Car Jezekija

Zac Poonen
(preveo Milenko Isakov)

“Ali, kada su vavilonski vladari poslali izaslanike
da ga pitaju o znaku koji se pokazao u njegovoj zemlji,
Bog ga ostavi, da ga proveri i sazna sve što mu je u srcu.”

(2. Dnevnika 32:31)

U 32.poglavlju 2.Knjige dnevnika čitamo o čudesnom isceljenju koje je doživeo car Jezekija od Gospoda. Gospod mu je takođe dao znak (32:24) – sunce se vratilo deset stepenika nazad (2.Car.20:1-11). U vreme Isusa Navina sunce je stalo, ali u vreme Jezekije je išlo nazad (Isaija 38:8). Ljudi u Vavilonu su videli da se to desilo i čuli da to ima neke veze sa Jezekijom. Tako su neki od njih došli u Izrael da upoznaju Jezekiju (stih 31). Jezekija se osećao veoma ponosno i pokazao je sve svoje bogatstvo Vaviloncima. Ubrzo je došao Isaija i rekao da će sve što je pokazao Vaviloncima biti jednog dana odneseno (2.Car.20:13-17), ali pogledajte šta kaže u 2.Dn.32:31 – “Ali, kada su vavilonski vladari poslali izaslanike da ga pitaju o znaku koji se pokazao u njegovoj zemlji, Bog ga ostavi, da ga proveri i sazna što mu je u srcu.”


Bog je želeo da vidi da li će Jezekija biti ponizan i dati svu slavu Bogu ili će biti ponosan i uzeti slavu sebi. Jezekija je pao na testu.


Mnogo puta, nakon što Bog nešto učini za nas, On nas testira da vidi da li ćemo uzeti slavu sebi ili ćemo biti ponizni i dati slavu Bogu. Možda je Bog blagoslovio tvoju službu na neki poseban način i ti svedočiš o tome ili pišeš o tome na način da ti dobiješ slavu. Upravo to je Jezekija uradio. On je bio dobar car, ali kako je tužno što je na takav način završio svoj život!


U 2.Dn.33:12,13 čitamo nešto u vezi Manasije što nije zapisano u 2.Carevima. Pri kraju svog života, on se pokajao nakon što je bio odveden u ropstvo. Kada je bio u nevolji, vapio je Gospodu. Manasija je činio velika zla u Jerusalimu pedeset godina. Zavodio je ljude na pogrešan put, klanjao se idolima i čak provodio svoju decu kroz vatru kao žrtve idolima. Međutim, on se pokajao i molio, i Gospod ga je čuo! Bog je odgovorio na njegovu molitvu i vratio ga u Jerusalim. Tada je Manasija poznao da je Gospod Bog (33:13). Uništio je idole, načinio oltar Gospodnji, prineo žrtve Gospodu i naredio narodu Jude da služi Gospodu.


Da se Solomun tako pokajao, sigurno bi bilo zabeleženo u Pismu. Međutim, nema takav zapis u Solomunovom slučaju. Zato znamo da je Solomun otišao u pakao. Manasija se, sa druge strane, pokajao. Više znači na koji način čovek završi svoj život nego kako ga započne.


U 2.Dn.36:21 vidimo iz kojeg razloga su Izraelci odvedeni u Vavilon kao robovi na sedamdeset godina. Zakon je tražio da daju subotnji odmor zemlji svake sedme godine i da tada ništa ne seju (2.Mojs.23:10,11), ali oni nisu slušali Boga i u svom lakomstvu su bili uništeni, kao što ih je Bog upozorio (3.Mojs.26:34,43). Nisu slušali Boga 490 godina, ne dajući zemlji odmora. Zato ih je Bog poslao u ropstvo na 70 godina.

Božiji sudovi su tačni i zakačiće nas pre ili kasnije.