Glavni meni

Štampa

PETO POGLAVLJE

 

Živeti u duhu

 


 

U poslednja tri poglavlja videli smo na koji način je Isus živeo na zemlji – u poniznosti, svetosti i ljubavi.


Ono što je sada opasnost jeste da mislimo da možemo imitirati Isusa u te tri oblasti i tako postati kao On. Božija slava se neće manifestovati kroz nas nekim imitiranjem Isusa, nego našim sudelovanjem u Njegovoj božanskoj prirodi.


Mnogi ljudi u istoriji sveta koji nisu bili hrišćani, imali su poštovanje prema Isusu i pokušavali su da oponašaju Isusovu poniznost, čistotu i ljubav, i ostvarili su prilično dobar posao u tome. Međutim, to je poput vatre na slici koja ne daje toplinu.


Imitacija dijamanta može izgledati kao pravi dragulj, toliko da samo stručnjak može uočiti razliku. Međutim, to su samo komadići stakla, bezvredni u poređenju. I čovek je stručnjak za imitiranje – čak i u području imitiranja Isusa.


Kako onda da izbegnemo prevaru? Kako ćemo znati da li samo imitiramo Isusa ili stvarno imamo udeo u Božijoj prirodi?


Postoji samo jedan način, i to da dopustimo Svetom Duhu da upotrebi Reč Božiju da razotkrije i razdvoji ono što je duševno od onoga što je duhovno u našim životima (Jevr.4:17). Ako ne pravimo razliku između duševnog i duhovnog, tada skroz možemo biti prevareni, i nesvesni da smo prevareni.


Ono što vernici treba pre svega da razumeju u ovo vreme jeste kako snaga njihovog uma, emocije i volje mogu sprečiti delovanje Svetog Duha. Kada ne razlikujemo duševne od duhovnih aktivnosti, tada ne samo da možemo biti prevareni od strane vlastitih srca, nego i od strane zlih duhova koji falsifikuju Božiji posao.


Većina vernika je u potpunom neznanju po pitanju razlike između duševnih i duhovnih aktivnosti, zato što se nisu razvili u svojim duhovnim životima do tačke gde njihov dalji napredak zavisi od razlikovanja duševnog i duhovnog.


Novi učenik srednje škole možda ne zna razliku između diferencijalne i integralne jednačine (i možda ih smatra istim), jer nije dovoljno napredovao u svojim studijama matematike do tačke gde dalji napredak zavisi od razlikovanja tih jednačina.


Ako si zadovoljan time da te ljudi smatraju poštenim, prijatnim, blagim i saosećajnim, onda nećeš otići dalje od "duševnog“ hrišćanina, i dalje od pukog oponašanja Isusa.


Pavle deli hrišćane u tri kategorije:


  1. duhovan čovek (1.Kor.3:1);

  2. duševan čovek (1.Kor. 2:14 - doslovni prevod); i

  3. telesan čovek (1.Kor. 3:1).


Ovo se podudara sa trodelnom podelom ljudskog bića, pomenutom u 1.Sol.5:23 – duh, duša i telo.


Kada u nama vladaju želje tela, mi smo telesni. Međutim, možemo savladati te želje i ipak biti samo duševni – sa željama našeg uma i emocija koje vladaju nad nama. Duhovni čovek je onaj u kome vlada Sveti Duh i čija je duša i telo pod kontrolom Svetog Duha.


Iako duševan čovek ne mora obavezno biti "neprijateljski nastrojen prema Bogu“ kao što je to telesan čovek (Rim.8:7), on ipak ne može primiti ili razumeti duhovne stvari (1.Kor.2:14), jer su one ludost za njega.


Čak i kada mu se predstave razlike između duše i duha, one će mu izgledati kao ludost i bespotrebno cepidlačenje, jer on ima dobro svedočanstvo pred ljudima. Onaj koji traži ljudsku čast nikada ne može napredovati dalje od toga da bude duševan.


