Naslovna > Knjige > Živeti kao što je Isus živeo > Živeti Božijom snagom

Glavni meni

Štampa

SEDMO POGLAVLJE

 

Živeti Božijom snagom

 

 

 

Sve je kroz Njega“ (Rim.11:36)


Bog je stvorio Adama sa fantastičnim snagama u duši. Mogao je da dâ ime svakoj životinji i ptici koju je Bog stvorio (1.Mojs.2:19). Mi imamo poteškoće da zapamtimo samo nekoliko od tih hiljada imena. Adam je svakoj životinji mogao dati drugačije ime. To je samo jedna indikacija snage Adamove duše. Te snage koje mu je Bog dao bile su namenjene za korišćenje u zavisnosti o Bogu. Ali, Adam je odabrao da ih razvija odvojeno od Boga, i nakon tog fatalnog izbora u Edemu počeo je da živi svojom dušom.


Moramo znati nešto o razlici između sile Svetog Duha i duševne sile, ako želimo da razlikujemo duševne od duhovnih aktivnosti i izbegnemo prevaru Sotoninim falsifikatima.


Zapazite jednu oblast gde se snaga ljudske duše obimno koristi u današnjem hrišćanstvu – oblast iscelenja.


Od devetnaestog veka nauka je počela da otkriva nešto u vezi ogromnih snaga ljudskog uma. Nauka hipnotizma je jako napredovala i prosto je zadivljujuće videti šta je sve moguće učiniti mentalnim snagama. Principi hipnotizma sada su uvezeni u hrišćanstvo pod etiketom 'darova Svetog Duha.'


Ovim ne želimo da nipodaštavamo originalne darove Duha koji će uvek voditi do izgradnje crkve i Božije slave; već falsifikate koji veoma liče na original, ali vode do uzdizanja ljudskih ličnosti i izgradnji njihovih vlastitih kraljevstava i finansijskih imperija!


Mnoštvo toga što se u današnje vreme računa kao božansko iscelenje rukama "vero-iscelitelja“ (hrišćana i nehrišćana), dešava se korišćenjem tih sila ljudskog uma – presvedočavanjem nekoga da je isceljen, iako su simptomi još uvek prisutni. Pošto je vrlo visok procenat današnjih bolesti psihosomatske prirode (odnosno, fizičkih bolesti koje imaju mentalno ili emocionalno poreklo), tačno je da 'pozitivno razmišljanje' i promenjen stav prema sâmoj bolesti često proizvede iscelenje tela. Međutim, to je samo rezultat fukcionisanja prirodnih zakona tela i uma. To uopšte nije natprirodno iscelenje.


Isus i danas čudesno isceljuje ljude, ali ne takvim psihološkim trikovima. Gde god se manifestuje originalni dar iscelenja, tamo neće biti mentalnog napora da se veruje – jer vera je dar od Boga i zasnovana je na obećanjima iz Njegove Reči, a ne proizvod 'pozitivnog razmišljanja'.


Praktikovanjem principa hipnotizma (čak i nenamerno) ljudi mogu imati moć nad drugima onako kako Bog nikada nije nameravao da imaju. Ovo takođe često može biti zamena u hrišćanskim krugovima za autoritet Svetog Duha u pojedincu.


Postoji smrtna opasnost u razvijanju moći duše odvojeno od Boga. Bog nam je dao te moći da bi ih predali Njemu za Njegovu upotrebu.


Ovako je Isus živeo. On je usmrtio svoj duševni život i odbio da živi snagama Njegove ljudske duše. Umesto toga živeo je u potpunoj zavisnosti od svog Oca i tražio je silu Svetog Duha konstantno, i za svoj život i za svoju službu.


Mi smo već videli da se On često povlačio u pustinju na molitvu (Luka 5:16). Tokom Njegovih poslednjih dana pre raspeća On je učio u hramu tokom dana i odmarao na Maslinskoj gori tokom noći – bez sumnje da bi imao produženo vreme neometane molitve (Luka 21:37,38).


Živeti verom znači živeti u takvoj neprekidnoj zavisnosti od Oca.


Samo ono što je učinjeno Božijom silom jeste večno. Sve drugo će propasti. Biblija upoređuje čoveka koji živi u zavisnosti od Boga sa drvetom koje crpi svoj opstanak iz podzemnog toka vode (Jer.17:5-8). Tako je Isus živeo – neprekidno crpeći svoje duhovne resurse, kao čovek, od Svetog Duha (Božije reke).


