Naslovna > Knjige > Živeti kao što je Isus živeo > Živeti za Božiju slavu

Glavni meni

Štampa

OSMO POGLAVLJE

 

Živeti za Božiju slavu

 

 

 

Sve je za Njega“ (Rim.11:36)


Bog je Alfa i Omega, početak i kraj, prvi i poslednji. I tako, pošto sve stvari od večne prirode imaju poreklo u Njemu, one nalaze i svoj svršetak u Njemu.


Bog je stvorio sve stvari da Mu donesu slavu, ne zbog toga što sebično želi našu slavu. On je potpuno samodovoljan u sebi i ne postoji ništa što Mu možemo prineti da bude dodatak Njegovoj dovoljnosti. Kada nas poziva da tražimo Njegovu slavu, On to čini pošto je to put za našu najvišu dobrobit. U suprotnom bi bili samocentrični i mizerni.


Biti fokusiran na Njega jeste zakon koji je Bog ugradio u stvorenje. Taj zakon može biti narušen jedino od strane moralnih stvorenja koje poseduju slobodnu volju. Stvorenja koja nisu živa radosno slušaju svog Stvoritelja i proslavljaju Ga. Međutim, Adam je prekršio taj zakon i mi vidimo posledice u mizeriji čovečanstva.


U molitvi koju je Gospod učio svoje učenike, prvi zahtev je: “Da se sveti ime Tvoje.“ To je bila prevashodna težnja u srcu Gospoda Isusa. On se molio: “Oče, proslavi Tvoje ime“, i odabrao put krsta pošto je to bilo za Očevu slavu (Jovan 12:27, 28). Najviša strast koja je vladala životom Gospoda Isusa bila je Očeva slava.


Sve što je učinio bilo je za Očevu slavu. Nisu postojala dva odvojena odeljka u Njegovom životu, posvećeno i sekularno. Sve je bilo posvećeno. On je pravio stolice i klupe za Očevu slavu isto koliko je propovedao i lečio bolesnike za Očevu slavu. Svaki dan je Njemu bio podjednako svet; i novac potrošen na potrepštine dnevnog života bio je toliko svet koliko i novac dat za Božije delo ili za siromašne.


Isus je živeo u savršenom odmoru srca sve vreme, zato što je tražio jedino Očevu slavu i brinuo jedino za odobravanje svog Oca. Živeo je pred licem svog Oca i nije brinuo za čast ili slavljenje ljudi.


Onaj koji govori od sebe, traži svoju ličnu slavu“, rekao je Isus (Jovan 7:18).


Duševan hrišćanin, koliko god izgleda ili se pretvara da traži Božiju slavu, u stvarnosti je u dubini zainteresovan za svoju vlastitu čast. Sa druge strane, Isus nikada nije tražio bilo kakvu čast za sebe.


Ono što potiče od ljudskog mudrovanja i sprovodi se ljudskom genijalnošću i talentima uvek će se završiti u proslavljanju čoveka. Ono što je počelo u duši samo će doneti slavu stvorenju.


Međutim, u nebu ili na zemlji u vekovima večnosti neće postojati ništa što će doneti čast ili slavu bilo kojem čoveku.


Sve što će nadživeti vreme i ući na kapiju večnosti biće ono što je od Boga, kroz Boga i za Boga.

Ono što daje vrednost i zaslugu određenom delovanju jeste motiv koji leži iza dela, što se tiče Božijeg ugla posmatranja.


Ono što radimo jeste važno, ali zašto to radimo je daleko važnije.


Mi smo videli da je Isus čekao na svog Oca da primi Njegov plan i takođe je čekao na Oca za silu da bi sproveo taj plan, tako da je svu Očevu volju učinio u Božijoj sili. Ali to nije bilo sve. Kao što smo videli u poslednjem poglavlju, Isus je odlazio na molitvu nakon nekih Njegovih velikih dostignuća – da oda slavu svom Ocu. On je žrtvovao plodove svog truda kao žrtveni prinos svom Ocu. On niti je tražio čast za sebe, niti ju je primao kada su Mu je davali (Jovan 5:41; 8:50). Kada se njegova popularnost raširila daleko i široko, On se povlačio u goru da proslavi svog Oca (Luka 5:15,16). Bio je odlučan da sâm nikada ne dodirne tu slavu.


