DVADESET PETA LEKCIJA

“I tog dana nećete me pitati ništa. Zaista, zaista vam kažem, što god zamolite Oca u moje ime, daće vam. Do sada ništa niste molili u moje ime. Molite, i dobićete – da vaša radost bude potpuna.” (Jovan 16:23-24)

“Tog dana ćete moliti u moje Ime. Ne kažem da ću ja moliti Oca za vas, jer vas i sam Otac voli“. (Jovan 16:26)

“Molite se u Duhu Svetom, držite sebe u ljubavi Božijoj.” (Juda 20, 21)

Jovanove reči u 1.Jov.2:12-14, upućene dečici, mladima i očevima pokazuju da u hrišćanskom životu postoje tri velike faze iskustva. Prva faza predstavlja novorođeno dete koje poseduje sigurnost i radost oproštenja. Druga faza je prelazna, to je faza borbe i rasta u poznanju i sili. Mladići rastu i jačaju, Božija Reč čini svoje delo u njima dajući im pobedu nad Zlim. I onda krajnja faza zrelosti – očevi, koji su duboko ušli u poznanje i zajedništvo sa Večnim.

U Hristovom učenju o molitvi pojavljuju se denekle slično tri faze u molitvenom životu. U propovedi na gori imamo početnu fazu: Njegovo učenje se može sumirati jednom rečju – Otac. Moli se svome Ocu, tvoj Otac vidi, čuje, zna i nagradiće, koliko više nego bilo koji zemaljski otac! Samo budi kao dete i pun poverenja. Zatim kasnije dolazi nešto kao prelazna faza sukoba i osvajanja kao na primer u rečima: „Ovaj rod se može izgoniti samo molitvom i postom“ ili: „Zar neće Bog odbraniti svoje izabrane koji mu vape dan i noć?“ Zatim u oproštajnim rečima nalazimo treću, višu fazu. Deca su sada postali ljudi, oni su sada Gospodnji prijatelji pred kojima On nema tajni i kojima kaže: „Sve što sam čuo od Oca ja sam vam objavio“ i kojima On predaje ključeve Carstva. Sada je došlo vreme da se dokaže sila molitve u Njegovo ime.

Kontrast između završne faze i prethodnih pripremnih, naš Spasitelj jasno izražava rečima o kojima bi trebalo da razmišljamo: „Do sada niste ništa tražli u moje ime“. „U taj dan ćete tražiti u moje Ime“. Mi znamo šta znači to „u taj dan“. To je dan izlivanja Svetog Duha. Veliko delo je Hristos učinio na krstu, moćna sila i kompletna pobeda se manifestovala u Njegovom vaskrsenju i vaznesenju, i silaskom Duha sa neba, kao nikada ranije, slava Božija je prebivala u ljudima. Duh proslavljenog Isusa je sišao i bio život Njegovih učenika. Jedno od obeležja tog predivnog izlivanja Duha je sila u moltivi koja je do tada bila nepoznata – molitva u Isusovo ime, traženje i primanje šta god oni žele je manifestacija realnosti prebivanja Duha.

Da bismo razumeli kako je silazak Svetog Duha zaista bio početak nove epohe u molitvenom svetu, moramo se opomenuti ko je On, koji je Njegov rad i kakav je značaj u tome što On nije dat dok Isus nije bio proslavljen. Božije postojanje je u Duhu, jer Bog je Duh. To je u Duhu da je Sin rođen od Oca i u zajedništvu Duha su Otac i Sin jedno. Večno, bez prestanka davanje Sinu ono što je Očeva povlastica i večno traženje i primanje koje je Sinovljevo pravo i blaženstvo, ovaj prisan odnos života i ljubavi se održava kroz Duha. To je tako bilo od večnosti i to je toliko posebno sada, kada Sin kao Posrednik uvek živi da se moli. Veliko delo pomirenja Boga i čoveka koje je Isus u svom telu otpočeo na zemlji, On to nosi u nebo. Da bi ovo ostvario On je uzeo na sebe sukob Božije pravednosti i našeg greha. On je na krstu jednom zauvek završio borbu u Svom telu. I zatim se vazneo na nebo, da bi odande mogao da u svakog uda Njegovog tela sprovede oslobođenje i manifestuje pobedu koji je zadobio. Da bi to učinio On uvek živi da se moli, u Njegovom neprestanom posredovanju On je postavio Sebe u živo zajedništvo sa neprestanom molitvom Njegovih otkupljenih. Odnosno, Njegovo neprestano posredovanje se pokazuje u njihovim molitvama i daje im silu koju nisu imali ranije.