Isusova pobeda nad iskušenjem nije bila ljudskom odlučnošću, nego time što je iz trenutka u trenutak crpio snagu od Oca. Put samoodricanja koji je Isus naglašavao i naučavao nije u tome da duša pokušava da gospodari nad sobom. Ne. To je budizam i joga, i to se razlikuje od učenja Isusa koliko zemlja od neba.


Isus je učio da kao ljudska bića nemamo silu da živimo i služimo Bogu kao što bi trebali. On je rekao da smo kao bespomoćne grane koje su u potpunosti zavisne od soka kojim ih drvo snabdeva radi plodnosti. “Bez mene“, rekao je, “ne možete ništa činiti“ (Jovan 15:5). Tako da se ono šta nameravamo činiti bez pomoći Svetog Duha može smatrati kao NIŠTA.


Otuda i suštinska potreba da se stalno “ispunjavamo Svetim Duhom“ (Ef.5:18).


Isus je sâm bio ispunjen i pomazan Svetim Duhom (Luka 4:1,18) i On je živeo i radio za svog Oca u snazi Duha. Ali, ovo je bilo moguće samo zato što je, kao čovek, bio siromašan duhom.


Isus je bio svestan slabosti ljudskog obličja koje je uzeo na sebe. Zbog toga je neprekidno tražio mogućnosti da ode u samoću i da se moli. Neko je rekao da, kao što turisti traže dobre hotele i dobra mesta koja treba videti kada su u nekom gradu, tako je Isus tražio usamljena mesta gde bi mogao da se moli.


Tražio je silu da nadvlada iskušenje i usmrti svoju duševnu moć. Nijedan čovek nije bio toliko svestan totalne slabosti tela, kao Isus, i zato je tražio Očevo lice u molitvi radi pomoći, kao nikada nijedan čovek. On se molio “glasnim jaukom i suzama“ u danima svog tela. Kao rezultat, bio je moćno osnažen od Oca, mnogo više nego ijedan drugi čovek. I tako Isus nijednom nije sagrešio i nikada nije živeo iz svoje duše (Jevr.4:15; 5:7-9).


Nije li značajno da se u Evanđeljima reč "moliti“ ili "molitva“ koristi 25 puta u vezi sa Isusom?


U tome leži tajna Njegovog života i Njegovog rada.


Isus se nije molio samo pre velikih događaja Njegovog života, nego i posle nekih Njegovih velikih dostignuća. Nakon što je na čudesan način nahranio pet hiljada ljudi, On se povukao u goru na molitvu. Ovo je bilo bez sumnje zbog zaštite od iskušenja ponosa ili dovoljnosti u vezi posla koji je obavio i da bi obnovio svoju snagu kroz čekanje na svog Oca (Isaija 40:31). Mi se uglavnom molimo samo pre nekog zadatka koji imamo da obavimo za Gospoda. Međutim, ako bismo razvijali naviku koju je Isus imao, naviku čekanja pred Ocem nakon što smo završili naš zadatak, zaštitili bismo se od ponosa i tako bili opremljeni da činimo veće stvari za Gospoda.


Što je Isusov život bio zauzetiji On se više molio. Dešavalo se da nije imao vremena da jede ili čak da se odmori (Marko 3:20; 6:31, 33, 46), ali je uvek uzimao vreme za molitvu. Znao je kada da spava i kada da se moli, jer je bio poslušan delovanju Svetog Duha.


Siromaštvo duha je preduslov efektivne molitve. Molitva je izraz ljudske bespomoćnosti, i ako je molitva sa smislom, a ne samo ritual, mora postojati konstantno prepoznavanje nedovoljnosti ljudskih resursa, bilo da se radi o življenju hrišćanskog života ili o služenju Bogu.


Isus je stalno tražio silu Božiju u molitvi i nikada nije bio razočaran. I tako je On kroz molitvu postigao stvari koje čak ni On ne bi mogao postići ni na jedan drugi način.


