Naslovna > Sedmična poruka > 2010 > Oktobar 2010 > Ljudska slabost

Glavni meni

Pretraga

Štampa

Ljudska slabost

Milenko Isakov

 

...jer je duh srčan, ali je telo slabo”

(Matej 26:41)

 

 

 

Božija Reč uči da se svako ljudsko biće sastoji iz tri dela: duha, duše i tela. Molitva apostola Pavla za hrišćane iz Soluna bila je da se njihovo kompletno biće (duh, duša i telo) sačuva bez krivice za ponovni dolazak Gospoda Isusa Hrista (1.Sol.5:23).

Postoje različita Božija stvorenja u kojima se odvija život, ali jedino ljudska bića poseduju duh, dušu i telo. Na primer, biljke poseduju život, ali nemaju duhovnu prirodu. Biljke nemaju dušu i duh. One imaju samo fizički oblik unutar koga se odvija život. Za razliku od njih, životinje imaju i dušu. One imaju razum koji je mnogo ograničeniji od ljudskog razuma, ali ga ipak imaju. Takođe, životinje imaju instikt ili volju. One odlučuju kada će da se odmaraju, kada će da hodaju, kada će da jedu itd. Životinje imaju i emocije. One mogu da budu ljute, tužne ili vesele i raspoložene. Dakle, životinje imaju dušu, ali nemaju savest i nemaju odgovornost za učinjena dela. Nisu stvorene sa kapacitetom da komuniciraju sa Bogom.

Sa druge strane, čovek je odgovoran Bogu za svoja dela. Čovek je dobio savest i taj najdublji duhovni deo, duh, koji ga čini sposobnim za komunikaciju sa Bogom. Čovečiji duh je ustvari mesto gde prihvatamo Boga u svoj život. Naš duh jedino ima kapacitet da prihvati Svetog Božijeg Duha. Međutim, dok čovek živi u grehu, njegov duh je mrtav zbog prestupa i krivice koju ima pred Bogom (Ef.2:1). Kada se čovek nanovo rodi, Božiji Sveti Duh oživljava duhovnog čoveka i svedoči mu da je Božije dete (Rim.8:16). To svedočanstvo Svetog Duha nije upućeno ni našem telu, ni duši, nego najdubljem delu našeg bića, našem duhu!

Kada Božiji Sveti Duh ispuni naš duh, mi posedujemo jaku želju da ugađamo Bogu i da živimo za Njega. Svako Božije dete ima veliku želju da pobedi svako iskušenje sa kojim se suoči. Petar je čak napisao da su nam sve božanstvene sile dostupne za život pobožnosti, a to je život pobede nad grehom i iskušenjima. No, Gospod Isus je ipak rekao svojim učenicima da se mole da ne bi upali u napast. Iako je njihov duh bio voljan i srčan i iskreno su verovali da se neće nikada odreći Hrista, Isus im je napomenuo da je njihova ljudska priroda slaba. Telo je slabo. Zbog toga Božija deca nekad pokleknu u iskušenju, iako srcem žarko žele pobedu.

Dakle, ljudske slabosti nisu konkretna dela, nego stanje u kojem se čovek nalazi zbog građe svojeg tela. Kada bi pretpostavili da su slabosti konkretna ljudska dela, bila bi potpuno apsurdna izjava apostola Pavla: “Dakle ću se najslađe hvaliti svojim slabostima.” (2.Kor.12:9). Zar možete da zamislite da se apostol Pavle diči svojim “sitnim” gresima? Daleko od toga! On se dičio slabošću svojeg tela pošto je primio žalac u meso koji ga je čuvao od ponosa i doprineo da se u slabom stanju njegovog tela još snažnije ispolji Božija sila!

Psalmista je napisao da Gospod saoseća sa svojom decom koja Ga se boje zato što zna našu građu i opominje se da smo prah (Psalam 103:13,14). Mnogo puta vernici ne žele da priznaju svoj greh. U želji da ga što bolje zataškaju nazivaju ga blažim imenima poput: pogreška, nedostatak, slabost...itd. To je verovatno jedan razlog nastanka doktrine o slabostima koja ne postoji nigde u Bibliji.

Božija Reč otkriva da zbog slabosti tela vernici ustvari pokleknu u iskušenju i upadnu u greh. To svakako nije njihova želja, ali jeste realna činjenica. Telo želi protiv duha i duh protiv tela i tu se stalno odvija borba. Poslanica Jevrejima 5:1-2 kaže: “Svaki prvosveštenik se uzima od ljudi i za ljude se postavlja pred Boga da prinosi darove i žrtve za grehe. On može da bude uviđavan prema onima koji su u neznanju i zabludi pošto je i sâm podložan slabosti, pa mora i za narod i za samoga sebe da prinosi žrtve za grehe.” Šta ovde kaže? Starozavetni prvosveštenik je jednom godišnje ulazio u svetinju nad svetinjama sa krvlju očišćenja za sebe i narod. (2.Mojs.30:10). Njemu je takođe bilo potrebno očišćenje od greha pošto je bio pod slabošću. Pošto je bio sâm podložan slabosti tela, mogao je da ima razumevanje za one koji su u neznanju i zabludi. Sa druge strane, Gospod Isus, naš poglavar Prvosveštenički, takođe ima razumevanje za slabost našeg tela, jer je to isto telo uzeo na sebe i suočio se sa svim iskušenjima kao i mi, ali nikada nije zgrešio (Jevr.4:15). U tome i jeste veličanstvo svetosti Njegovog zemaljskog života!

Slabost našeg tela se takođe ogleda u tome da smo skloni da se razbolemo. Pavle je pisao Galatima kako im je u slabosti tela prvi put propovedao Evanđelje. (Ga.4:13). Drugim rečima, dok je bio bolestan, kako i kažu neki prevodi. Takođe, Pavle piše Korinćanima da im je došao u slabosti, strahu i sa velikim drhtanjem (1.Kor.2:3). Želeo je da kaže da je bio veoma ograničen slabošću svog tela! Sejao je Božiju Reč u slabosti (1.Kor.15:43). Bio je dobre volje u svojim slabostima, u ruženju, u nevoljama u progonjenjima, u tugama za Hrista (2.Kor.12:10). Rekao je: “Jer kad sam slab, onda sam silan.” Drugim rečima, kada sam duboko svestan slabosti svojeg tela, tada me Bog čini jakim!

Naravno, slabost našeg tela nikada nije bila niti će biti dozvola za grešenje. Iako se Pavle hvalio svojim slabostima, mogao je da kaže Solunjanima: “Vi ste svedoci i Bog kako sveti i pravedni i bez krivice bismo vama koji verujete.” (1.Sol.2:10). Dakle, sa dubokom svesnošću o slabosti njegovog tela, Pavle je dozvolio Božijoj blagodati da proizvede u njemu život pravednosti, svetosti i čistote.

 

 

Nebeski Oče, pomozi nam da uvek budemo svesni naše slabosti, da bi mogli jačati u Tebi! Ispuni nas Tvojim Duhom da bi se Njegova sila pokazala u našoj slabosti. U Hristovo ime, amin.

 

Sedmična poruka