U ovim danima ogromnih prevara u hrišćanskoj crkvi, uz mnoštvo glasova i manifestacija, za koje svi tvrde da su od Boga, za nas je, kao nikada do sada, od suštinskog značaja da razlikujemo između duševnih i duhovnih aktivnosti, ako hoćemo da se sačuvamo od prevare zloga.


"Prvi čovek, Adam, postao je živa duša. A poslednji Adam je duh koji oživljava“ (1.Kor.15:45).


Mi koji smo oslobođeni od poglavarstva prvog Adama i premešteni pod poglavarstvo Hrista (drugog Adama), treba da razumemo šta znači prestati živeti po duši i živeti po Svetom Duhu.


Nije dovoljno da "element telesnosti“ našeg tela bude stavljen u neaktivan status. Duševni element, iako manje ružan, isto toliko je opasan za duhovni rast i sa njim se takođe mora nešto uraditi. Moramo svakodnevno tražiti da budemo sve više spašeni, ne samo od sile greha, nego i od nemirnih aktivnosti naših duša.


Duševni ljudi neće nikad biti sposobni da razumeju zbog čega je Isus govorio onako kako je govorio u izvesnim prilikama. Jednom, kada je bio u grupi ljudi i kada su mu neki rekli da rodbina hoće da se sastane sa Njim, Isus je pružio ruku na učenike i rekao da su to Njegovi najbliži rođaci (Mat.12:49,50).


Mora da su Njegova rodbina i ostali smatrali da je to tvrda i nepažljiva izjava. Međutim, Isus nije želeo da ima ikakvu duševnu povezanost sa svojom rodbinom.


Njegovi učenici takođe možda nisu mogli razumeti zašto je Isus trebao da bude tako grub u svom ukoravanju Petra, kada mu je rekao: “Idi od mene, Sotono.“


Duševni ljudi nikada ne mogu dati takve izjave, jer se uvek pitaju šta će drugi misliti o njima.


Možda smo pobedili grehe tela, ali pitanje koje nam se sada postavlja jeste da li ćemo dalje živeti resursima našeg ljudskog, duševnog života, u potrazi da budemo kao Isus, ili silom božanskog života.


Hoćemo li biti učinjeni savršenima kroz naše vlastite sposobnosti ili kroz Svetog Duha (Gal.3:3)?


Duševnost je prepreka duhovnom rastu. Kada je Petar pokušao da odvrati Isusa od krsta, on je to učinio snažnom ljudskom ljubavlju prema Hristu. Međutim, Isus je to poistovetio sa glasom đavola. Rekao je Petru: “Tvoje razmišljanje nema udela u Božijoj prirodi (koja je duhovna) nego u ljudskoj (koja je duševna)“ (Mat.16:23, Amplified prevod Biblije). Duševni hrišćanin je onaj čijim načinom razmišljanja još uvek upravlja "Adamov život“. Može tu biti snažne ljudske ljubavi i čak žudnje za pravdom, ali to nije božanski život.


Kada je Bog načinio čoveka, načinio ga je kao duh, dušu i telo (1.Sol.5:23). Čovek je stvoren da bude Božiji hram. I kada je Bog dao Mojsiju skicu hrama, ista trostruka podela se videla u tome – jer je simbolizovala čoveka kao mesto Božijeg stanovanja.


Šator od sastanka je imao tri dela. Jedan deo bio je otvoren – dvorište, i to je ono što predstavlja ljudsko telo, koje se može videti. Druga dva dela – Svetinja i Svetinja nad Svetinjama – bila su pokrivena; i to odgovara nevidljivim delovima čoveka – duši, odnosno duhu.


Božija prisutnost bila je u Svetinji nad Svetinjama. Odatle je On govorio sa čovekom. U obnovljenju, Sveti Duh oživljava upravo naš duh, čineći nas jednim u duhu sa Gospodom (1.Kor.6:17) – baš kao što muž i žena postaju jedno telo. Božija namera u ovome jeste da On kroz Svetog Duha može vladati nad našom otkupljenom dušom i telom. Ako uvidimo ovo i potčinimo se Bogu u Njegovoj svrsi za nas, možemo postati duhovni ljudi.


