnavljena predstava o Bogu. Kako da dođeš Bogu blagodati i milosti ako ga smatraš tiraninom? Detetu je to jako teško. Mnogi se boje da dođu Isusu u pokajanju.
Kada karamo našu decu u gnjevu prosleđujemo im duh gorčine i gnjeva. Ona polako postaju mrzovoljna, buntovna i prkosna. Ta deca su sablažnjena. Pošto su surovo karana, deca odstupaju od vere. Neko mora da odgovara za ono što se desilo u njihovim srcima. Mnogi od njih su završili u zatvoru; drugi su došli Hristu, ali pate zbog ožiljaka većinom svog života. Samo malo njih prevaziđe te emocionalne barijere i nađe Boga kao potpuno zadovoljavajuću osobu za njih. Bili su sablažnjeni.
Razvod i ponovan brak
Ovo je prokletstvo crkve u Americi. Govorim u generalnom smislu. Kako je moguće da se istinski apostolski sledbenici postradalog Jagnjeta odluče za razvod (koji je dovoljno loš) i tada opet stupe u brak (što je još gore). Ne mislim da je ovde mesto da spominjem celu tu stvar. Moje breme jeste da se zaustavimo i da se to više ne dešava. Ceo taj scenario je totalno razoran za sledeću generaciju. Ne znam da li postoji lošija stvar koja će sablazniti sledeću generaciju Hrišćana.
Gde god postoji razvod tu postoji podela. Gde je podela tu je kidanje emocionalnog temelja dece. To je najbolji meni poznat način da bi sagradio svoju kuću na pesku. Duh razvoda u domu obično je na delu daleko pre nego što se srede papiri. Otrovno seme mržnje i gorčine odgajano je u deci daleko ranije nego kada su čuli tu strašnu vest. Tada zakonici još više podstaknu međusobnu mržnju supružnika prilikom njihovog suočavanja. Kada se jednom desi razvod, deca treba da odluče ko je u pravu, a ko nije. To je totalno bezumlje.
Šestogodišnjak mora da izabere mamu ili tatu. Dete je sablažnjeno. I tada, da bi se rana još proširila, dolazi ljubavnik. Ti novi ljubavnici često su negde i dopušteni zbog tolerancije razvoda u lokalnoj crkvi. O, koji bol i konfuzija u svemu tome! Gde će se to završiti?
Dete dobija novog roditelja, novu braću i sestre, nove dede i bake, i pojavljuje se potpuno novi komplet problema. Tada pokušavamo da im govorimo da dođu Isusu. Znam da ovo zvuči vrlo grubo, ali seti se, pokušavam da zaustavim razvode u porodicama. To uništava decu. Ona ne mogu da izađu na kraj sa svim tim problemima. Izgubili smo vidik na vrednost naše dece. Poniznost, slomljenost, otvorenost i pokajanje jeste potreba u ovom trenutku – ne novi partner.
Usmena grdnja
Ovo je jedno od velikih bremena u mom srcu. Mnoga deca odrastaju doživljavajući usmenu grdnju od strane svojih roditelja. Kako je to bezumno kada roditelji obasipaju dete rečima mržnje. Da su se samo zaustavili i razmislili o tome što su rekli, mnogo puta bi verovatno kazali: “Nisam mislio baš tako kako sam govorio”. Ali, problem je što oni to kažu, iznova i iznova. To je vrlo destruktivno. Izreka lepo kaže: “Smrt je i život u vlasti jeziku” (Priče 18:21a).
Neki roditelji čak izriču smrt i uništenje svojoj deci. Vi prorokujete padove i prokletstva za njihove dragocene živote. To je zlostavljanje; to je zlo i smrtni otrov. Suočavam se sve vreme sa ranama od tih reči u prostorijama za savetovanje. Teško mi je da zamislim da roditelji govore takve stvari, ali znam da oni to čine. Ne neki, već mnogi roditelji.
Zamisli kada neko kaže: “Ti glupi idiote, ni za šta nisi vredan”, ili “Voleo bih da se nikada nisi ni rodio!” To me boli čak dok pišem te reči – žao mi je. Deca koja odrastaju pod takvim prokletstvima imaju težnju da konačno narastu i ispune svaku reč koju su im roditelji propovedali. Ta deca su sablažnjena. Na njima je pravljen skandal. Reči koje roditelji govore nisu samo reči – one postaju istina. Roditelji govore proročke reči za svoju decu. Ako dete ne doživi moćnu transformaciju srca Hristovom silom i ljubavlju, ono neće prevazići te stvari.
Kada bi na primer roditelj odsekao nogu svom detetu, vlasti bi ga pravedno bacile u zatvor. Ali, šta je gore: noga ili zauvek ranjeno srce? Video sam mnogo suza u prostorijama za molitve dok sam služio mladima. Neki su apsolutno opustošeni grubim rečima. Ponekad se pitam da li šaljemo zaista prave osobe u zatvore. Vreme je da se pokajemo. Znam da pišem veoma oštro, ali šta ćemo sa tvojom decom?
Zlostavljanje dece
Srce me boli što iznosim ovu monstrumsku uvredu iz WC-a, ali moram. Kada roditelj u tami svog srca zađe toliko nisko, tada on može opravdati seksualne odnose sa svojim telom i krvlju. To je totalno neznaboštvo. Otac ima požudu prema svojoj ćerki, a majka ima požudu prema svom sinu – o kakav mrak možeš postići! Tada odeš u skupštinu u nedelju i odigravaš svoju ulogu. Rane koje donosi incest su kriminalne. Deca jedva mogu da se potpuno oporave od takvog zlostavljanja.
