Zac Poonen
Živeti u Božijoj volji
“Od Njega su sve stvari.” (Rim.11:36)
Isus je rekao da nebesko carstvo pripada onima koji su siromašni u duhu (Mat.5:3). On je takođe rekao da će jedino oni koji čine volju Oca ući u to Carstvo (Mat.7:21). Carstvo nebesko je večno i samo ono što je urađeno u Božijoj volji tamo će moći da se nađe. Siromašni u duhu su oni koji su svesni svoje ljudske nedostatnosti i koji se zbog toga potčinjavaju Božijoj volji u potpunosti.
U tom smislu, Isus je neprekidno bio siromašan u duhu. On je živeo onako kako je Bog nameravao da čovek živi – u neprekidnoj zavisnosti o Bogu, odbijajući da upražnjava snagu svog razuma odvojeno od Boga. Zapazite Njegove reči:
“Sin ne čini ništa sam od sebe… Ja ne činim ništa na sopstvenu inicijativu, nego govorim onako kako me je Otac naučio… Ja nisam došao na sopstvenu inicijativu, nego me je On poslao… Nisam govorio na svoju inicijativu, nego sâm Otac koji me je poslao dao mi je zapovest šta da kažem i šta da govorim… Reči koje vam ja govorim ne govorim ih sâm od sebe, nego Otac koji je u meni čini Njegova dela.“ (Jovan 5:19,30; 8:28,42; 12:49; 14:10).
Isus nikada nije uradio nešto samo zato što je video potrebu. Video je potrebu, zainteresovao se u vezi toga, ali je delovao samo onda kada Mu je Otac to rekao.
On je čekao najmanje četiri hiljade godina u nebu dok je svet očajnički goreo u potrebi za Spasiteljem, i zatim došao na zemlju kada Ga je Otac poslao (Jovan 8:24). “Kada je došlo pravo vreme, vreme koje je Bog odredio, On je poslao Svog Sina“ (Gal.4:4, Living Bible prevod). Bog je za sve uspostavio pravo vreme (Prop.3:1). Samo Bog zna to vreme, tako da nećemo zalutati kada tražimo Očevu volju u svemu, kao što je Isus činio.
Kada je Isus došao na zemlju, nije činio ono što je On osećao da je dobro. Iako je Njegov razum bio savršeno čist, ipak nikada nije postupio u skladu ni sa jednom sjajnom idejom koja Mu je pala na pamet. Ne, On je učinio svoj razum slugom Svetog Duha.
Iako je poznavao Sveto Pismo u potpunosti još sa dvanaest godina, ipak je proveo svojih sledećih osamnaest godina kao stolar, kod svoje majke, praveći stolove i stolice itd. On je imao upravo tu poruku koju su umirući ljudi oko Njega trebali, pa ipak nije izašao i počeo službu propovedanja. Zašto? Zbog toga što Očevo vreme još nije došlo.
Isus se nije plašio da čeka.
“Onaj koji se pouzdaje u Njega neće strašljivo žuriti“ (Isaija 28:16).
Kada je došlo vreme koje je Otac odredio, On je izašao iz svoje stolarske radionice i počeo da propoveda. Nakon toga, često bi rekao u vezi nekog pravca delovanja: „Moje vreme još nije došlo“ (Jovan 2:4; 7:6). U Isusovom životu sve je bilo regulisano vremenom i voljom Oca.
Čovekova potreba, sâma po sebi, nikada nije sadržavala poziv na delovanje kod Isusa, jer bi to delovanje bilo od Njega – od Njegove duše. Potreba čoveka bila je uzimana u obzir, ali Božija volja je odlučivala o delovanju. Isus je to vrlo jasno objasnio u Jovanu 4:34,35.
Potreba (stih 35): “Pogledaj oko sebe! Velika polja ljudskih duša zrela su svuda oko nas, i mi smo sada spremni za žetvu…”
Princip dejstvovanja (stih 34): “Moja hrana dolazi od činjenja volje Boga koji Me je poslao i od dovršavanja Njegovih poslova.“ (Living Bible prevod)
Isus nije učinio mnoga dobra dela koja su mu sugerisali Njegovi prijatelji jer je znao ako bi poslušao čoveka i učinio ono što je naizgled dobro, On bi propustio ono najbolje što Otac ima za Njega.
