nepoznat autor
“I gle, ja ću poslati obećanje Oca svojega na vas;
a vi sedite u gradu Jerusalimskom dok se ne obučete u silu s visine“
(Luka 24:49)
Dakle, na svojim kolenima pred Bogom pozovimo Duha Svetog da skroz naskroz istraži naše srce i prorešeta naše motive radi kojih tražimo silu. Neka uništi u nama svaku želju da budemo smatrani svecima, svaku ambiciju da budemo duhovne vođe. Neka svaki cilj bude stavljen na stranu osim cilja Duha Svetog – “On će proslaviti mene” – Isusa Hrista. O, kako bi brzo pala “vatra” ako bismo imali samo jedan cilj, jednu žarku, usredotočenu želju da Hristos bude “proslavljen u našim smrtnim telima”. To i jedino to! To je bila žarka strast u onim pentekostnim danima.
Vidimo Simona Petra ispunjenog Duhom Svetim kako propoveda propoved koja je hiljade dovela Hristu. Gospod Isus je zaista bio proslavljen i nikome nije palo na pamet da hvali Petra ili njegovu propoved. “Šta je to?” vikali su. Šta je ta silna sila?” “Ta sila izlivena je od Boga kroz Isusa Hrista”, odgovara Petar.
Da, sve je to bio Hristos i Njegova slava. Kasnije je Petar uzviknuo: “Što se čudite ovome, ili šta gledate na nas, kao da smo svojom silom ili pobožnošću učinili da on ide? … Bog … proslavi Sina svog Isusa … I vera koja je kroz Nj dade mu celo zdravlje ovo pred svima vama” (Dela 3:12-16).
Ali i Stefan je bio ispunjen Duhom Svetim. Njega crkva nije izabrala da propoveda. Bio je izabran da deli milostinju siromašnima, dok su apostoli molili i propovedali (Dela 6:4). On je bio spreman raditi u pozadini i Bog ga je mogao ispuniti Duhom Svetim. Međutim, njegovo svedočanstvo se nije završilo deljenjem milostinje (kao što možda neka od naših tako završavaju). I on je propovedao propoved. Ali – iako pun Duha Svetog i sile – ne čujemo ni za jednog obraćenika. Međutim, Gospod Isus bio je proslavljen upravo kao i onom propovedi od Simona Petra, jer i to je bila “propoved Duha Svetoga”. Umesto da se raduje nad obraćenicima, Stefan je bio odveden i na smrt kamenovan. I Gospod Isus je bio proslavljen.
“Sta?”, vičete. “Kako?” “Šta ja činim ti sad ne znaš, ali ćeš posle doznati” (Jovan 13:7). Mnogi od nas misle da Savle iz Tarsa duguje svoje obraćenje Stefanu. Ne njegovoj propovedi; propoved je jedino učinila da škripi zubima od ljutnje. Ali sama slava Božija pokazivala je Hrista u onome kako je Stefan podneo suprotstavljanje, progonstvo, mučeništvo, smrt. Čak mu je i lice sijalo poput anđeoskoga.
Dragi hrišćanine, otvoreno se suoči sa ovim pitanjem. Tražiš li stvarno silu sa visine? Hvala Bogu onda. Ali ako znaš da će to što ćeš postati hrišćanin pun sile značiti da ćeš biti progonjen, prezren i kamenovan na smrt za slavu Božiju, hoćeš li još uvek željno ustrajati na tom daru? Budimo iskreni u vezi s tim. Ulazi li u to pitanje naše ja, naši sebični razlozi, naše vlastito vrednovanje, vlastito veličanje?
Jesam li voljan suočiti se i podneti odbačenost i izrugivanje čak i od hrišćana? Ako “punina blagoslova” zavisi od toga da ostavim svoja sumnjiva zadovoljstva ili štetne “prijatelje”, jesam li voljan pustiti ih? Možemo li iskreno pogledati u lice našem divnom Gospodu i reći: “O, Gospode, daj mi uvek tu silu i ja ću te slediti gde god me vodiš, te učiniti sve što ćeš tražiti od mene samo da ti budeš proslavljen u meni i kroz mene”?
Božija volja. Ništa manje. Ništa drugo. Ništa više!
Cela poenta je ovo: Jesam li dovoljno slab za Boga da me osnaži? Jesam li dovoljno malen da budem “bez ugleda”, tako da Hristos može biti sve u svemu? Kad je naš Gospod Isus Hristos došao da nam otkrije Boga, “lišio” se sve slave. Mi moramo učiniti isto. Kad bismo samo mogli doći na mesto na kojem ne bismo imali nijednu misao o tome šta mi možemo učiniti za Boga, nego biti puni misli o tome šta Bog može učiniti kroz nas ako smo celi predani Njemu!
Kad neko dođe u stanje da može reći svome Gospodu i Gospodaru: “Gospode Isuse, gde želiš, šta želiš, kako želiš?”, taj nije daleko da postane hrišćanin pun sile.