Pastir ili lupež i hajduk

Ove reči Gospod Isus je rekao Farisejima. U prethodnom poglavlju Jovanovog Evanđelja nalazi se izveštaj o slepom čoveku koga je Isus iscelio u subotni dan. To je bio dovoljan razlog da Fariseji uzmu u razmatranje ceo slučaj. Pošto je bivši slepac dao dobro svedočanstvo o Isusu Hristu, Fariseji su ga optužili da se rodio sav u gresima i da kao takav nije kompetentan da ih uči (stih 34). Isterali su ga napolje. Isključili sa ga iz njihovog društva. Sledeći stih kaže da je Isus čuo da su ga isterali i našao ga je.

Ovo je veliko ohrabrenje za sve ljude koji su zbog odluke da se čvrsto drže Božije otkrivene volje u Bibliji na bilo koji način bili odbačeni, kažnjeni ili isključeni iz svog religioznog društva. Isus traži takve ljude i želi da ima posebnu bliskost sa njima. On je pronašao tog čoveka i doveo ga u pravo poznanje i obožavanje Boga. Čovek se poklonio pred Hristom (stih 38). Isus mu je rekao: “Ja sam došao na ovaj svet da učinim sud – da dam vid onima koji su slepi i da pokažem onima koji misle da vide da su slepi.” Te reči su čuli fariseji i pitali su ga: “E da li smo i mi slepi?” Isus im je odgovorio da ne bi bili krivi da su slepi, nego da su krivi zbog toga što tvrde da vide. Tako se završava deveto poglavlje i Gospod Isus nastavlja tu konverzaciju sa Farisejima rečima iz uvodnih stihova.

Fariseji su smatrali sebe vođama i pastirima ljudi. Međutim, Isus je tvrdio da su oni duhovni slepci i da su kao takvi potpuno nekvalifikovani da vode druge ljude. U desetom poglavlju Isus govori ko je pravi pastir i vođa koristeći ilustraciju ovčijeg tora.

Nama je poznato da su pastiri u Izraelu pravili torove za ovce u kojima su ih čuvali od razbojnika i vukova. Ovčiji tor je ilustracija crkve koja danas jeste mesto zaštite od zlog uticaja i bezbožnosti ovoga sveta. Božiji narod je u Bibliji često ilustrovan stadom ili ovcama. Vrata ovčijeg tora jesu ilustracija sâmog Gospoda Isusa koji i kaže kasnije u stihu 7 da je On vrata ovcama. Dakle, ulazak u “tor” (crkvu) je moguć jedino kroz Isusa Hrista, verom u Njega i poslušnošću Njegovim zapovestima.

Međutim, te reči Gospod Isus govori Farisejima, religioznim učiteljima. On im kaže da jedino onaj koji ulazi na vrata u ovčiji tor može biti pastir ovcama. Vrata su ilustracija ispravnog i legitimnog ulaska u neku službu ili na neku dužnost. Jedino onaj koji je prošao kroz vrata (onaj koji je dobio odobrenje Isusa Hrista), može biti postavljen na određenu službu ili dužnost. Jedino oni koje je Gospod Isus zadužio da uče i vode stado mogu biti istinski pastiri koji ulaze na vrata u ovčiji tor.

Fariseji su mislili da su oni pravi pastiri i vođe Božijeg stada, ali Isus im ustvari kaže da su oni lopovi i hajduci. Zašto? Zato što nisu ušli kroz vrata, nego su na drugim mestima našli ulaz u ovčiji tor. Dakle, sami sebe su postavili na određenu službu, a nisu imali Božije odobrenje za to.

Danas je hrišćanski svet preplavljen takozvanim vođama koji nisu ušli u ovčiji tor kroz vrata, nego su preskakali na drugim mestima. Oni su sami sebi odredili službe i dužnosti unutar Božijeg stada. Njih su možda drugi ljudi postavili na te službe, ali ne i Gospod Isus.

Dakle, Isus kaže: “koji ulazi na vrata jeste pastir ovcama.” Istinski pastiri i vođe Božijeg naroda su oni koji su došli na tu službu vođstvom Hristovog Duha i na način koji je to Gospod odredio za njih. Sa druge strane, “ko ne ulazi na vrata u tor ovčiji nego prelazi na drugom mestu on je lupež i hajduk.” Drugim rečima, oni koje Isus nije pozvao i zadužio za određenu službu u Božijem narodu ni ne mogu biti istinski pastiri i vođe, nego su lupeži i hajduci. Ovo su vrlo teške reči, “lupež i hajduk”. Lupež ili lopov jeste onaj koji tajno i tiho oduzima imovinu svog bližnjeg, a hajduk ili razbojnik jeste onaj koji isto to čini nasiljem i krvoprolićem.

Dakle, Isus želi da kaže da svi ti koji prelaze u ovčiji tor na drugim mestima, a ne kroz vrata jesu sluge čiji motiv nije ljubav prema Gospodu, nego potraga za nekom svojom ličnom ambicijom, želja da budu poštovani, veliki i priznati, želja da budu bogati ili da imaju udoban i lagodan život. Oni poseduju duh lopova i razbojnika. Njih nije Gospod postavio na te dužnosti, nego neko drugi. Oni ne traže interese i korist Božijeg naroda, nego su tu da promovišu i potražuju lične interese. Takve Gospod Isus naziva lopovima i razbojnicima.

Pravi pastir je onaj čiji glas ovce slušaju (stih 3). Božiji narod je željan da sluša uputstva onih koje je Hristos odredio za pastire, jer oni propovedaju čistu nauku i pokazuju pravu ljubav za Hristovu Crkvu. Dobra potvrda za autentičnost pastirske službe je kada Božiji narod ima duboko presvedočenje da su njihovi pastiri u svom životu ugled i živi pokazatelj lepote nauke Isusa Hrista.

Pravi pastir svoje ovce zove po imenu. Kao što pastiri daju određena imena svojim ovcama po kojima one prepoznaju njihov glas, tako i u duhovnom smislu istinski pastir Božijeg naroda treba da želi intimno i lično zajedništvo sa ljudima koji su mu povereni na staranje. On treba da se interesuje za njih kao individualce i da upozna njihove lične potrebe i iskušenja u kojima se nalaze, i da im lično posluži i pomogne Rečima utehe i ohrabrenja, a ne samo da se obraća celom stadu na okupu.

Sve ove istine nam pokazuju veliki nedostatak pravih Duhom Svetih pomazanih pastira u današnjem hrišćanstvu. Opet, to nama ovcama nije izgovor da ne gledamo i ne pouzdajemo se u Velikog Pastira, Gospoda Isusa, koji je svoju dušu položio za svoje ovce!

Nebeski Oče, hvala Ti za Pastira i vladiku naših duša! Hvala ti za sve vernike koji imaju pastirsko srce. Sačuvaj nas od lažnih pastira. Pomozi nam da tražimo dobro Tvog stada, a ne svoju korist! U Hristovo ime, amin!