Propovedao sam mnogo propovedi za probuđenje i radio sam sa dušama koje su u borbama, a koje žele da hodaju sa Bogom. One dolaze: četrdeset ili pedeset godina, nesposobni da shvate i praktikuju hrišćanstvo. Počneš da im postavljaš pitanja i opet to izađe: seksualno zlostavljanje kada je osoba bila mlado dete. Bio je to otac, ili majka, ili neki poverljivi ujak ili prijatelj porodice. Ja se razgnjevim pravednim gnjevom dok im pomažem da pronađu izlaz iz tog lavirinta. Neki od njih jecaju i iskazuju bol i po trideset minuta: rana je toliko duboka. Ti hrišćani su sablažnjeni, a neko treba da se pokaje za to.
Dragi oče ili majko; da li te tvoje oko ili ruka navodi da sablazniš jedno od Božijih dragocenih jaganjaca? Vreme je da se potpuno slomiš pred Bogom. Vreme je da dođeš i dobiješ pomoć. Bog je spremio za tebe ogroman teret: obećavam ti, ako se ne pokaješ. Ti si najveći ključ do potpunog izlečenja sablažnjenog deteta. Najdublje izlečenje će doći kada se potpuno slomiš i zatražiš oproštenje. Znam da sada koristim vrlo oštre reči da bih probudio neke ljude. Molim vas, oprostite mi. Ako zaustavim samo jednog roditelja od sablažnjavanja jednog mališana, ovo će biti vredno toga. Dobro, rekao sam ono što je bio moj deo. Sada se mogu istuširati u duhovnom smislu, oprati sve ružne slike iz mog uma i nastaviti život.
Razdražiti ih
Jedna definicija reči sablazniti jeste “naljutiti nekog”. Ovaj greh je jasno izražen u Efescima i Kološanima poslanici. Postoje mnogi načini kada se to pojavljuje u domu. Kada roditelj vlada svojim domom u duhu zakona umesto blagodati, deca postaju besna i ljuta.
Neki očevi uživaju da zadirkuju sina dok se on ne naljuti i raskalašeno izleti iz prostorije. Tata se tada smeje što je doveo svog sina u takvo stanje. To je vrlo neljubazno. Skoro je nemoguće da takvo dete nauči da poštuje i respektuje, pošto doživljava takav tretman. Oče, budi svestan da podižeš siledžiju koji će uskoro imati sličnu zabavu sa nekim drugim osobama. Kako se to može nazvati hrišćanstvom? To daje detetu iskrivljenu sliku o Bogu. Za njega je tada Bog siledžija.
Mislim da najveći uzrok razdraživanja dece jeste nevaspitavanje dece. Roditelji dovoljno znaju o tome kako treba da se postave ako žele da unesu nervozu u život svog deteta. Pomisli o tome. Ne postoji stvarna želja da svojim vaspitavanjem dobiju “zlatnu decu”, a ipak znaju da ta deca trebaju da budu poslušna. Oni nemaju čvrstinu koja je neophodna da bi naučili da ispravno karaju svoju decu, a ipak znaju da dete treba da se pokara. Upravo to se i dešava.
Dete koje je najviše vremena prepušteno samo sebi radi ono što radi svako dete. Roditelj se na kraju umori od molbe i u eksploziji emocionalnih reči išiba dete. Uvredljive reči, smrtna upozorenja i čupanje ušiju jeste ono što dete tada dobija. Mi znamo da to neće doprineti nekoj promeni; to će samo povećati probleme. Uskoro dete opet učini istu stvar i roditelj ga na kraju šiba u nervozi i gnjevu. Kada roditelji vladaju po reakciji, to donosi konfuziju i obeshrabrenje. Mi roditelji treba da odlučimo šta želimo i da srušimo ogradu.
Zaključak
Mislim da sam dao dovoljno primera da bih pokazao našu odgovornost i nadam se potrebu za pokajanjem. Nikada nisam čuo propoved koja se bazirala na ovaj Biblijski tekst. Mislim da bi svaki starešina trebao da ustane i poviče protiv takve vrste ugnjetavanja i zla. Posledice takvog ponašanja su razarajuće. Četrdesetogodišnji ljudi još uvek nose iznurene emocionalne stresove iz detinjstva. Mnogi mladi umiru pre vremena od bolesti koje su prouzrokovane doživotnom gorčinom prema jednom od roditelja. A šta da kažemo za večne posledice? “Večna tragedija” jeste sablazniti mališane. Večnost je dugačko vreme za posledice našeg zla i zanemarivanja dece, ali to je ono što Bog kaže. Verujem da većina čitalaca ove knjige nema udeo u tim strašnim delima.
Molitva
Nebeski Oče, zahvaljujem ti za tvoje jasno otkrivenje u vezi naše dece. Molim se za svu povređenu decu koja su žrtve čovečijih zlih požuda. Gospode, pomozi im da izađu iz zatvora ranjenih, uništenih života. Molim se za očeve, majke i sve druge bliske rođake i prijatelje koji su uključeni u takvu vrstu ugnjetavanja. Gospode Isuse, otvori njihova srca da bi mogli da nađu pomoć. I na kraju molim se za mnoge povređene. Izleči ih o Gospode, i duh i dušu i telo. U sveto ime Isusa Hrista. Amin.