Ljudska duša se sastoji od razuma (umnih sposobnosti), emocija (sposobnosti osećanja) i volje (sposobnosti odlučivanja). Čovek ne može imati kontakt sa Bogom ni kroz jedno od ovoga, baš kao što ne može dodirnuti Boga svojim telom, jer je Bog Duh (Jov.4:24).


Kao što materijalni svet može da se opipa jedino telom, tako se duhovni svet može kontaktirati jedino duhom. Ako ne razlikujemo dušu i duh, možemo se prevariti Sotoninim falsifikatima u duševnom svetu koji se prerušavaju kao da su delo Svetog Duha.


Sâmom svojom dušom ne možemo spoznati Boga. Pametan razum nema prednosti nad tupim razumom kada se radi o poznavanju Boga, jer mu kapacitet ljudske duše ne daje nikakvu prednost kada se radi o stvarima koje trebaju biti primljene u čovekov duh. Duh i duša su potpuno različiti. Dakle, pokušavati upoznavati Boga dušom je toliko bezumno kao i pokušavanje da gledaš kroz uho!


Uzmite za primer proučavanje Svetog Pisma. Mi koristimo naše telo (oči) i našu dušu (razum) dok čitamo Božiju Reč. Ali naš duh može biti mračan kao ponoć, ako Sveti Duh ne dâ otkrivenje na značenje Reči. Biblijsko poznanje je dokaz da imate dobar razum – snažnu dušu. Vaš duh ipak može biti slep. Bog sakriva istinu od pametnih i inteligentnih, a otkriva je poniznima (Mat.11:25). Slepoća teologa u Isusovo vreme jeste najjasniji dokaz toga (1.Kor.2:7,8).


Naše emocije su takođe deo naše duše. Bog se ne može osetiti emocijama. Emocionalni vrhunci ne predstavljaju duhovnost, već samo uzbuđenje duše. Oni mogu postojati istovremeno sa najdubljim grehom u nekoj osobi. Čak i intelektualna oštroumnost može istovremeno postojati sa grehom.


Valovi proroci na brdu Karmel bili su vrlo uzbuđeni, vičući, buncajući i igrajući (1.Car.18:26–29), ali nisu bili duhovni. Takvi izražaji se mogu naći i u visoko emocionalnim hrišćanskim skupovima, ali nemaju nikakve veze sa pravom duhovnošću.


Juda Iskariotski je verovatno bio najpametniji od učenika, ali snaga njegove duše mu nije pomogla da pozna Božiju istinu. Književnici u Jerusalimu takođe nisu mogli razumeti ono što je Simon Petar, uz nedostatak obrazovanja, razumeo kroz Božansko otkrivenje (Mat.16:17).


Mi ne možemo poznati Boga snagom naše duše. Duševni hrišćanin je upravo taj koji to pokušava da radi.


Duševni hrišćanin može izgledati ponizan, ali on je uvek svestan svoje poniznosti. Prava poniznost nije svesna sama sebe. Duševni hrišćanin mora da učini izvestan napor da bi izgledao ponizno, dok je prava poniznost uvek spontana i bez napora, jer izvire iznutra.


Duševni hrišćanin može izgledati kao da ima žar za pravednošću. On može uzeti bič i isterati ljude iz crkve, čak može i grmeti protiv greha zamišljajući sebe kao proroka, ali on tim delom traži čast od ljudi. Uvek drži jedno oko na mišljenju ljudi. Takođe, može postojati drugih mnogo lukavijih oblika duševnosti gde čovek može da kaže: “Baš me briga šta ko misli o meni“, ali razotkriva ga činjenica da on želi da drugi znaju da on ne mari za njihovo mišljenje.


Duševni hrišćanin takođe može izgledati kao da ima veliko saosećanje, ali će to uvek biti na ljudski način i nemudro. Na primer, duševni hrišćanin može, iz želje da pokaže ljubav, redovno slati materijalnu pomoć nekome ko je u potrebi, koji je možda ustvari bludni sin koga Bog disciplinuje. Takva pomoć će zapravo biti prepreka za tog čoveka da se okrene Bogu. Duševni hrišćanin će, međutim, biti zadovoljan zamišljajući da služi Bogu, a ne shvatajući da ustvari izvršava Đavolje namere svojim "delom ljubavi”.