Jednom prilikom, kada Ga je čovek molio da ostane na nekom mestu, On je rekao da ne može, jer je čuo glas svog Oca koji Ga je pozivao da ide na drugo mesto. Ljudskim rečnikom rečeno, bilo je vrlo dobrih razloga da ostane tamo zbog neobičnog odziva ljudi na Njegovu poruku. Međutim, Božije misli nisu ljudske misli i Božiji putevi nisu ljudski putevi (Isaija 55:8). Rano tog jutra, Isus je otišao sâm na molitvu i čuo je glas svog Oca (Marko 1:35-39) pre nego što je čuo Petra i ostale sa njihovim predlozima. Isus se nije oslanjao na ljudsko rezonovanje. Poslušao je reč koja kaže: “Ne oslanjaj se na svoje razumevanje. Na svim svojim putevima priznaj Njega i On će te usmeriti na tvojim stazama“ (Priče 3:5,6). On se pouzdavao u svog Oca za vođstvo u svakoj stvari.
U proročkom ukazivanju na Gospoda Isusa u Isaiji 50:4 čitamo: “Iz jutra u jutro, On (Otac) me budi i otvara mi razum za Njegovu volju.“ Ovo je bila Isusova navika. On je slušao glas svog Oca od ranog jutra i tokom celog dana, i radio tačno ono što Mu je Otac rekao da radi. Nije vodio diskusije sa ljudima da bi odlučio šta da radi, nego je imao molitvene sastanke sa svojim Ocem. Duševni hrišćani prave planove po diskusijama sa ljudima. Duhovni hrišćani čekaju da čuju glas od Boga.
Isus je živeo zbog svog Oca (Jovan 6:57). Njemu je Božija Reč bila važnija od hrane (4:4). On ju je trebao primati mnogo puta dnevno direktno od Oca. Pošto je primio, izvršio ju je. Poslušnost Mu je takođe bila važnija od dnevne hrane (Jovan 4:34). Isus je živeo u zavisnosti od Oca. Njegov stav tokom dana bio je: “Govori Oče. Slušam.“
Zapazite Njegovo isterivanje trgovaca iz hrama. Mora da je bilo mnogo prilika kada je Isus bio u hramu sa trgovcima kada ih nije isterao. On je to učinio jedino kada Ga je Otac poveo da to uradi. Duševni hrišćanin bi radije ili neprekidno isterivao trgovce ili nikada. Onaj koga Bog vodi, međutim, zna kada, gde i kako da postupi.
Bilo je mnogo dobrih stvari koje je Isus mogao, ali nije nikad učinio zato što su bile izvan spektra Očeve volje za Njega. On je uvek bio zauzet čineći najbolje stvari. I one su bile dovoljne. On nije došao sa neba da čini dobre stvari, nego da čini volju svog Oca.
“Zar niste znali da treba da budem u stvarima moga Oca?“, pitao je On Josifa i Mariju, sa svojih dvanaest godina (Luka 2:49 – Literarni prevod). To su bile jedine stvari koje je On bio zainteresovan da izvrši. Kada je došao na kraj svojih trideset tri i po godine na zemlji, mogao je reći sa pravim zadovoljstvom: “Oče, učinio sam sve što si mi TI rekao da učinim“ (Jovan 17:4).
On nije putovao po svetu, nije napisao nijednu knjigu, Njegovi sledbenici su bili malobrojni i bilo je još uvek mnogo neispunjenih potreba u mnogim delovima sveta itd… Ali On je dovršio posao koji Mu je Otac zadao. To i samo to je bilo najvažnije.
Isus je bio sluga Gospoda Jehove, a “najvažnija stvar sluzi je da radi baš kako mu je njegov gospodar rekao“ (1.Kor.4:2, Living Bible prevod). On je proveo svoj život slušajući Oca, i tako je izvršio svu Očevu volju bez iscrpljenosti ili frustriranog ‘posla’. On je usmrtio svoj lični ljudski interes. Nije bio duševan. Bio je duhovan.
