Zac Poonen
(preveo Milenko Isakov)
“…a koji su Hristovi raspeše telo sa slastima i željama.“
(Galatima 5:24)
Knjiga Isusa Navina govori kako je Izrael zauzeo obećanu zemlju. Knjiga je na mnogo načina slična Delima apostola. U obe knjige se radi o novom početku i čitamo o neverovatnim manifestacijama Božije sile. Isus Navin je bio veliki vođa i on je doveo Izraelce u obećanu zemlju. Takođe vidimo u knjizi Sudija (koja dolazi odmah nakon Knjige Isusa Navina) kako se Božiji narod brzo udaljio od Boga nakon smrti Isusa Navina. U novom zavetu takođe čim su apostoli umrli, Božiji narod je brzo počeo da se udaljava od Boga (Otkrivenje 2, 3). Ovo nas uči da udaljavanje od Boga veoma brzo započinje kada Božiji narod nema dobre vođe.
Knjiga Isusa Navina predstavlja Boga kao Boga rata. To se možda teško može razumeti. Međutim, Bog je Bog rata zato što je On Bog ljubavi. On mrzi sve što donosi štetu čovečanstvu, baš kao što bi svaki otac koji voli svoju decu ratovao protiv bolesti koje napadaju njegovu decu.
Hananska zemlja nije ilustracija neba (kao što neki vernici pevaju u pesmama) zato što u nebu ne postoje divovi koji treba da se ubijaju! Hanan je zapravo opis duhom ispunjenog života pobede u kome su divovi greha – požuda u našem telu – razapeti. Nisu svi divovi bili momentalno ubijeni. Izraelci su ih ubijali jednog po jednog.
Izraelski narod je trebao dva puta da prelazi preko vode na putu za Hanan. Prva voda je bilo Crveno more, a druga reka Jordan. Obe vode govore o smrti. Vidimo u 1.Kor.10 da je prolazak kroz Crveno more slika vodenog krštenja. Reka Jordan je slika druge vrste smrti. Tamo je Jovan Krstitelj krstio Isusa 1500 godina kasnije. Biblija uči da je Bog našeg starog čoveka razapeo na krstu (Rim.6:6). Mi ne možemo razapeti našeg starog čoveka. Stari čovek (um koji je usmeren na greh – koji želi da greši) je razapet sa Hristom na krstu. Bog je to učinio. Međutim, postoji nešto drugo što mi treba da razapnemo – naše telo (magacin želja). Galatima 5:24 kaže: “Koji su Hristovi raspeše telo sa svojim slastima i željama.”
Telo se razlikuje od starog čoveka. Telo sa svojim slastima je poput bande razbojnika koja pokušava da dođe u naše srce i da nas zagadi. Stari čovek je poput nevernog sluge koji živi u našem srcu i otvara vrata svaki put kada razbojnici dođu da kradu. Koga od ovih dvoje Bog ubija? On ubija slugu. Banda razbojnika je još uvek jaka i aktivna. Iz tog razloga smo iskušavani na potpuno isti način posle obraćenja kao i pre obraćenja. To dokazuje da su razbojnici još živi. Oni još uvek žele ulaziti u naše srce – iako smo obraćeni. Međutim, još nešto je umrlo u nama – sluga (stari čovek) koji je otvarao vrata tim lopovima. Bog ga je ubio i postavio je novog slugu u nama kada smo se nanovo rodili – slugu koji ne želi da otvara vrata tim lopovima. Kada nam iskušenje dođe, sada novi sluga kaže: “Ne!” Kako onda vernici upadaju u greh? Zato što ne hrane dobro novog slugu! Iz tog razloga on nije dovoljno jak da zadrži vrata razbojnicima. Oni provaljuju vrata i ulaze unutra. Tako vernik greši.
Međutim, postoji ogromna razlika između vernika koji greši i nevernika koji greši, jer vernik ne želi da greši, a nevernik želi da greši. Zapravo, to je test da li si stvarno nanovo rođen. Dokaz da si nanovo rođen nije da li grešiš ili ne grešiš, već da li želiš da grešiš. Ako još uvek želiš da grešiš, onda nisi obraćen. Kada ljudi dođu da traže vodeno krštenje, postavim im jedno pitanje: “Da li još želiš da grešiš – samo još jednom?” Ne pitam ih: “Da li ćeš grešiti?”, jer niko neće odgovoriti da neće. Dakle, stari čovek je taj koji je želeo da greši.