PRVO POGLAVLJE

Bog nije stvorio čoveka zato što Mu je bio potreban sluga. On je već imao milione anđela koji su Mu služili. Želeo je da neko odražava Njegov karakter i Njegovu prirodu.

Ako zaboravimo ovu istinu lako možemo otići u stranputicu i umisliti da je služba Bogu primarna svrha našeg spasenja u Hristu. To je greška koju su napravili mnogi vernici.

Kada je Bog želeo da stvori Adama rekao je: „Hajde da načinimo čoveka nalik na nas, po našem obličju“ (1.Mojs.1:26).

Kada je Adam sagrešio Bog je u svom predznanju već imao obezbeđen izlaz iz jame greha u koju je upao. Utelovljenje Hrista i Njegova smrt na krstu bili su u Božijem umu još pre nego što je Adam stvoren.

Božija namera u izbavljenju koje je obezbedio za nas u Hristu jeste da bismo mogli da se vratimo u poziciju iz koje ćemo moći da ispunimo Njegovu originalnu svrhu za čoveka – da odražavamo Njegovu prirodu.

Naše spasenje je kroz veru u Hrista, ali vera može biti zasnovana samo na božanskom otkrivenju ličnosti Hrista. Jedino takva vera će omogućiti Svetom Duhu da nas preobražava u osobe slične Hristu.

Intelektualno ili delimično poznanje Hrista, izvan božanskog otkrivenja, može nas ostaviti u slepoći kao i književnike u Hristovo vreme. Njihovo razumevanje Pisma odvelo ih je u potragu za drugim Hristom koji ima drugačije karakteristike od Isusa iz Nazareta.

Isus kakvoga nalazimo na stranicama Biblije je onaj koji je, budući Bog i jednak sa Ocem “ispraznio sebe” i postao čovek. (Fil.2:6,7)

Ovde je potrebno da obratimo pažnju da bismo razumeli istinu. U svojoj ličnosti Isus je bio još uvek Bog kada je došao u telu, jer Bog ne može prestati da bude Bog. Najjasniji dokaz o Isusovom božanstvu u danima Njegovog tela vidi se iz činjenice da je prihvatao klanjanje. Sedam puta u Evanđeljima je zabeleženo da je prihvatio da Mu se ljudi poklone (Matej 8:2; 9:18; 14:33; 15:22; 20:20; Marko 5:6; Jov.9:38). Anđeli i bogobojazni ljudi ne primaju klanjanje (Dela 10:25,26; Otkr.22:8,9), ali Isus jeste – jer je bio Božiji Sin.

Od čega se onda On ispraznio? Od svojih božanskih privilegija.

Zapazite dva primera. Mi znamo da se „Bog ne može iskušati“ (Jak.1:13). Ipak, Pismo izveštava da je Isus bio kušan (Matej 4:1-11).

Takođe znamo da je Bog sveznajuć. Ipak, Pismo kaže da je Isus jednom trebao da priđe blizu smokve da bi mogao da vidi ima li ploda na njoj (Marko 11:13). Jednom je Isus rekao da čak ne zna ni datum svog ponovnog dolaska na zemlju (Marko 13:32).

Dakle, kristalno je jasno da je Isus ispraznio sebe od privilegija božanstva kada je hodao ovom zemljom u telu.

“Reč je bila Bog…i Reč postade telo“ (Jovan 1:1,14)

Obe ove istine koje se tiču ličnosti Hrista – Njegovog Božanstva i Njegove ljudskosti – moraju se jednako verovati ako hoćemo da izbegnemo jeres.

Nijedna istina iz Pisma ne može se ignorisati bez posledice duhovnog gubitka. Tako dakle, ako ne damo jednak naglasak na božanstvo i na ljudskost Isusa Hrista završićemo u verovanju u nekompletnog Hrista – „drugog Isusa“ u odnosu na Onog koji je otkriven u Pismu. To će rezultirati odgovarajućim gubitkom u našem hrišćanskom životu i službi. Mi smo pozvani ne samo da obožavamo Hrista kao Boga, nego i da Ga sledimo kao čoveka.

Isus nas nije samo otkupio svojom smrću, nego nam je svojim životom na zemlji pokazao kako je Bog nameravao da čovek živi. On nije samo naš Spasitelj nego i naš Preteča (Jevr.6:20). On nam je dao primer kako da živimo u svakom vremenu i u svim situacijama u savršenoj poslušnosti Bogu.

