Milenko Isakov
koji će izneti na videlo što je sakriveno u tami i objaviće motive srca
i tada će pohvala biti svakome od Boga“
(1.Korinćanima 4:5)
Pre nekoliko sedmica mi smo razmišljali o opadanju i o rečima koje je zapisao apostol Jakov u svojoj poslanici. Tamo nam Božija Reč kaže da ako opadamo ili osuđujemo brata, mi osuđujemo Hristov zakon i time nismo tvorci tog zakona, već sudije (Jakov 4:11).
Danas želimo da razmatramo tu kratku Hristovu zapovest koja se sastoji iz samo dve reči: NE SUDITE! Poznato nam je da je Isus govorio o tome u propovedi na gori i to je zapisano na početku 7.poglavlja Matejevog Evanđelja. Želimo da ispravno razumemo šta podrazumeva ova Hristova zapovest. Kada proučavamo Bibliju vrlo je važno da ne izgrađujemo naučavanje fokusirajući se na samo jedan stih, već je uvek potrebno uzimati u obzir ceo biblijski tekst. U ovom slučaju je važno razmotriti i mnoge druge stihove koji govore o suđenju da bismo ispravno shvatili značenje ove Hristove zapovesti. Dakle, u propovedi na gori Isus kaže: “Ne sudite” (Matej 7:1), međutim On takođe drugom prilikom kaže Farisejima: “Ne gledajte ko je ko kada sudite, nego pravedan sud sudite.” (Jovan 7:24). Ako bismo posmatrali zasebno samo prvi spomenuti stih, shvatili bi da ne dolazi u obzir nijedna vrsta suda. Sa druge strane, Isus govori i o tome kakav naš sud treba da bude, što podrazumeva da postoje situacije kada je Božija volja da izreknemo određen sud.
Kada Isus kaže: “Ne sudite”, to znači da je neispravno da donosimo brzoplete, plahe i nepravedne presude u vezi drugih ljudi. Možda je reč “osuđivanje” prikladnija, kao što je zabeleženo u Lukinom Evanđelju 6:37 gde kaže: “I ne osuđujte i nećeti biti osuđeni.” Dakle, Isus kaže da je neispravna čovečija sklonost da bude kritički raspoložen prema drugima. Ovom zapovešću Isus ne kaže da je pogrešno da postoji osuda za prekršaje, jer je to po Njegovoj pravdi potpuno odobreno i sasvim neophodno. Takođe, Isus nije protiv našeg formiranja mišljenja o lošem ponašanju drugih ljudi, jer je nemoguće nemati mišljenje o ponašanju koje znamo da je zlo. Međutim, ono što Isus ovde ističe jeste da je pogrešno imati naviku donošenja brzih i oštrih presuda, kao i naviku da svoje formirano mišljenje brzopleto, surovo i nepotrebno izražavamo kroz reči.
Nama je poznato da je to bila česta praksa religioznih Fariseja, kao što je to i danas praksa religioznih samopravednika. Zbog nedostatka svetla u svom životu postajemo vrlo pronicljivi da zanemarujći svoje “brvno” vidimo “trn” u tuđem životu i da to bez oklevanja komentarišemo, kritikujemo i osuđujemo. Đavo želi da ne vidimo da svaki put kada osuđujemo brata zauzimamo jednu opasnu poziciju i postavljamo se kao sudije tom bratu, iako intelektualno vrlo dobro znamo da postoji samo jedan zakonodavac i sudija koji je Bog!
Hrišćani su vrlo skloni da odlaze u eskreme. Tako sa jedne strane imamo pojedince i crkve koji uzimaju slobodu da (kršeći ovu Hristovu zapovest) osuđuju i kritikuju druge hrišćane zbog svega i svačega što Biblija uopšte ne naziva grehom, a drugi na uštrb iste te zapovesti odobravaju i tolerišu razne grehe i bezakonja jer kažu: “Nije naše da sudimo”.
Apostol Pavle je pisao vernicima iz Korinta da je njihova odgovornost da sude ponašanje zajedničara! Pozvao ih je da osuđuju greh u zajednici vernika i da izvade zloga između sebe (1.Kor.5:12,13). Takođe, Pavle im je rekao da u slučaju međusobnih tužbi treba da postoji sud među svetima i mudri ljudi koji će biti sposobni da ispravno rasude stvari među braćom (1.Kor.6:1-5).
Isto tako, Gospod Isus je rekao da ne budemo pristrasni, nego pravedni u našem sudu (Jovan 7:24). U Isaiji 11:3,4 se nalazi proročanstvo u vezi života Isusa Hrista i tamo kaže da On neće suditi po viđenju svojih očiju i čuvenju svojih ušiju, nego po pravdi. Naš problem je što se više oslanjamo na svoj razum, nego na Svetog Duha. Kada nešto vidimo ili čujemo, naš razum brzo donosi zaključak u vezi cele situacije koji često bude potpuno neispravan! Mi smo brzi da donesemo presudu ne znajući pozadinu života osobe koju posmatramo, kao ni motive njenog srca. Zato kaže Solomun da se pouzdajemo u Gospoda i da se ne oslanjamo na svoj razum (Priče 3:5).
Dakle, Božija Reč nam kaže da ne sudimo ništa pre vremena. Tu postoji reč “zato”, koja se odnosi na prethodne stihove. Pavle kaže da ne sudimo ništa pre vremena pošto smo u velikoj opasnosti da budemo prevareni u svom sudu. Postoje mnoge stvari koje su nama potpuno pokrivene i pošto ne znamo misli i motive srca drugih ljudi, ne treba da uzimamo ulogu sudije do vremena kada će Bog izneti na svetlost sve što je bilo sakriveno u mraku. Tajne stvari ljudskih srca su danas nešto što je potpuno mrak za nas, a Bog će sve to izneti na svetlost i objaviće motive ljudskih srca i tada će svaki veran čovek biti pohvaljen od Boga.
Poslušajmo Hristove reči: “Kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi.”
Pomozi nam Gospode da se oslanjamo na Tebe koji si pravedan Sudija i da ne uzimamo sud u naše ruke. Pomozi nam da slušamo Svetog Duha i da tako možemo da imamo ispravno i pravedno rasuđivanje. U ime Isusa Hrista. Amin.