Milenko Isakov
koja je sluškinja kod crkve u Kenhreji…”
(Rimljanima 16:1)
Vrlo je ohrabrujuće za svaku sestru u Gospodu da pročita ovaj stih. Apostol Pavle preporučuje vernicima u Rimu sestru Fivu i javno daje pohvalno svedočanstvo o njoj. Mi dobro razumemo kako funkcionišu preporuke u poslovnom svetu. Kada steknete dobro iskustvo sa nekim majstorom spremni ste da ga preporučite drugima koji su u takvoj potrebi. Isto tako, Pavle je imao izvanredno iskustvo sa ovom sestrom. Ona je služila ckrvi u Kenhreji. Kenhreja se nalazila nedaleko od Korinta i smatra se da je bila istočna luka Korinta. Neki misle da je upravo Fiva iz te luke isplovila i doplovila u Rim gde je donela Pavlovu poslanicu. Očigledno je iz teksta da je u Kenhreji postojala zajednica vernika kojima je sestra Fiva služila. Iz ovih stihova ne možemo znati jasno u čemu se konkretno sastojala njena služba, ali po Pavlovim rečima znamo jedno: “Ona je mnogima pomogla, i samome meni” (stih 2). To je predivno svedočanstvo! Zamislite, sestre, da neki Božiji čovek to može da kaže za vas!
Postoji poseban razlog zašto danas pišem na ovu temu i zašto mi je Bog stavio na srce ovah stih. Moja tašta i draga sestra Marika je u četvrtak (27.03.2014.) završila zemaljski život i otišla kod Gospoda. Ovom kratkom porukom želim da odam čast i slavu Isusu Hristu za njen pobožan život i duhovno nasledstvo koje je ostavila iza sebe. Ona je zaista bila sestra za preporuku.
Rođena je u sedmom mesecu trudnoće. Bila je izuzetno slabe fizičke građe sa vrlo slabim kostima. Ljudski gledano, nije bilo velike nade da će preživeti. Kao bebicu su je grejali staklenim flašama sa toplom vodom da bi opstala u životu. Međutim, Bog zaista bira ono što je slabo pred ovim svetom da posrami jako (1.Kor.1:27). Ona je bila majka dvanaestoro dece koji danas ljube Gospoda, kao i baka nešto manje od 50 unučadi.
Još kao devojčica se bojala Boga i revnosno držala katoličke običaje. Bila je odličan učenik i uredno, odgovorno, savesno i poslušno dete svojim roditeljima. Nakon što se udala, posle nekoliko godina počela je da pohađa sa mužem hrišćansku nazarensku zajednicu gde je došla do dublje spoznaje o Bogu. “Život u zajednici vernika nije ništa drugo do međusobne ljubavi”, tako je zamišljala. Međutim, nakon što je bila krštena, često je videla i doživela ono što je bilo suprotno tome. Svedočila je kako je kao mlad vernik bila razočarana da vidi među vernicima bilo šta osim međusobne ljubavi!
Svi koji su je bolje poznavali znaju da je bila sestra veoma širokog, prostranog srca u kome je bilo mesta za sve vernike i ljude. Posebno je dragocena činjenica da je naša draga sestra bila i ostala u ljubavi sa svom braćom i sestrama. Postojala je jedna “teška” sestra u zajednici kojoj je bilo jako teško udovoljiti. “Anjuci” (tako smo zvali maju taštu) to nije ostavljalo ravnodušnom. Govorila je: “Gospode, ne želim da postoji osoba sa kojom nisam u ljubavi.” Molila se da joj Gospod dâ istinsku ljubav prema toj sestri i način da joj pokaže tu ljubav. Nakon određenog vremena ta sestra se razbolela, a Anjuci je redovno slala ručak za nju i omekšala njeno srce. Slava Gospodu! Ona je zaista poštovala Reč Božiju koja kaže: “Mir i svetinju imajte sa svima, bez ovoga niko neće videti Gospoda” (Jevr.12:14).
Naravno, ona je poput svih nas bila nesavršena osoba, ali posebno želim da istaknem njen izvanredno skladan brak sa mojim tastom Šandorom. Živeli su punih 45 godina zajedno. Njihova međusobna sloga, ljubav i razumevanje ostaju za primer svima nama koji smo u braku. Posebno interesantna činjenica jeste da je Anjuci živela tačno šest meseci nakon smrti svog muža.
Anjuci je jako ličila na Gospoda zbog njenog duha prihvatanja. Za nju nije postojala osoba koja je višak. Što se tiče ženidbe i udaje svoje dece, imala je običaj da kaže: “Ja nikada ne gubim decu, ja dobijam novu!” Svaka snaha i zet mogu to da posvedoče! Bili smo u tolikoj meri prihvaćeni u porodici da su se njena rođena deca ‘žalila’ da više voli zetove i snahe od njih.
Njeno ponizno, skriveno služenje i požrtvovanost ostaje večan primer za nas! Sve što je radila za nas najčešće je podrazumevalo fizički bol. Imala je veliki zdravstveni problem sa kukom i svaki korak koji je načinila donosio joj je bol. Ipak, to nikada nije bila prepreka da se u njihovom domu okuplja cela familija i to vrlo često.
Pre pola godine otkriven joj je zloćudni rak mozga. Verovala je da Gospod može da je isceli, ne radi nje, nego radi njoj dragih osoba zbog kojih je mislila da treba još da živi. Spominjala mi je nekoliko osoba za koje se radovno molila da upoznaju Gospoda. Ne mogu da zamislim da Gospod neće odgovoriti na njene molitve.
Njena briga za druge i ljubav za bližnje posebno je dolazila do izražaja kada je u bolesti (zbog oštećenja mozga) verovatno nesvesno davala čudne izjave gde se jasno prepoznavalo njeno srce. Jednom prilikom smo je posetili sa decom i pitala je moju ženu: “Kako su Eman i Leon (naša deca)? Da li se posećuju?” Iako to pitanje sa jedne strane nije imalo smisla (naša deca su 3 i 2 godine), ono je pokazalo njenu žarku želju da svi nastavimo da živimo u međusobnoj slozi i ljubavi!
U svojoj teškoj bolesti nikada nije izražavala duh negodovanja, gunđanja ili mrmljanja. Govorila je: “Volite jedan drugoga! To ustvari nije ništa novo, to je Isus govorio.” Bila je slomljena pred Bogom i zato se Hristov život izražavao kroz nju.
Zahvaljujem Ti Gospode za moju taštu! Hvala Ti za njen primer današnjoj generaciji! Hvala za svaku uspomenu na nju u kojoj vidimo Tebe na delu. Hvala Ti za svaku dobru reč i delo ljubavi koje smo doživeli od nje. Pomozi nam da hodamo putem poniznosti, vere i ljubavi sa svima koji Tebe prizivaju od čistog srca! Podigni još mnoge sestre za preporuku. Amin.