Glavni meni

Štampa

ČETVRTO POGLAVLJE

 

Živeti u ljubavi

 

 

 

Videli smo da je Bog i Svetlo i Ljubav. Slava Božija se videla u Gospodu Isusu, punom Svetlosti isto kao i Ljubavi. Svetlost i Ljubav su neodvojive. Prava svetost je puna ljubavi i prava ljubav je savršeno čista. One su ovde odvojene samo da bi to bolje razumeli.


Ako neko tvrdi da poseduje svetost, a ne manifestuje božansku ljubav, tada ono što ima nije prava svetost nego farisejska “pravednost“. Sa druge strane, oni koji tvrde da imaju veliku ljubav prema svima, a ne žive u čistoti i pravednosti takođe su prevareni, pobrkavši svoju kolebljivu sentimentalnost sa božanskom ljubavlju.


Fariseji su imali "pravednost“ koja je bila uštirkana i suva. Bili su kao kosturi – tvrdi i odbojni. Imali su neku istinu, ali skroz izopačenu i van proporcije.


Isus je imao svu istinu. On je branio svaku sitnicu i titlu Božijeg zakona više od fariseja, ali nije bio poput sâmih kostiju. Kosti su bile prekrivene mesom, kao što je Bog nameravao da bude kod ljudskih bića. Svetlost je bila obmotana Ljubavlju. On je govorio istinu, ali ju je govorio u ljubavi (Ef.4:15). Njegove reči su imale autoritet, ali su takođe bile milostive (Luka 4:22, 36).


To je priroda koju Sveti Duh želi da prenese na nas i da manifestuje kroz nas.


Bog JESTE Ljubav. Nije da On samo postupa sa ljubavlju. On JESTE u svojoj suštini LJUBAV. Božija slava koja se videla u Isusu to jasno manifestuje. Isus nije samo izveo postupke ljubavi. On je prošao "čineći dobro“ (Dela 10:38), ali to je bilo zato što je ljubav Božija preplavila celo Njegovo biće.


Ljubav ima svoje poreklo, kao i svetost i poniznost, u našem unutrašnjem čoveku. Tako iz unutrašnjeg bića čoveka ispunjenog Svetim Duhom teku reke žive vode (Jovan 7:38,39). Naše misli i stavovi (čak i kada nisu izraženi) daju miris našim rečima, delima i našoj ličnosti. Drugi mogu lako detektovati taj miris. Reči i dela ljubavi ne vrede ništa, ako naše misli i stavovi prema drugima ostaju sebični i kritičarski. Bog želi "istinu u unutrašnjem biću“ (Ps.51:6).


Isus je visoko vrednovao sva ljudska bića i zato je poštovao sve ljude. Lako je poštovati pobožne, kulturne i inteligentne. Možemo čak misliti da smo dostigli velike visine kada volimo sve vernike u Hristu, ali Božija slava se videla u Isusovoj ljubavi prema svim ljudima. Isus nikada nikoga nije prezreo zbog njegovog siromaštva, neznanja, ružnoće ili nedostatka kulture. On je dao specifičnu izjavu da ceo svet i sve što je u njemu nemaju vrednost kao jedna ljudska duša (Marko 8:36). Tako je On vrednovao čoveka i tako je voleo sve ljude. Video je ljude koje je Sotona prevario i svezao, i čeznuo je da ih oslobodi.


Ta, od ljubavi rođena čežnja, bila je toliko velika da je bio voljan da plati krajnju cenu da oslobodi ljude od zahvata greha u njihovim životima. Pošto je bio voljan da umre za ljude da bi ih oslobodio od greha, stekao je pravo da silovito propoveda protiv greha. Mi nemamo pravo da propovedamo protiv greha ako nismo osudili taj greh u našem vlastitom telu i pobedili, ili ako nismo voljni umreti (ako je potrebno) da spasimo druge od greha protiv kojeg propovedamo. To znači "govoriti istinu u ljubavi“ (Ef.4:15).


Toplota ljubavi u rečima koje izgovaramo je ta koja proizvodi plod za Božiju slavu u drugima. Iako na severnom i južnom polu ima mnogo svetlosti, tamo ništa ne raste zbog nedostatka toplote.


Isus je jasno video razliku u vrednosti koja pripada ljudima ili materijalnim stvarima. On je znao da su ljudi stvoreni da budu voljeni, a stvari da budu korišćene. Zbog izopačujućeg uticaja greha taj redosled je zamenjen u svetu, tako da se materijalne stvari vole, a ljudi iskorišćavaju (za lične ciljeve).


Isus je video da su ljudi daleko važniji od materijalnih stvari. On je toliko mnogo voleo ljude da se potpuno poistovetio sa njima i učinio da se osećaju poželjnima. Delio je njihove terete i imao reči utehe za odbačene, reči ohrabrenja za one koji su poraženi u životnim bitkama. Nikada nije smatrao neko ljudsko biće bezvrednim. Oni su možda sirovi ili grubi, ali su još uvek ljudi koji treba da budu otkupljeni.