Rezultat tako istrajno održanog stava bio je da je pred kraj svog života na zemlji Isus iskreno mogao reći: “Oče, ja sam Te proslavio na zemlji.“ (Jovan 17:4).


On je došao na zemlju da proslavi svoga Oca kao čovek. On je svaki dan živeo sa time kao svojim ciljem. On se žarko molio da bi sâm Otac bio proslavljen, šta god to Njega koštalo. I na kraju je umro da bi Otac bio počastvovan i uzvišen i proslavljen na zemlji kao što je u nebu.


Pavle kaže da u dan probe vatrom (1.Kor.3:13) svi će znati „ZAŠTO smo radili Gospodnja dela“ (1.Kor.4:5, Living Bible prevod). Gospod će tog dana razotkriti i ispitati motive.


Duševna služba uzdiže sebe i privlači ljude sebi umesto ka Bogu. Veliki broj ljudi dođe da nas sluša, oduševljeni su i vraćaju se da nas opet čuju, daju nam čast i dobro govore o nama. Kada ostavimo to mesto, oni se vraćaju u svoje prethodno duhovno stanje, ništa bolji i pored sveg propovedanja što su čuli. Pravi test za rad čoveka jeste stanje ljudi kojima je služio nakon što je umro i otišao. Tada će postati evidentno da li je njegova služba bila duševna ili duhovna.


Svaki rad koji privlači druge ka nama biće dokazan kao drvo, seno i slama u poslednji dan, jer to samo proslavlja čoveka.


Isusova služba je bila duhovna. Dokaz toga se video iz činjenice da je On ostavio broj ljudi (koliko god mali bio) koji su takođe postali duhovni, a ne duševni. Da bismo manifestovali Njegovu slavu, mi u tome moramo slediti Njegove stope.


Duševna služba i život utiru put za pristizanje i masovno prihvatanje antihrista – potpuno duševnog čoveka. On će se uzvisiti iznad drugih i privući sebi mase ljudi, koristeći čak i čudotvorne moći da bi to postigao (2.Sol.2:3-10).


Privlačenje pažnje ljudi na nas i naš rad jeste suštinski od duha antihrista. Imati moć nad svešću ljudi, tako da im kažemo šta da rade i gde da idu, jeste duševno. Dati savet drugima jeste duhovna stvar, ali upražnjavati kontrolu nad njima jeste duševna stvar.


Isus nikada nije primoravao nijednog svog sledbenika da nešto uradi. Poštovao je slobodu izbora kojom je Bog obdario čoveka.


Tako je On bio sluga svim ljudima i služio im, umesto da im naređuje.


Vrlo je lako propovedati duhom vladara ili gospodara, a ne duhom sluge (2.Kor.4:5). Možemo koristiti duševnu silu da bismo nametnuli svoje viđenje drugima. To rezultira time da su ljudi dovedeni u robovanje nama.


Osoba koja je revnosna, a nije svesna svoje duševne snage, neće čak ni shvatiti da pridobija duše za sebe, a ne za Hrista. Božiji posao se ne radi ljudskom silom ili moću, nego Svetim Duhom. I jedno obeležje rada Duha jeste sloboda (2.Kor.3:17) – savršena sloboda koja je data svakom pojedincu.


Zapazite kako se sluga ponaša u kući. On služi tiho i kada završi ono što je trebalo da se završi, povuče se u kuhinju. On se ne pojavljuje sa pompom, niti govori onima za stolom šta bi trebali da rade. Koliko je onih koji su voljni da tako služe Gospodu?