I On to čini kroz Svetoga Duha. Sveti Duh, Duh proslavljenog Isusa nije bio (Jovan 7:39) niti je mogao biti dok Isus nije bio proslavljen. Ovaj Očev dar je bilo nešto izrazito novo, potpuno drugačije od onoga što su znali starozavetni sveti. Delo koje je krv izvršila u nebu kada je Hristos ušao iza zavese je nešto tako istinito i novo. Otkupljenje naše ljudske prirode u zajedništvo sa Njegovom vaskrslom silom i Njegovom uzvišenom slavom je bilo toliko stvarno. Uzimanje naše ljudskosti u Hristu u životu Trojedinog Boga je bio događaj od nezamislivog značaja, tako da Sveti Duh, koji je trebao da dođe iz Hristove uzvišene ljudskosti da svedoči u našim srcima šta je Hristos ostvario, zaista nije više bio samo ono što je bio u Starom Zavetu. To je zaista istina, da „Sveti Duh još nije bio dat, jer Isus još nije bio proslavljen“. On je sada prvi put došao kao Duh proslavljenog Isusa. Sin koji je od večnosti Bog je ušao u novo postojanje kao čovek, i vratio se u nebo sa nečim što nije imao pre, tako i Blagosloveni Duh koga je Sin u svom vaznesenju primio od Oca u Njegovoj proslavljenoj ljudskosti (Dela 2:33), došao je nama sa novim životom, što se ranije nije moglo desiti. U starom zavetu On je nazvan kao Duh Božiji, na dan Pedesetnice On je sišao kao Duh proslavljenog Isusa, spuštajući nam i dajući nam pun plod i silu ostvarenog otkupljenja.

U Hristovom posredovanju se održava efikasnost i primena Njegovog otkupljenja. Kroz Svetoga Duha koji je od Hrista sišao na nas mi smo ušli u veliki tok Njegovih neprestanih molitvi. Duh se moli za nas bez reči, u dubini našeg srca gde ponekad i naše misli nisu formirane, Duh nas uzdiže u predivan tok života Trojedinog Boga. Kroz Duha Hristove molitve postaju naše i naše Njegove, mi tražimo što želimo i to primamo. I onda iz iskustva razumemo ovo: „do sada niste ništa tražili u moje ime“. U taj dan ćete tražiti u moje Ime.

Brate! Ono što treba da se molimo u ime Hristovo, da tražimo da bismo primili i da bi naša radost bila potpuna, to je krštenje Svetim Duhom. Ovo je više nego Duh Božiji u starom zavetu. To je više od Duha obraćenja i preporoda koji su učenici imali pre Pedesetnice. To je više od Duha sa merom Njegovog uticaja i delovanja. To je Sveti Duh, Duh proslavljenog Isusa u Njegovoj veličanstvenoj sili, koji dolazi na nas kao Duh Isusa, otkrivajući nam iznutra Oca i Sina. (Jovan 14:16-23). Kada Duh nije samo Duh našeg vremena molitve, nego celog života i hodanja, kada ovaj Duh proslavi Isusa u nama otkrivajući nam kompletnost Njegovog dela, čineći nas potpuno jednim sa Njim i sličnim Njemu, onda se možemo moliti u Njegovo ime zato što smo zaista jedno sa Njim. Onda imamo direktan pristup Ocu o kome Isus kaže: „Ne kažem vam da ću ja moliti Oca za vas“. O, treba da razumemo i verujemo da je potreba Božijih verujućih ljudi da budu ispunjenim ovim Duhom Proslavljenog. Tada ćemo shvatiti šta znači ‘sa svakom molitvom i molenjem molite se Bogu Duhom bez prestanka’, i šta znači ‘moliti se u Duhu Svetom, držeći sebe u ljubavi Božijoj’. U taj dan ćete tražiti u moje Ime.