Isus je dao veliki prioritet u životu na molitvu. Često bi se povukao u pusto mesto i molio (Luka 5:16). Jednom je proveo celu noć u molitvi da bi znao Očevu volju koja se ticala izbora dvanaestorice apostola (Luka 6:12,13). Duševan hrišćanin smatra vreme provedeno u čekanju na Boga izgubljenim i moli se samo da bi umirio svoju savest. Molitva nije očajnička potreba u njegovom životu, jer ima pouzdanje u sâmog sebe. Duhovan čovek, međutim, neprekidno zavisi od Boga za sve, i tako je poveden, iz sušte neophodnosti, na molitvu.
Isus je rekao da je potrebna jedna stvar, čuti Njegovu Reč (Luka 10:42). Marija iz Vitanije je bila primer toga. Marta, sa druge strane, iako zauzeta u nesebičnoj službi, bila je nemirna i kritički raspoložena prema Mariji. Kod ove dve sestre vidimo kontrast između duhovnih i duševnih aktivnosti. Marta nije učinila nikakav greh time što je posluživala Gospoda i Njegove učenike. Ipak, bila je nemirna i kritički raspoložena prema Mariji. To je jasna slika duševne službe. Duševan hrišćanin je nemiran i podložan nervozi. On nije prestao od svojih “vlastitih dela“ i nije ušao u Božiji odmor (Jevr.4:10). Njegove namere su dobre, ali nije shvatio da su njegova vlastita dela, koliko god dobra, ipak samo “prljave haljine“ u Božijim očima, čak i nakon obraćenja (Isaija 64:6).
Amalikove dobre ovce (telesnost) isto su toliko neprihvatljive Bogu koliko i one loše (1.Sam.15:3,9-19). Međutim, ljudski način razmišljanja ovo ne može da prihvati. Deluje bezumno baciti dobre ovce kada se one mogu dati Bogu. Međutim, Bog zahteva poslušnost, a NE žrtve. “Poslušnost je bolja od žrtve“ (1.Sam.15:22). Ali kako ćemo poslušati nešto, ako ne čujemo to što Bog hoće da nam kaže? Slušanje treba da prethodi poslušnosti. Iz tog razloga je Isus rekao da jedino što je potrebno jeste da se čuje Njegov glas. Sve ostalo zavisi od toga.
Oni koji ‘služe’ kao Marta, koliko god da su iskreni, u stvarnosti služe samo sebi. Ne mogu biti nazvani Božijim slugama, jer sluga čeka da čuje šta će mu gospodar kazati da radi, pre nego što počne da radi.
Ako smo ispražnjeni od samodovoljnosti, mi ćemo se moliti kao Solomun: “O Gospode moj Bože, daj tvom sluzi srce koje čuje, da bi razlikovao između dobra i zla“ (1.Car.3:7,9). Isus je znao da treba da sluša svog Oca, da bi mogao da razlikuje ono što je dobro (u svom najvišem smislu) od onoga što nije dobro – ono što je bila volja Njegovog Oca od onoga što nije.
Kod krasnih vrata hrama u Jerusalimu Isus je često viđao uzetog čoveka koji prosi milostinju. Međutim, On ga nije iscelio jer nije imao vođstvo Oca da to uradi. Kasnije, nakon što se uzneo u nebo, Petar i Jovan su doneli izlečenje tom čoveku – u Očevo savršeno vreme – i to je rezultiralo time da su se mnogi ljudi okrenuli Gospodu (Dela 3:1-4:4). To je bilo Očevo vreme za isceljenje tog čoveka, a ne ranije. Isus je znao da je Očevo vreme savršeno, tako da nikada nije bio nestrpljiv da nešto učini.