Ovo gore navedeno je samo nekoliko primera od mnogih mogućnosti, ali to je dovoljno da nam pokaže očajničku potrebu da razlikujemo duševne od duhovnih aktivnosti.


Duševni rod može izgledati kao duhovni rod i mnogi su bili tako prevareni. Mi sami možemo biti prevareni.


Plastične narandže i banane su prevarile mnoge ljude koji su sedeli za stolom, ali one su samo dekorativne i nemaju nutritivnu vrednost. Tako je i sa duševnim imitacijama Hristovih vrlina.


Sve što je do sada rečeno ne znači da naša duša nije od koristi. Sâm Bog je stvorio dušu čoveka i On je odredio njenu funkciju. Treba da koristimo naš um i naše emocije, ali prava duhovnost započinje ponižavanjem nas sâmih pod silnu ruku Božiju, i predavanjem naše volje (koja je vrata ka našem duhu) u potpunosti Bogu. Upravo sa spoljašnje strane vrata naše volje stoji Isus i kuca da bi ušao (Otk.3:20).


Kada smo voljni da kažemo kao što je Isus rekao u danima svog tela: "Ne moja volja, nego Tvoja volja neka bude“, samo onda možemo živeti kao što je Isus živeo. Tada Bog može vladati našim duhom, a naša duša će postati sluga Božijem Duhu, i tada će i naše telo biti dovedeno pod kontrolu Svetog Duha.


Jedino takav čovek može biti nazvan "duhovnim čovekom“ ili "čovekom koji je ispunjen Svetim Duhom“.


Obraćenje, krštenje u Svetom Duhu i korišćenje duhovnih darova ne čini čoveka duhovnim, kao što je jasno naglašeno u primeru Korintskih hrišćana. Koristili su sve darove Svetog Duha, pa ipak su bili u ropstvu telesnih greha, a hvalili su se svojim emocionalnim zanosima. Nisu bili duhovni.


Mi smo videli u šatoru od sastanka da je prisutnost Božija bila u Svetinji nad svetinjama. Između Svetinje nad svetinjama i Svetinje visila je gusta zavesa (veo). To je bilo namešteno tako da bi zaustavljalo slavu Božiju da ne zrači u Svetinju. Taj veo simboliše telo (Jevr.10:20). Tako kada je "telo“ razapeto (veo rascepljen), Božija slava zrači dalje u našu celokupnu ličnost (našu dušu).


Ako verno hodamo novim i živim putem kroz telo koje je Isus uspostavio za nas, tada će Božiji život zračiti kroz našu celu ličnost i sve više i više biti manifestovan kroz nas.


Tada će u nama biti ispunjeno Sveto Pismo koje kaže: "Put beskompromisnih pravednika je kao svetlost svitanja koja svetli sve više i više – svetlije i jasnije- dok ne dostigne punu snagu i slavu savršenog dana (kada Isus ponovo dođe)“ (Priče 4:18 - Amplified prevod Biblije).


Na taj način Sveti Duh nas preobražava iz jednog stepena slave u sledeći (2.Kor.3:18), dok u potpunosti ne postanemo kao Isus u dan kada se On vrati (1.Jov.3:2).


Videli smo da Isus nikada nije činio svoju vlastitu volju. Drugim rečima, nikada nije živeo vođstvom svog razuma ili svojih emocija. Živeo je u Svetom Duhu i Njegova ljudska duša je bila potčinjena Svetom Duhu. Isus je obilno koristio svoj razum i emocije, ali uvek samo kao sluge Svetom Duhu koji je bio Gospod Njegovog života. Tako je Božija slava zračila kroz Njega, neometano i u svoj svojoj punini.


