Naslovna > Sedmična poruka > 2016 > Januar 2016 > Prihvatanje drugih ljudi

Glavni meni

Štampa

Prihvatanje drugih ljudi

Milenko Isakov


Zato primajte jedan drugoga

kao što i Hristos primi vas na slavu Božiju.

(Rimljanima 15:7)

 



Mi živimo u svetu gde ne vlada princip međusobnog prihvatanja. Iako se, sa jedne strane, dosta propagira međusobna tolerancija i 'nediskriminacija', u realnosti vidimo šta se dešava. Veoma je prisutno to međusobno neprihvatanje i odbacivanje. Raspirena je mržnja među ljudima po raznim osnovama. Neki ljudi se ne mogu prihvatati jednostavno zbog nacionalnosti. Razlog može biti i boja kože, rasa, socijalni status, versko opredeljenje... Čak možemo reći da se ta netolerancija uvukla i u hrišćanske religiozne krugove. Dovoljno je da neko nema u potpunosti ista presvedočenja u vezi nekih stvari Hristove nauke i hrišćani se međusobno odbacuju, prozivaju itd.

 

Dakle, želimo da razmišljamo kako mi, kao Božiji narod, treba da prihvatamo ljude. Razmišljaćemo o pitanju da li hrišćani imaju slobodu da odbace neke ljude. Šta je ustvari to što hrišćani treba da odbacuju? Najpre želim da naglasim da ako se uklanjam ili ne podržavam nekoga ili nešto, to u isto vreme ne znači da sam ga odbacio. Bog jednostavno ne preporučuje da provodimo vreme sa određenom vrstom ljudi. Priče 4:14,15 - “Ne idi na stazu bezbožničku i putem nevaljalih ljudi ne stupaj. Ostavi ga, ne hodi po njemu, ukloni se od njega i mini ga.” Ovde Bog daje preporuke da se nešto odbaci. “Odbaci bezbožne puteve, ukloni se od takvog načina života i odbaci takve staze.” Takođe, na drugom mestu kaže da se ne družimo sa žestokim i gnjevljivim ljudima da se ne bi navikli na njihove puteve. Međutim, to u isto vreme ne znači da u našem srcu treba da odbacimo bezbožnike i gnjevljive i žestoke ljude. Kada posmatramo život Gospoda Isusa Hrista vidimo da je bio savršeno odvojen od svetskog načina života, a u isto vreme je bio sasvim blizak i dostupan svim ljudima. To je zaista fantastično! On je savršeno odbacio grešne puteve, ali je došao, ne da odbaci, nego da prihvati izgubljene grešnike. To je radosna vest Evanđelja. To mora biti i naša želja.

 

Božija Reč svedoči da je Isus bio prijatelj grešnika. On je imao nežno saosećanje prema ljudima koji su upropastili svoje živote. Gospod Isus nije bio osoba koja vidi čoveka u glibu greha i želi da ga ostavi u tome. Ne, On je došao da umre za njih i da im dâ poruku nade. Hristova Crkva danas takođe ima poruku nade za ljude koji su upropastili svoje živote. Ona neće obeshrabriti grešnike da više nema nade za njih, nego će ih ohrabriti činjenicom da je Gospod Isus umro za njih i da kuca na vratima njihovih srca i očekuje da Mu otvore da bi ušao i imao zajednicu sa njima. Dakle, nismo pozvani da odbacujemo ljude! Nismo pozvani da osuđujemo ljude! Pozvani smo da ih prihvatimo. Pozvani smo da prihvatimo baš one ljude koje su svi religiozni krugovi odbacili! Svi takozvani vernici su odbacili ženu koja je bila uhvaćena u preljubi, ali Gospod Isus ju je prihvatio. Svi su možda odbacili ženu Samarjanku, ali Gospod ju je prihvatio. Svi su možda odbacili Zakheja, ali Gospod ga je prihvatio. Svi su prezreli i odbacili onog razbojnika na krstu, ali Gospod Isus mu je obećao raj! To je naš Car kome služimo! To je Car koji voli grešnike i želi da ih prihvati.

 

Ne bih želeo da neko pogrešno razume ovo. Hristova Crkva nije pozvana da podržava ljude koji ne žele da se odreknu svog greha. Jedan Božiji čovek je rekao: “Bog te voli takvog kakav jesi, ali te suviše mnogo voli da bi te ostavio u takvom stanju u kakvom se nalaziš.” Dakle, treba da prihvatimo grešnike koji žele da dođu Bogu, ali i da im pomognemo da se oslobode svojih greha.

 

Takođe, kao braća i sestre u Hristu, mi nismo svi na jednakom nivou. Postoje mladi vernici koji još uvek imaju borbu sa nekim stvarima koje su stariji vernici prevazišli. Postoji iskušenje u tome da kao zreliji vernici posmatramo drugu braću i sestre sa dozom prezira. To se možda ne dešava javno u smislu nekih konkretnih reči, ali u srcu možemo osetiti stav: “To je on, a ja sam ipak ja.” To nije Božija volja! U Rimljanima 15 kaže da oni koji su jaki i sposobni u veri, treba da siđu stepenicu niže i pruže svoju ruku onima koji su slabiji, a ne da čine samo ono što je njima prikladno.

 

Duhovna snaga koju imamo predviđena je za službu, a ne za status! Vidite, ako je neko u bilo čemu duhovno zreliji od drugoga, to nije sa razlogom da bi dobio status 'duhovnog, velikog' čoveka kome drugi treba da se klanjaju, nego mu je ta snaga data da bi poslužio onima koji su slabiji, da bi pružio ruku onima koji još nisu na tom nivou i poveo ih u duhovnu visinu. Ako ti je Gospod dao bilo kakav duhovni dar ili duhovnu zrelost, nije ti je dao radi tvog statusa, nego da bi time služio drugima i poveo ih u bliskiju zajednicu sa Bogom! Svako od nas treba da gleda oko sebe i upita se: “Kako ovde mogu biti od pomoći?”

 

Znate, u hrišćanskoj crkvi će biti ljudi koji će stalno očekivati da im se pomaže. To je na neki način neminovnost. Međutim, Gospod je rekao da je blagoslovenije davati nego primati. Ima mnogo onih koji su zainteresovani samo da dobijaju i dobijaju, ali Isus kaže da je blagoslovenije stanje kada daješ drugima! To je Božija priroda i karakter – davanje. Isus je upravo to radio! On nije olakšavao svoj put izbegavajući probleme ljudi oko sebe, već je kročio pravo u ljudske probleme da bi im pomogao. On nas poziva da Ga sledimo!


Naredne sedmice ćemo nastaviti sa razmišljenjem na istu temu.



arrow_rtl Prošla sedmična poruka - Poštovati sve ljude - 1

 

01-Jan2016 Sedmične poruke - januar 2016

 

00-Sedmicne2016 Sedmične poruke 2016

 


 

Sedmična poruka