H.C.Spurgeon
“I onde ćete se opomenuti puteva svojih i svih dela svojih, kojima se oskvrniste, i sami ćete sebi biti mrski za sva zla svoja koja činiste.”
(Jezekilj 20:43)
Kada nas je Gospod primio i dao nam mir i sigurnost, On nas je isto doveo u pokajanje od svake krivice našeg lošeg ponašanja prema Njemu. Toliko je dragoceno pokajanje, da ga možemo uporeditii sa dijamantom sa najlepšim odsjajima, i ono je istaknuto kao jedno od najsvetijih posledica spasenja. Onaj koji prihvata naše pokajanje je isti Onaj koji to stvara u nama. Ovo pokajanje koje je Njegovo delo, nema ukus “gorkih trava” nego ukus “medenih kolača” sa kojim On hrani Negov narod. Spoznaja oproštenja kroz prolivenu krv i nezasluženu blagodat je najbolja spoznaja koja topi čak i srce od kamena.
Da li imamo kameno srce? Razmišljajmo o zavetu ljubavi i doćićemo do toga da ostavimo greh, da ga mrzimo, čak šta više, doćićemo do stanja da mrzimo sebe zbog toga što smo grešili protiv takve ljubavi. Dođimo Bogu sa pokajanjem i tražimo da nam pomogne da se setimo i da se pokajemo od svih naših greha. Onda bi mogli da se radujemo svetoj žalosti (zbog greha). Kakvo olakšanje bi onda bilo prolivanje suza! Gospode, udari stenu ili joj progovori, da može da izađe voda iz nje!