Kao što je neko rekao: “Ima samo jedna stvar nad kojom sluga treba da gospodari, a to je njegovo vlastito telo. U kolikoj meri gospodari nad svojim telom, u tolikoj meri može voditi druge u napredak u duhovnom životu. Duhovni sluga služi samo po snazi koja mu je data od Boga, a ta snaga mu je data samo da bi služio drugima u potrebi. Ako, međutim, koristimo tu snagu da bi dominirali nad osobom i prisiljavali je na bilo koji način, ona se može obeshrabriti i na kraju otići svojim putem. Zadatak sluge je da radi tako da duše dolaze u živu vezu sa Bogom koji radi sve – a ne u vezu sa njim sâmim (1.Kor.12:6).”


Isus je tako tražio slavu Božiju da je On sâm bio skroz spreman da utre i pripremi put svojim učenicima da čine nešto veće od onoga što je On činio, nakon Njega (Jovan 14:12). Taj veći posao bio je, bez sumnje, zidanje crkve, u kojoj članovi postaju jedno kao što su Otac i Sin jedno (Jovan 17:21-23). Tokom Isusovog života na zemlji, čak ni samo dvoje Njegovih učenika nisu postali jedno kao što su Otac i Sin jedno. Svako je tražio svoje. Međutim, nakon Pedesetnice, mnogi Njegovi učenici su postali jedno kao što je On želeo. To je bio veći posao.


Isus je utirao put za druge da čine veća dela. On je umro i postavio temelj na kojem su Njegovi učenici zidali.


Kod Isusa nije postojao sebičan interes. Nije Mu bilo važno ako je nekome pripisana zasluga za nešto što je On uradio, pod uslovom da je Otac proslavljen.


Upravo taj duh je ono što treba da nas oživi, ako danas hoćemo da poslužujemo život crkvi, Hristovom Telu, i ako hoćemo da je zidamo do punog Hristovog rasta.


Isus je toliko potpuno i celovito živeo pred Očevim licem da nije mario da se opravdava i dokazuje pred onima koji su Ga razapeli, nakon uskrsnuća iz mrtvih.


U očima sveta i jevrejskih vođa Isusova služba bila je potpuni promašaj. Da je Isus bio duševan, čeznuo bi da se vrati i pokaže onim vođama nakon uskrsnuća, da im 'pomrsi račune' i da se odbrani. Međutim, On to nije uradio. Nakon uskrsnuća pokazao se jedino onima koji su verovali u Njega.


Očevo vreme za odbranu Isusa još nije bilo došlo – i Isus je bio spreman da čeka. To vreme još nije bilo došlo.


Isus još uvek nije shvaćen u svetu i većina ljudi smatra da je Njegov život bio promašaj. On je započeo svoj život (kao čovek) u sramoti stočnih jasala i okončao ga je ponižavajućom smrću na krstu sa dva kriminalca najgore vrste. I to je bilo poslednje što je ovaj svet video od Njega.


Isus je bio skroz spreman da ima pojavu gubitnika pred ljudima, pod uslovom da je Otac proslavljen. On nije živeo, ni služio da bi bio uvažen od ljudi, i zato će Ga jednog dana Otac javno odbraniti sa velikom slavom i čašću; i u tom danu će se svako koleno saviti pred Njim i svaki jezik priznaće da je Isus Hrist Gospod – ali čak i to će biti za slavu Boga Oca (Fil.2:11)


I tako, dakle, treće pitanje koje moramo sebi postaviti jeste:


DA LI ŽIVIM I RADIM SAMO ZA SLAVU BOŽIJU?

 


arrow_rtl Prethodno poglavlje

Sledeće poglavlje arrow



Naslovna I Aktuelne vesti I Sedmična poruka I Propovedi I Knjige I Duhovne Pesme I

O nama I Linkovi I Kontakt

 

 

 

Biblijski stih

"Da vera vaša ne bude u mudrosti ljudskoj, nego u sili Božijoj"

(1.Kor.2:5)