Isusov život je bio život savršenog odmora. On je imao dovoljno vremena u 24 časa svakog dana da učini svu Očevu volju. Međutim, da je odlučio da radi ono što je Njemu lično izgledalo dobro, tada 24 časa dnevno ne bi bilo dovoljno i On bi većinu dana završavao u nemiru. Isus se mogao radovati u svakom prekidanju koje se pojavilo, jer je prihvatio činjenicu da Mu je suvereni Otac u nebu isplanirao dnevni raspored. Tako Njemu nikada nisu dosadili ti prekidi. Isusov život će dovesti i naše unutrašnje biće u savršen odmor. Ovo ne znači da nećemo raditi ništa, nego da ćemo raditi samo ono što je u Očevom planu za naše živote. Tada ćemo biti više revnosni da izvršimo Očevu volju nego naš unapred određen program.
Duševni hrišćani su toliko namereni u činjenju ‘njihove vlastite stvari’ da su često podložni nervozi i nemiru. Neki od njih na kraju završe u nervnom ili psihičkom slomu.
Za Isusa je bilo nemoguće da dobije nervni slom jer je bio u savršenom odmoru u svom unutrašnjem čoveku. On nam kaže: “Uzmite moj jaram na sebe i učite se od mog primera i naći ćete odmor svojim dušama“ (Mat.11:29). Ovo je slava Isusa koju nam Božiji Duh pokazuje u Reči i koju želi da nam udeli i da manifestuje kroz nas.
Gospod je naš Pastir i On vodi svoje ovce na paše odmora. Ovce ne planiraju svoj vlastiti program da bi odlučile na koju će sledeću pašu ići. One samo slede svog pastira. Međutim, treba biti ispražnjen od samopouzdanja i samodovoljnosti da bi sledio pastira na takav način. Isus je krotko sledio svog Oca, ali duševni hrišćani neće da budu ovce i zato su zavedeni kroz svoj intelekt. Naš intelekt je čudesan i najkorisniji Božiji dar, ali može postati i najopasniji ako se uzdigne na mesto gospodarstva u našem životu.
Isus je učio svoje učenike da se mole: “Oče, Tvoja volja neka bude sprovedena na zemlji kao što je u nebu.“ Kako se Božija volja sprovodi u nebu? Tamo anđeli ne žure pokušavajući da urade ‘nešto za Boga’. Postojala bi zbrka u nebu ako bi oni tako nešto radili. Šta oni rade? Oni čekaju u Božijoj prisutnosti da bi čuli šta On zapoveda i zatim čine doslovno onako kako je svakome pojedinačno rečeno. Poslušajmo reči anđela Gavrila upućene Zahariji: “Ja sam Gavrilo koji stoji u Božijoj prisutnosti i poslan sam da ti govorim” (Luka 1:19). Ovo je položaj koji je i Gospod Isus zauzeo – da čeka u prisutnosti svog Oca, čuje Njegov glas i čini Njegovu volju.
Duševni hrišćani se mogu vredno truditi i žrtvovati mnogo, ali jasnije svetlo večnosti otkriće da su se ‘mučili celu noć i nisu uhvatili ništa’. Međutim, koji su svakodnevno uzeli na sebe svoj krst (odričući se svog duševnog života i usmrtivši ga) i poslušali Gospoda, oni će imati mreže pune ribe u tom danu (Jovan 21:1-6).
“Svako ko dozvoli da bude razdvojen od posla koji sam ja isplanirao za njega“, kaže Isus, “nije podoban za Nebesko Carstvo“ (Luka 9:62, Living Bible prevod). “Drži se službe koju si primio u Gospodu, da je dovršiš“ (Kol.4:17).
“Svaka sadnica koju naš Nebeski Otac nije zasadio biće iskorenjena” (Mat. 15:13). Nije u pitanju da li je sadnica dobra, nego ko ju je zasadio. U Bogu je jedino legitimno poreklo svemu. Biblija počinje rečima: “U početku Bog…“ Tako mora biti i sa svim našim delima. Moraju imati svoje poreklo u Bogu, a ne u našem razumu, ako želimo da večno da traju.
“Ko čini Božiju volju ostaje do veka“ (1.Jov. 2:17). Svi ostali će izginuti.
Dakle, hajde da postavimo sebi ovo pitanje:
DA LI ŽIVIM I RADIM U VOLJI BOŽIJOJ?