Oproštenje greha, punina Svetog Duha i sva sredstva blagodati koje je Bog obezbedio, sve to je od Njega predviđeno da dovede do jednog konačnog cilja – da bi mogli biti saobraženi u sličnost Njegovom Sinu. Ustvari, svaka doktrina Božije Reči može se ispravno razumeti jedino ako se gleda u svetlu Božije večne svrhe za čoveka – da ga učini sličnim Isusu.

Glavna služba Svetog Duha je dvostruka i opisuje se ovako: „Gledamo slavu Gospodnju kao u ogledalu i preobražavamo se u tu istu sliku iz slave u slavu, kroz Svetog Duha“ (2.Kor.3:18).

Sveti Duh konstantno traži način da nam pokaže slavu Gospoda Isusa u Svetom Pismu (ogledalo) – i zatim traži način da nas čini sličnima Njemu.

Bog Otac u svojoj suverenosti takođe uređuje sve situacije radi istog tog cilja. “Bog čini da sve stvari idu na dobro onima koji vole Boga…jer koje je znao, one je i predodredio da postanu saobraženi obličju Njegovog Sina” (Rim.8:28,29).

Bog dopušta svaki događaj i situaciju u našem životu da bi nas oblikovao i preobrazio u malo veću sličnost Isusu Hristu.

Tako vidimo da i naš Otac u nebu i Sveti Duh u našim srcima zajedno rade prema jednom cilju – da postanemo slični Isusu.

Što više imamo udela u prirodi našeg Gospoda, to ćemo više živeti na zemlji kao što je On živeo. To je život ispunjen Svetim Duhom.

Isus nije došao na zemlju kao anđeo, nego kao mi. Biblija kaže: “On je u svemu bio kao Njegova braća” (Jevr.2:17). Njegova braća su Njegovi učenici – Matej 12:50. Isus ne bi mogao postati nama primer da nije bio načinjen poput nas (Njegove braće) „u svemu“. Takođe ne bi mogao da nam zapovedi govoreći: “Sledi me”, jer očigledno ne bismo mogli slediti nekoga ko nije imao naša ograničenja, kao što anđeo ne može da nas uči da plivamo, pošto nije iskusio silu gravitacije koja nas vuče dole.

U tom slučaju bi Pavlovo ohrabrenje iz 1.Korinćanima 11:1 da sledimo njega kao što je on sledio Hrista bilo beznačajno, jer bi bilo nemoguće da Pavle živi kao što je Isus živeo. Tada bi Hristov život postao život kojem možemo samo da se divimo, ali ne i da sledimo.

Ali, slava Bogu da je Isus došao u telu i prihvativši ograničenja našeg tela dao nam je primer koji treba da sledimo.

Pošto je Isus kao čovek živeo svet, čist život, sada nema razloga da mi ne možemo takođe “hoditi kao što je On hodio” (1.Jov. 2:6).

Pošto smo mi slabi kao ljudska bića, Bog nam nudi istu silu Duha koju je Isus imao kada je živeo na zemlji kao čovek.

Ono što je Bog učinio za Isusa rado će učiniti i za nas, jer “On nas voli kao što je Isusa voleo” (Jov.17:23). Međutim, Njegova sila je dostupna samo „onima koji veruju“ (Ef.1:19). Dakle, nedostatak vere u Božiju Reč je razlog što su vernici danas nemoćni i bez snage protiv greha i Sotone.

Pošto nam je zapoveđeno da sledimo Hristove stope, jer On nije učinio greha (1.Pet.2:21,22), đavo bi želeo da napravimo izgovor da ne možemo da ne grešimo povremeno. Međutim, kada vidimo da je Isus došao u istom telu koje mi imamo i nije sagrešio, DVE stvari se dese:

1. Više nemamo nijedan izgovor da grešimo.

2. Imamo veru da i mi možemo živeti u pobedi nad grehom kao Isus.

Tako da je Pavlova molitva takođe moja, dok budete čitali istine iz Pisma u ovoj knjizi:

“Da Bog našeg Gospoda Isusa Hrista, Otac slave, dâ vama duha mudrosti i otkrivenja u punom poznanju Njega (Hrista)…i…da bi vam On dao, spram bogatstva Njegove slave, da budete osnaženi snagom kroz Njegovog Duha u unutrašnjem čoveku.“ (Ef.1:17; 3:16).

Jedino kroz puno poznanje Hrista možemo poznati silu Svetog Duha. Isus je savršeni primer čoveka ispunjenog Svetim Duhom.

Dok budemo razgledali Njegov život i videli kako je On živeo na ovoj zemlji, moći ćemo nepogrešivo razumeti koje su karakteristike života koji je ispunjen Svetim Duhom.