Ko je jak u samopouzdanju nastaviće da zavisi od 'mišice tela' za pobedu nad grehom. Takva osoba treba da bude slomljena pre nego što spozna Božiju silu do pobede. Bog dopušta da ta osoba bude neprestano poražena, iz meseca u mesec, dokle ne dođe do 'nulte tačke' i prizna svoju nesposobnost. Tada Bog izliva na nju Duh blagodati i vodi je u pobedonosni život i Božija slava počinje da se manifestuje kroz njen život.


Upravo kada postanemo slabi nastaje naša prava snaga (2.Kor.12:10).


Avram je proizveo Ismaila u svojoj prirodnoj snazi, ali Bog nije prihvatio Ismaila i tražio je od Avrama da ga otera (1.Mojs.17:18-21; 21:10-14). Pred Hristovom sudijskom stolicom, kada predstavimo naše dobronamerne napore proizvedene našim ljudskim sposobnostima bez zavisnosti od Boga, On će i nama reći da su neprihvatljivi. Sve to drvo, seno i slama tada će se svesti na pepeo.


Samo ono što je učinjeno 'kroz Boga' ostaće.


Kada je Avram došao u poziciju nemoći – kada su njegove prirodne sposobnosti za rađanje dece prestale – tada je rođen Isak, božanskom moću, i taj sin je bio prihvatljiv Bogu.


Jedan Isak vredi više od hiljadu Ismaila, što se Boga tiče. Jedan gram zlata vredniji je od jednog kilograma drveta – nakon što obe stvari prođu kroz vatru. Malo učinjeno u sili Svetog Duha daleko je vrednije od mnogog učinjenog u našoj vlastitoj snazi.


Naša dobra dela i naši vlastiti napori da služimo Gospodu uvek će biti prljave haljine, i pre i posle obraćenja, dok će pravednost koja je proizvod vere i služba koja je učinjena u zavisnosti od Svetog Duha sačinjavati svadbeno ruho na dan svadbe Jagnjeta (Otkr.19:8). Kakva razlika – ili prljave haljine ili divna venčanica! To sve zavisi od toga da li živimo u snazi naše duše ili Božijom snagom.


Isus je zavisio od sile Svetog Duha za svoju službu takođe. On se nije usuđivao da uđe u propovedničku službu bez da je prethodno pomazan Svetim Duhom. Prethodnih trideset godina već je živeo u savršenoj svetosti silom Svetog Duha, tako da je Otac mogao posvedočiti: “Ovo je moj voljeni Sin u kojem imam zadovoljstvo“ (Mat.3:17). Ipak, trebolo Mu je pomazanje Svetog Duha za službu. I, dakle, On se molio za pomazanje i bio je pomazan (Luka 3:21). I zato što je voleo pravednost i mrzeo greh više od bilo kojeg čoveka koji je ikada živeo, bio je pomazaniji od drugih (Jevr.1:9). Kao rezultat, ljudi su bili oslobađani iz Sotoninog zarobljeništva Njegovom službom. Ovo je bila glavna svrha i primarna manifestacija pomazanja (Luka 4:18, Dela 10:38).


Božiji posao se ne radi ljudskim talentima i sposobnostima. Ljudi koji su prirodno visoko obdareni, kada se obrate, često misle da sada mogu koristiti svoje intelektualne i emocionalne snage da utiču na druge u vezi Boga.


Mnogi hrišćani čak pobrkaju svoju rečitost, logiku i jasnoću izražavanja sa silom Svetog Duha. Međutim, to su samo snage duše i one će biti prepreka u službi Bogu, ako se u njih imalo pouzdamo. Posao učinjen ljudskom duševnom snagom nikada ne može biti večan. Biće uništen, ako ne u vremenu, onda kod sudijske stolice Hrista.


Isus nije zavisio od sile rečitosti ili emocija da bi pokretao ljude ka Bogu. On je znao da svaki posao učinjen takvom duševnom snagom može dosegnuti samo duše Njegovih slušaoca, ali im nikada ne može duhovno pomoći. Iz istog razloga On nije koristio muzičku zabavu bilo koje vrste da privuče ljude Bogu.


On se nije igrao sa osećanjima svojih slušaoca i pobuđivao u njima grozničavo uzbuđenje da bi ih potčinio Bogu. U suštini, On nije koristio nijednu od takvih ili drugih duševnih metoda koje su toliko česte kod evanđelista i propovednika današnjice. On nije koristio emocionalnu strast i duševni žar da bi uticao na ljude. To su metode političara i prodavaca, a On nije bio nijedno od ta dva.