Biblija naučava da će ceo naš život i trud biti oproban vatrom tog dana kada se Isus ponovo vrati na zemlju (1.Kor.3:10-14). Proba vatre će pokazati da li je naš rad bio duševan ili duhovan. Ohrabrivani smo da zidamo zlatom, srebrom i draguljima koji mogu podneti vatru, a ne drvetom, senom ili slamom od kojih će ostati samo pepeo.


Šta znači zidati zlatom, srebrom i draguljima?


Rimljanima 11:36 nam daje odgovor. Tu nam je rečeno da su sve stvari "od Boga, kroz Njega i za Njega“.


Svako stvorenje ima svoje poreklo u Bogu, održava se Njegovom moći i namenjeno je da proslavi Njega. Međutim, Sotona i čovek su narušili taj zakon.


Svakako, jedino ono što potiče od Boga i što je učinjeno u Božijoj sili, za slavu Boga, jeste večno. Sve drugo će propasti i biti svedeno na pepeo vatrom Hristove sudijske stolice.


Dakle, ono što ima poreklo u ljudskoj duši (od čoveka) i što je učinjeno ljudskom snagom, za ljudsku čast, jeste drvo, seno i slama, čak ako se to i zove hrišćanski rad!!


Sa druge strane, ono što potiče od Boga i što je učinjeno Njegovom moći, za Njegovu slavu, biće zlato, srebro i dragulji na dan suda.


Konačni dan probe neće proveravati kvantitet, nego kvalitet našeg posla. Materijal koji smo koristili više će značiti od veličine naše "zgrade“. Poreklo, sila i motiv našeg truda biće daleko važniji tog dana nego koliko smo činili ili žrtvovali.


Isus nam je primer po pitanju toga da ne živimo po duši, nego po Svetom Duhu. On nikada nije postupao po sopstvenoj inicijativi, ili po vlastitim ljudskim sposobnostima ili za svoju vlastitu slavu. On je činio samo ono što je poticalo od Boga i to u Božijoj sili i za slavu Božiju.


Stalno je ponavljao svojim učenicima: “Ko hoće da sačuva svoju dušu, izgubiće je; a ko izgubi svoju dušu zbog Mene, naći će je.“ Ove Isusove reči koje se odnose na mržnju (ili gubitak) duše ponavlja se sedam puta u četiri Evanđelja (Mat.10:39; 16:25; Marko 8:35; Luka 9:24; 14:26; 17:33; Jovan 12:25).


Za sigurno ovo mora biti jedna od najvažnijih stvari koje je Isus učio, ako je Sveti Duh video da odgovara dâ je ponovi sedam puta u četiri Evanđelja. Pa opet, vrlo malo vernika je razumelo na čega je Isus tu mislio.


Kako da razlikujemo duševno od duhovnog u našem životu? Odgovor je gledanjem na Isusa, živu Reč, otkrivenim Svetim Duhom kroz Sveto Pismo, pisanu Reč.


Sebe ćemo rasuđivati, ne kroz svetlo naše vlastite duše, nego Božijim svetlom (Ps.36:9). I to svetlo se nalazi u Isusu (Jov.8:12) i u Reči Božijoj (Ps.119:105).


Isus, Reč učinjena telom, kaže: “Učite od mene i naći ćete odmor od vaših duševnih aktivnosti.“ (Mat.11:29, parafrazirano).


Takođe čitamo da “Božija Reč razdvaja i pokazuje nam šta je duševno, a šta duhovno” (Jev.4:12 – parafrazirano).


Dakle, da bismo imali svetlo u ovoj oblasti, trebamo gledati na Isusa, naš Primer (Preteču) i na Reč Božiju kao naš vodič. Savršenstvo se nalazi u Isusovom zemaljskom životu i u Božijoj Reči. Hajde onda da gledamo pažljivo na te dve stvari.



arrow_rtl Prethodno poglavlje

Sledeće poglavlje arrow



Naslovna I Aktuelne vesti I Sedmična poruka I Propovedi I Knjige I Duhovne Pesme I

O nama I Linkovi I Kontakt

 

Biblijski stih

"Blago čoveku koji se uzda u Gospoda i kome je Gospod uzdanica."

(Jeremija 17:7)