I dakle još jednom dolazi lekcija: šta će naša molitva postići zavisi od toga šta smo mi i kakav je naš život. Živeti u Imenu Hristovom je tajna moljenja u Ime Hristovo, život u Duhu doprinosi moljenju u Duhu. Ostajanje u Hristu nam daje pravo i silu da tražimo šta želimo, stepen ostajanja u Njemu je tačna mera sile u molitvi. Duh koji prebiva u nama je taj koji se moli, ne uvek u rečima i mislima, nego u disanju i dublje od iskaza. Upravo koliko je Hristovog Duha u nama toliko je i stvarna molitva. Naši životi, o neka naši životi budu puni Hrista, i puni Njegovog Duha, i predivna neograničena obećanja u vezi naših molitvi više neće izgledati strano. Do sada niste ništa tražili u moje ime, Tražite i primićete da radost vaša bude potpuna. U taj dan ćete tražiti u moje ime. Zaista, zaista vam kažem, šta god zatražite od Oca u moje ime, daće vam.

Molitva

O moj Bože! U svetom strahu padam pred Tobom, Trojedini. Iznova sam video kako je misterija molitve misterija Svetog Trojstva. Ja obožavam Oca koji uvek čuje, i Sina koji uvek živi da se moli, i Svetoga Duha koji dolazi od Oca i Sina da nas uzdigne u zajedništvo sa uvek blagoslovenim neprestanm traženjem i primanjem. Klanjam se, moj Bože, u obožavanju i divljenju, kroz Duha Svetoga uzmi nas i naše molitve u Božanski život i njegovo zajedništvo ljubavi.

O moj blagosloveni Gospode Isuse! Uči me da razumem Tvoju lekciju, da Duh koji prebiva u meni, koji teče od tebe i ujedinjuje sa Tobom je Duh molitve. Uči me kako da kao prazna, potpuno posvećena posuda pokorim sebe Njemu da bude moj život. Uči me da Ga poštujem i pouzdam se u Njega kao živu Osobu, da vodi moj život i moju molitvu. Posebno me uči da u molitvi čekam u svetoj tišini i da Mu dam mesto da u meni diše Njegovo neizrecivo posredovanje. I uči me da je kroz Njega moguće da se molim bez prestanka i bez nedostataka, zato što me On čini saučesnikom neprestanog i uspešnog posredovanja u kojem ti, Sine izlaziš pred Oca. Da, Gospode, ispuni u meni svoje obećanje, u taj dan ćete tražiti u moje Ime. Zaista, zaista vam kažem, šta god zatražite od Oca u moje Ime, daće vam. Amin.

BELEŠKA

Molitva se veoma često upoređuje sa disanjem: treba u potpunosti da uporedimo da bi videli kako predivno mesto zauzima Duh Sveti. Svakim izdahom izbacujemo nečisti vazduh koji bi prouzrokovao smrt i udišemo svež vazduh kojim dobijamo život. Dakle mi dajemo iz nas u molitvi ispovedanje greha, potrebe i želje našeg srca, i uzimajući ponovo dah udišemo svež vazduh obećanja, ljubavi i života Božijeg u Hristu. Ovo činimo kroz Svetoga Duha koji je dah našeg života. To je zbog toga što je On dah Božiji. Otac ga udahnjuje nama, da se ujedini sa našim životom.

Kao što posle svakog izdaha sledi udisanje vazduha, tako nam Bog udahnjuje Njegov dah i Duh Mu to vraća zajedno sa željama i potrebama naših srca. Sveti Duh je dah Božijeg života i dah novog života u nama. Kada ga Bog izdahne mi Ga primamo u odgovoru na molitvu, i kada ga mi izdahnemo Njemu ponovo on se podiže zajedno sa našim molitvama. Kao Duh Božiji u kojem su Otac i Sin jedno, i posredovanje Sina doseže Oca, i On je nama Duh molitve. Prava molitva je živo iskustvo istine o svetom Trojstvu. Disanje Duha, posredovanje Sina i Očeva volja, ovo troje postaje jedno u nama.