Bol

Život nameće razne tuge, patnje i žalosti. Ljudi pate i doživljavaju bol zbog raznih stvari, a srca svih onih koji nisu upoznali Hrista i koji nisu pronašli smisao života u Njemu, na jedan poseban način su ispunjena tugom, patnjom i bolom. Jedna duhovna pesma govori o tome kako nas je često napadala tuga dok nismo upoznali Hrista koji je razvedrio naše srce i um. Samo u Njemu možemo uživati mir i blaženstvo. Isus je rekao svojim učenicima da treba da se raduju pošto su njihova imena zapisana u knjizi večnog života (Luka 10:20). Svi koji smo nanovo rođeni doživeli smo tu radost zbog saznanja da nam je Bog oprostio grehe, da nas je prihvatio kao svoju decu i da je zapisao naša imena u Knjigu večnog života. To je, dakle, glavni izvor naše radosti! Pavle je pisao Filibljanima da se uvek raduju u Gospodu (Fil.4:4). Dakle, Božija volja je da jedan vernik kontinualno prebiva u radosti. Potrebno je da stalno posedujemo tu unutrašnju radost koja neće biti uzdrmana nikakvom patnjom ili bolom od spolja. Međutim, kada posmatramo živote mnogih vernika, to jednostavno nije istina. Zašto je bol prisutan i u životima onih koji ispovedaju da su primili Hrista u svoje srce?

Ovom prilikom želimo da vidimo iz kojih razloga se pojavljuje bol u našem životu. Želimo da vidimo na osnovu Božije reči koji bol je opravdan pred Bogom i koje su to patnje koje smo sami proizveli u našem životu. U sedmom poglavlju Evanđelja po Luci čitamo tri događaja na osnovu kojih možemo razlikovati tri vrste žalosti, bola ili patnje:

1. „I potom iđaše u grad koji se zove Nain, i s Njim iđahu mnogi učenici Njegovi i mnoštvo naroda. Kad se približiše k vratima gradskim, i gle, iznošahu mrtvaca, jedinca sina matere njegove, i ona beše udovica i naroda iz grada mnogo iđaše s njom. I videvši je Gospod, sažali Mu se za njom, i reče joj: ne plači. I pristupivši prihvati za sanduk; a nosioci stadoše, i reče: momče! Tebi govorim, ustani. I sede mrtvac i stade govoriti; i dade ga materi njegovoj.“ (Luka 7:11-15).
   Ovde vidimo slučaj kada majka tuguje zbog smrti svog sina. Posmatrajući iz Božije perspektive možemo reći da je to sasvim opravdan bol. Sasvim je prirodno da nam bude žao i da nas boli srce kada izgubimo nekoga ko nam je drag. Iako Božija reč kaže da ne žalimo za onima koji su umrli kao ostali koji nemaju nada (1.Sol.4:13), to ne znači da je pogešno da imamo bol u svom srcu kada izgubimo dragu osobu. Pravi vernik neće dopustiti da ga bol previše obuzme, nego će dozvoliti Bogu da obnovi u njemu nadu! Dakle, nećemo verovati u taj ekstrem potpune skrhanosti zbog bola, ali verujemo da je sasvim prirodno da u određenoj granici žalimo za nekom dragom osobom. Udovica je patila pošto je izgubila sina i Gospod Isus je saosećao sa njom u tom bolu. Dakle, takva vrsta bola je opravdana. Bog saoseća sa nama u takvim slučajevima. U takvim tugama, On je sa nama tužan! (Isaija 63:9).
   
   
2. „Oni su kao deca koja sede po ulicama i dozivaju jedno drugo i govore: svirasmo vam, i ne igraste, žalismo vam se, i ne plakaste. Jer dođe Jovan krstitelj koji ni jede hleba ni pije vina, a vi kažete: đavo je u njemu; dođe sin čovečiji koji i jede i pije, a vi kažete: gle čoveka izjelice i pijanice, druga carinicima i grešnicima“ (Luka 7:32-34).
   Isus je ove reči uputio Farisejima. Njima je bilo krivo kada su se drugi ponašali onako kako oni (Fariseji) nisu želeli. Fariseji su očekivali da drugi saosećaju sa njima u njihovim svojevoljnim bolima. Dakle, postoje patnje i boli koje smo sami izabrali i koje nisu po Božijoj volji, a ponekad čak želimo da i drugi pate sa nama zbog toga. Isus je otvoreno rekao Farisejima da su oni ljudi koji očekuju da ostali „igraju onako kako oni sviraju“. Njihov bol se rađao kada drugi nisu igrali ono što su oni svirali. Treba da preispitamo svoja srca. Da li u nama postoji bol koji je proizveden time što naš bližnji „nije igrao onako kako smo mi svirali“? Takav bol se često pojavljuje u obliku uvrede! Takva vrsta bola nije Gospodu po volji.
   Fariseji su bili posebno specijalizovani  da kod svakog čoveka pronalaze zamerke. Da li u našim srcima postoji takav stav da bez obzira kakvi su naši bližnji, oni nikako ne mogu da ispune naš zadovoljavajući kriterijum, nego uvek imamo neke zamerke i uvek nešto cepidlačimo? Kada se drugi ljudi ne ponašaju onako kako je naša sebična želja, to može proizvesti u nama bol, tugu, sekiraciju… Taj bol nije zbog toga što Bog ne dobija slavu i što je On povređen, nego što je povređena naša sebična želja i ponos! Takav bol je definitivno neispravan. Takav bol nije Bogu po volji.
   
   
3. „I stavši sastrag kod nogu Njegovih plakaše, i stade prati noge Njegove suzama, i kosom od svoje glave otiraše, i celivaše noge Njegove i mazaše mirom“ (Luka 7:38).
   Ovo je još jedan slučaj velikog bola u srcu. Bol mnogo puta prouzrokuje plač. U ovom slučaju primećujemo bol i plač koji ima veliku vrednost pred Božijim licem, a to je bol i plač zbog svog ličnog greha! Isus je javno pohvalio ovu grešnicu zato što je imala veliku ljubav. Isus je jako cenio njeno delo. On i danas vrednuje svaku suzu koja se proliva zbog našeg ličnog greha. On vrednuje svaki bol koji je uzrokovan našim ličnim grehom. To je bol koji Isus voli da vidi u našem srcu. Dakle, svaki bol koji se pojavljuje u našem srcu kada shvatimo da smo uvredili Boga, Isus vrlo ceni takav bol. David je rekao: „Suze se moje čuvaju u posudi kod Tebe“ (Psalam 56:8). To su suze koje Bog vrednuje. To nisu suze koje smo prolivali zbog toga što je neko povredio naš ponos, nego što smo mi naneli bol Gospodu.
   
   

Gospode, oprosti nam zbog svakog bola našeg srca koji nije bio Tebi po volji. Hvala Ti što saosećaš sa nama u svakoj Tebi ugodnoj boli našeg srca. Hvala Ti što možeš podići svaki duh koji je oboren bolom! Obnovi u takvim dušama nadu i veru. Hvala ti što svi koji u Tebe gledaju neće biti postiđeni! Amin.