Milenko Isakov
„Ali ne poslušaše, nego radiše po starom svom običaju”
(2.Car.17:40)
U Božijoj Reči čitamo o tome kako je Izrailjski narod bio često neposlušan Bogu. Bog je preko svojih proroka opominjao narod da se odrekne svojih zlih puteva i da drži Njegove zapovesti, ali zbog njihove upornosti u grehu i neverstva Bog je dozvoljavao da dođu neprijatelji i da ih odvedu u ropstvo. Tako je za vreme cara Osije došao asirski car koji je osvojio Samariju i odveo Izrailja u Asiriju (2.Car.17:6), a Samariju je naselio ljudima iz Vavilona, Hute, Ave, Emata i Sefarvima (stih 24). Taj narod nije imao Božijeg straha. Nisu poznavali Gospoda i zbog nedostatka Božijeg straha u njihovim životima Bog je slao na njih lavove koji su ih davili (stih 25). Ljudi su smatrali da se to dešavalo pošto su područje Samarije naselili narodi koji nisu poznavali zakon Boga Izrailjevog. Iz tog razloga je asirski car zapovedio da dovedu jednog Izrailjevog sveštenika da ih uči Božijem zakonu.
Međutim, većina tih naroda je ljubomorno čuvala svoje bogove i običaje, a usput su se i bojali Gospoda. Božija reč kaže: “Štovali su dakle Gospoda i služili ujedno svojim bogovima po običaju onih naroda iz kojih su ih bili odveli. Do današnjega dana rade po svojim pređašnjim običajima. Ne štuju Gospoda i ne rade po svojim propisima i pravilima, i po zakonu i zapovedi što ju je Gospod dao sinovima Jakova, kojega nazva Izraelom” (sithovi 33 i 34 – Šarić). Dakle, njihova srca nisu u potpunosti pripadala Bogu. Njihov život je bio mešavina njihovih starih običaja i straha koga su dobili prema istinskom Bogu. Poglavlje se završava sledećim rečima: “Tako ovi narodi bojahu se Gospoda, i idolima svojim služahu; i sinovi njihovi i sinovi sinova njihovih čine do današnjega dana onako kako su činili oci njihovi” (stih 41).
Ovaj događaj nam pokazuje silu ljudskih običaja ili tradicije koja zarobljava mnoge vernike i sprečava ih da u potpunosti predaju svoj život Hristu i da se stave Bogu na raspolaganje. Svako društvo i svaka grupa ljudi ima razne običaje. Tokom mnogih vekova stvarali su se različiti običaji. Neki običaji su ljudima postali toliko važni i obavezni da se toga nikako ne bi odrekli, čak i po cenu sopstvene smrti. Mnogi ljudi su stradali zbog toga što nisu želeli da prekrše tradiciju svojih otaca.
U Bibliji čitamo da su određeni običaji nastajali nakon nekog specifičnog događaja. Jeftaj je na primer položio zavet Bogu da će Mu prineti na žrtvu prvu osobu koja ga sretne kada se vrati posle pobede nad Amoncima. To je bila njegova ćerka jedinica. Kada je ona saznala za očev zavet, otišla je u gore na dva meseca da oplače svoje devojaštvo sa drugaricama. Kao rezultat toga, u Izrailju je postao običaj da svake godine devojke idu četiri dana da plaču za Jeftajevom ćerkom (Sudije 11:39,40).
Isto tako, u Hristovo vreme, sudija je imao običaj da jednom godišnje (za vreme pashe) pusti po jednog sužnja iz zatvora (Mat.27:15). Ili na primer, Avesalom je imao običaj da se šiša jednom godišnje (2.Sam.14:26). Takođe, prilikom trgovine u Izrailju je bio običaj da se izuje obuća i dâ drugome kao garancija i potvrda da je izvršena transakcija (Ruta 4:7).
U suštini, svaki čovek ima nekakve običaje. Neko ima običaj da rano ustaje, a neko ima običaj da dugo spava. Neko ima običaj da jede dva ili tri puta na dan, a neko jede po pet-šest puta. Neko ima običaj da često kasni na svoj posao ili u školu, a neko ima običaj da uvek dođe na vreme. Neko ima običaj da se često svađa, ali Crkve Božije nemaju takav običaj (1.Kor.11:16). Dok smo živeli naš život bez Boga stekli smo razne loše običaje i navike koje nam sada smetaju u službi Bogu. Sada imamo borbu sa tim običajima.
