Naslovna > Sedmična poruka > 2010 > Jul 2010 > Praštanje

Glavni meni

Pretraga

Štampa

Praštanje

Milenko Isakov

 

A budite jedan drugome blagi, milostivi, praštajući jedan drugome,

kao što je i Bog u Hristu oprostio vama

(Efescima 4:32)

 

 

Danas želim da pišem o praštanju. Praštanje je suštinski duhovni princip za sve koji žele da slede Gospoda Isusa Hrista. Ako postoji samo jedna osoba u našem životu kojoj nismo oprostili, mi nemamo stvarnu zajednicu sa Bogom. Ona je prekinuta i naše molitve ne dopiru do Boga. Isus je rekao da se molimo: “Oprosti nam dugove naše kao i mi što opraštamo dužnicima svojim” (Matej 6:12). Dakle, ako ne želimo da opraštamo svojim dužnicima, ne postoji nikakva mogućnost da Bog nama oprosti. Da li znate šta će se desiti sa osobama kojima Bog ne oprosti grehe? Prebivaće u večnoj muci! Da li shvatamo tragičnost nepraštanja?

Kada se opomenemo mnogih ljudi koji su živeli dok je bio na snazi starozavetni princip “oko za oko, zub za zub...” (2.Mojs.21:24) i koji nisu znali za novozavetnu zapovest praštanja, a ipak su praktikovali praštanje, onda vidimo koliko je velika Božija moć. Sećamo se Josifa i njegovog života. Braća su mu mnogo zavidila. Prodali su ga Ismailjcima koji su ga kasnije prodali u Misir. Međutim, Bog je bio sa Josifom i raširio je svoju milost nad njim. Tako je dospeo na sâm vrh Egipta. Faraon mu je poverio da raspolaže svom misirskom hranom. Pošto je nastala velika glad u zemlji gde je živeo Jakov sa svojim sinovima, poslao ih je u Misir po hranu. Kada su se Jakovljevi sinovi pojavili pred Josifom, nisu bili svesni da je to njihov rođeni brat, ali Josif ih je dobro prepoznao.

Ako bismo postavili sebe u situaciju da su nas rođena braća izdala i prodala, i da posle mnogo godina odvojenosti (koje podrazumevaju mnogo naše nevolje i patnje) oni dolaze kod nas zbog svoje velike potrebe koju niko osim nas ne može da podmiri, a uz to uzimamo u obzir da smo mi sada vlast i da imamo apsolutni autoritet nad njima, kako bismo postupili? Da li bi se osvetili? Božija reč kaže: “Ne osvećujte se za sebe...” (Rim.12:19).

Josif je odlučio da oprosti svojoj braći! Odlučio je da potpuno odbaci sve nepravde koje su mu u prošlosti naneli. U Božijoj Reči nije zabeleženo da im je Josif to ikada spomenuo! Josif im nijednom nije prebacio njihovu krivicu. Umesto toga, on im je činio dobro. Obezbedio im je hranu, dao im je izobilan ručak, a kasnije i prebivalište u Egiptu za celu familiju.

Ipak, Josifova braća su se mnogo bojala njegove osvete. Posle Jakovljeve smrti, poručili su Josifu da je Jakov na samrti rekao da oprosti braći njihovo bezakonje. Braća su se poklonila Josifu i rekla: “Evo smo sluge tvoje” (1.Mojs.50:18). Došli su sa pokajanjem i svesnošću da su mu naneli veliku nepravdu. U tom momentu, Josif je imao dve opcije. Mogao je da im ne oprosti i da ih prihvati za svoje robove, a mogao je da im oprosti i da ih otpusti slobodne. Izabrao je drugu opciju. Rekao je: “Ne bojte se, zar sam ja umesto Boga? Vi ste mislili zlo po mene, ali je Bog mislio dobro...Ne bojte se dakle; ja ću hraniti vas i vašu decu. Tako ih uteši i oslobodi” (stihovi 20 i 21).

Ovo je fenomenalan primer praštanja! Ovde vidimo šta je istinsko praštanje. Josif ne samo da je zanemario krivicu svoje braće, nego je dao sebe za njih. One koji su postupili žestoko neprijateljski prema njemu, Josif je hranio, ispunivši novozavetnu zapovest koja kaže: “Ako je gladan neprijatelj tvoj nahrani ga, ako je žedan, napoj ga” (Rim.12:20).

Dragi prijatelju, ovde jasno vidimo da onaj ko se nalazi u Božijim rukama i ko počiva u senu Svemogućeg, ima potpunu sigurnost u Bogu. Zlo koje neprijatelji kuju protiv njega ne može da mu naškodi i da ga osujeti, zato što je Bog sa njim. Na više mesta je zapisano kako je Bog bio sa Josifom i kako je to bio razlog njegovog napretka. U tome se krije sledeći duhovni zakon: ko je sa Gospodom i ko konstantno praktikuje duh praštanja u svom životu, on je srećan i njemu niko ne može da naudi. Niko nije u stanju da ga povredi u tolikoj meri da se on uvredi.

Josif se nije uvredio na svoju braću. Sa druge strane, karakteristika Fariseja (takozvanih vernika iz Hristovog vremena) je bila upravo to da su se lako vređali i da nisu praštali. Ispitajmo se kojoj grupi pripadamo. Da li smo ljudi koji se lako vređaju ili smo ljudi koji žele da brzo zaboravljaju i opraštaju sve loše stvari koje su nam učinili naši bližnji?

Kada je Bog oprostio naše grehe, On je rekao: “Jer ću biti milostiv nepravdama njihovim, i greha njihovih i bezakonja njihovih neću više spominjati” (Jevr.8:12). Bog nam ne nameće da zaboravimo sve zlo koje su nam drugi naneli. To je praktično nemoguće. Mnoge takve stvari ćemo pamtiti do kraja našeg života. Međutim, Bog želi da ih nikada ne spominjemo i da imamo želju da ih zaboravimo.

Dakle, naša prioritetna dužnost nije da zaboravljamo krivice drugih ljudi prema nama, nego da ih ne spominjemo, a kada ih ne spominjemo lakše ćemo ih zaboraviti. Ako spominjemo, to dokazuje da nismo oprostili i da naše molitve nemaju nikakvu efikasnost i silu. Bog ne odgovara na molitve vernika koji gaje duh nepraštanja u svom srcu. Gomile raznih uvreda se talože u srcima mnogih vernika i tako stvaraju u njima gorčinu. Kada je u srcu kontinualno prisutna gorčina prema nekoj osobi, tu ne postoji mir sa Bogom, radost u Hristu i zajednica Svetog Duha, koliko god vernik revnosno pohađao bogosluženja. Naučimo ovo! Budimo brzi da praštamo i da nikada više ne spominjemo nepravde naših bližnjih prema nama. To je istinski dokaz našeg praštanja.

Bog nije tražio od nas da zaslužimo Njegovo oproštenje! Da smo trebali da ga zaslužimo, nikada nam gresi ne bi bili oprošteni. Nemojmo ni mi tražiti da naši bližnji “zasluže” naše praštanje. Praštajmo bezuslovno i neograničeno, baš kao što je Bog nama oprostio.

Hvala ti Oče za veliki dar oproštenja greha i za Tvoju milost koja je dostupna svakom živom stvorenju kroz savšreno delo našeg Iskupitelja i Spasitelja! Nauči nas da svima sve praštamo, kao što si Ti u Hristu oprostio nama sve. Amin.

 

Sedmična poruka