Kao sluga Jehove, Isus je u potpunosti zavisio od Svetog Duha u svim svojim radovima. Rezultat toga bio je da su oni koji su Ga sledili i sâmi došli u dubok život u Bogu.


Isus nije koristio duševnu moć da izmanipuliše druge na Njegov način razmišljanja. On se nikada nije nametao drugima. Uvek je drugima davao slobodu da Ga odbace, ako tako odluče. Duševne hrišćanske vođe dominiraju svojim stadom i svojim saradnicima svojom snažnom ličnošću. Ljudi su zastrašeni na potčinjavanje takvim vođama i poštuju ih i slušaju svaku njihovu reč.


Mnoštvo se može sjatiti oko takvog vođe, i oni čak mogu svi biti ujedinjeni, ali to je samo jedinstvo posvećenja vođi. Takve vođe mogu čak sluditi sebe mišlju da to što imaju jeste sila Svetog Duha, zato što nisu sposobni da razlikuju između duše i duha. Njihovi sledbenici su takođe slično prevareni. Međutim, jasna svetlost sudijske stolice razotkriće da je sve to bila snaga ljudske duše i prepreka Božijem poslu.


Postoje takođe političke i nehrišćanske vođe koje imaju takvu ljudsku harizmu da su sposobni da privuku velike mase ljudi snagom svoje ličnosti i rečitosti itd...


Isus nije bio takav vođa, niti bi ijedan hrišćanin trebao biti. Treba da se plašimo da koristimo našu snagu duše, jer to predstavlja narušavanje Božijih zakona za čoveka i ne može biti ništa osim prepreke u Njegovoj službi.


Snaga duše može proizvesti površne promene u drugima i doneti određenu formu pobožnosti u njima, ali tu neće biti duboke posvećenosti Bogu, niti pobede nad grehom u njihovim privatnim životima.


Pravi duhovni posao se nikada ne može raditi snagom ljudske duše, nego jedino snagom Svetog Duha. Isus je ovo znao i zato je konstantno usmrćivao svoju duševnu snagu. Tako je mogao da učini dubok i trajan posao u onima koji su Ga kratko vreme sledili.


On nikada nije nametao svoju ličnost drugima, nikada nije dominirao nad drugima i nikada nije zastrašivao ljude svojim rečnikom ili intelektualnim snagama. Nije želeo da impresionira ljude, nego da im pomogne.


Duševni hrišćani više žele da impresioniraju druge nego da im pomognu. Duševne hrišćanske vođe ne mogu zidati pravu crkvu zato što okupljaju ljude oko sebe, a ne oko Hrista, Glave.


Oni koji imaju jaku duševnu snagu trebaju služiti Reč u strahu i trepetu (kao što je Pavle činio, 1.Kor.2:1-5), da ne bi vera njihovih slušalaca počivala više na govornikovoj ljudskoj mudrosti nego u sili Božijoj.


Isus je sve vreme bio svestan svoje ljudske slabosti. Rekao je: “Sin ne može činiti ništa sâm od sebe...“ (Jovan 5:19). Otuda potiče Njegov intenzivan molitveni život. Zato je Otac mogao da učini sva svoja dela u Isusu (Jovan 14:10).


Takav stav zavisnosti o Bogu držaće nas podalje od korišćenja onoga što je Bog zabranio i što nam je Isus rekao da mrzimo – naš duševni život i njegove snage. Tada će Sveti Duh moći da manifestuje slavu Gospodnju kroz nas.


Ako živimo verom (u zavisnosti od Gospoda) i ako je naš posao posao vere, tada ćemo zaista graditi zlatom, srebrom i dragim kamenjem.


I zato hajde da postavimo sebi i ovo pitanje:


DA LI ŽIVIM I RADIM SILOM BOŽIJOM?



arrow_rtl Prethodno poglavlje

Sledeće poglavlje arrow



Naslovna I Aktuelne vesti I Sedmična poruka I Propovedi I Knjige I Duhovne Pesme I

O nama I Linkovi I Kontakt

 

Biblijski stih

"Jer ste blagodaću spaseni kroz veru, i to nije od vas, dar je Božiji. Ne od dela, da se niko ne pohvali"

(Ef.2:8,9)