Ako posmatramo ljude koji je Bog najviše iskoristio za svoju slavu, to su bili ljudi koji su uneli izuzetne promene u društvu u kojem su se krećali. Zbog njihove poslušnosti Bogu, nastajao je pokret i zatim je sledio čitav niz pozitivnih događaja. Mojsije, David, Ilija, Gedeon, Pavle, Petar, svi ti ljudi su bili spremni da poslušaju Boga i da rade nešto što je bilo skroz drugačije u odnosu na običaje ljudi iz njihovog vremena. Čak i religioznih ljudi. Zato su bili nerazumeni, optuženi i progonjeni.
Kada posmatramo religiozna društva, tu su se takođe uvukli razni običaji koji su vremenom postavljeni u isti rang sa Božijim zapovestima. To je bio slučaj kod Fariseja u Hristovo vreme. U Evanđelju po Marku 7:1-5 zapisano je kako su fariseji i neki od književnika ukorili Hristove učenike koji su jeli hleb prljavim rukama. Njihov običaj je bio da obavezno operu ruke pre jela, iako Bog to nije zapovedio. Ipak, za njih je to bila jako važna stvar. Fariseji su mislili da će držanjem određenih spoljašnih običaja ugoditi Bogu, ali mišljenje Gospoda Isusa je bilo sasvim drugačije. On je rekao da su fariseji ljudi čija srca su daleko od Boga! Fariseji su ljudske zapovesti i običaje najpre širili kao učenje, a zatim su se držali upravo tih ljudskih predanja čak i po cenu odbacivanja Božijih zapovesti. Božiju reč su obesnaživali svojim predanjem. Nije li to tragedija? Mi i danas možemo primetiti da svako društvo koje stavlja veliki akcenat na držanje ljudskih predanja i običaja nije iskreno zainteresovano za proučavanje i praktikovanje Reči Svedržitelja!
U Bibliji je zabeleženo da je Isus imao običaj da radi tri stvari:
1. Da uči narod (propoveda Evanđelje) – Marko 10:1
2. Da dolazi u sinagogu (na bogosluženja) – Luka 4:16
3. Da ide na maslinsku goru (na molitvu) – Luka 22:39
Apostol Pavle se u svom religioznom slepilu čvrsto držao otačkih običaja i revnovao je za njih (Gal.1:14), međutim kada se sreo sa Hristom i kada je došao do poznanja istine znalo se da on ne propoveda držanje otačkih običaja (Dela 21:21). On je shvatio da je Gospod Isus važniji od svakog običaja!
Dakle, iako su mnogi običaji dobri i korisni, oni nikako ne smeju dobiti prioritetniju ulogu od našeg Spasitelja. Dolaziti na bogosluženje je dobar običaj, ali Gospod Isus je važniji od bogosluženja. Apostol kaže da postoje ljudi koji imaju običaj da propuštaju sastanke bogosluženja, i savetuje vernike da ne steknu takav običaj (Jevr.10:25). Sticanje običaja u našem životu će mnogo zavisiti od društva u kojem se krećemo. Loše društvo će kvariti dobre navike i običaje koje smo stekli u životu sa Bogom (1.Kor.15:33).
Sa druge strane, život koji je samo suvoparno ušablonjen u strikno držanje religioznih običaja, a bez vidljive ljubavi prema Hristu, nikada neće biti privlačan za žedne i umorne duše, nego će poslužiti kao iskrivljena predstava o Bogu ljubavi.
Nebeski Oče, hvala Ti za svaki dobar običaj koji si uspostavio u našem životu. Daj nam pobedu u borbi protiv naših loših običaja. Pomozi nam da ljudske običaje nikada ne stavljamo u isti nivo sa Tvojom Rečju i Tvojim zapovestima. Ispuni nas Tvojim Duhom da bi običaji u našem životu probudili svest u mnogima da počnu da Te traže i upoznaju. U Hristovo ime. Amin.