Sa druge strane, materijalne stvari njemu uopšte nisu značile. Materijalne stvari uopšte nemaju vrednosti ukoliko se ne koriste za dobrobit drugih. Možemo zamisliti, ako je dete iz komšiluka ušlo u Isusovu stolarsku radnju i slomilo nešto skupo, to nikako nije uznemirilo Isusa zato što je dete daleko vrednije i važnije nego slomljena stvar. On je voleo ljude, a ne stvari. Stvari su služile da bi se iskoristile za pomoć ljudima.


Sveti Duh obnavlja naš um tako da bi mogli "videti stvari onakvima kakve su sa Božije tačke gledišta“ (Kol.1:9 - Philips prevod Biblije). Voleti osobu znači videti je kako je Bog vidi – sa saosećanjem.


Bog se raduje svom narodu sa pevanjem (Sof.3:17). Pošto je Isus bio ispunjen Duhom Božijim, delio je radost svog Oca nad Njegovim narodom. Tako će biti i sa svima čiji su umovi obnovljeni da posmatraju ljude iz Božijeg ugla gledanja. Misli koje je Isus negovao prema drugim ljudima uvek su bile misli ljubavi – nikada kritičke misli zbog njihove nespretnosti ili sirovosti. Zbog toga su ljudi bili u prilici da detektuju slatki miris Njegovog duha "i obični ljudi su Ga rado slušali“ (Marko 12:37 - KJV prevod). To je ljubav kojom Bog preplavljuje naša srca kada smo ispunjeni Svetim Duhom (Rim.5:5).


Isus je stalno bio pokrenut saosećanjem za bolesne, one koji su u potrebi, gladne i sve koji nisu imali pastira. On je njihovu bedu učinio svojom i tako je mogao da ih uteši. Mi možemo utešiti ljude koji su u bedi samo u onoj meri u kojoj smo se poistovetili sa njima. Isus je bio osetljiv na neizgovorene potrebe drugih, jer je koristio svoju maštu da stavi Sebe u njihovu situaciju, i tako je bio u mogućnosti da razume njihove probleme. Jednom je bio vrlo žalostan, kada je video ljude toliko tvrdog srca da nisu imali nikakvo saosećanje za čoveka u potrebi (Marko 3:5).


U odnosu prema ljudima Isus je konstantno umirao sâmom sebi. Nikada se nije uvredio pošto mu je neko nešto učinio ili rekao. Niti se ikada uvredio zbog propusta ljudi koji su nešto trebali učiniti za Njega, jer On nikada ništa nije očekivao od drugih. On nije došao da Mu služe, nego da služi.


Pošto je svakodnevno nosio krst, Isusa nikada niko nije iritirao, koliko god da je bio neotesan ili glup. Sporost drugih nikada Ga nije iznervirala, niti Ga je raspojasanost, neurednost ili nemarnost drugih učinila nestrpljivim. Savršen čovek se lako može nositi sa nesavršenim ljudima. Samo nesavršeni ljudi ne mogu da tolerišu nesavršenstva drugih. Strpljenje je jedna od najvećih manifestacija naše ljubavi prema drugim ljudima.


Pogledajte slavu Isusove ljubavi u Njegovom govoru.


Isus nikada nije omalovažavao, obeležavao druge ljude ili se šalio na njihov račun tako da ih to povredi. Nikada nije davao izjave sa ciljem da nekoga podmuklo rani. Nikada nije komentarisao mane svojih učenika iza njihovih leđa. Zaista je zadivljujuće da pune tri godine Isus nije razotkrio Judu pred drugim učenicima – jer čak ni na poslednjoj večeri jedanaestorica nisu mogla pretpostaviti ko će izdati njihovog Gospodara.


Isus je koristio svoj jezik da ohrabri i upozori druge, čineći svoj jezik instrumentom života u Božijoj ruci. On je svoj jezik koristio da kaže zgodne reči umornima (Is.50:4), a takođe i kao mač da odseče ponosite i ohole (Is.49:2).


Mora da su rimski oficir i Sirofeničanka osećali ogromno ohrabrenje kada su čuli Isusove reči javne pohvale za njihovu veru (Mat.8:10; 15:28). Grešna žena koja je bila pohvaljena za svoju ljubav (Luka 7:47), kao i Marija iz Vitanije koja je bila pohvaljena za svoj žrtveni prinos (Marko 14:6) nisu mogle zaboraviti Isusove reči.


Koliko je Petar mogao biti osnažen kroz Isusovu potvrdu da se moli za njega (Luka 22:32). Samo nekoliko reči, ali koju snagu i ohrabrenje su donele.


Mnogi drugi takođe mora da su čuli reči sa Isusovih usana koje su podigle njihov klonuli duh, jer kaže u Isaiji 50:4 da je Isus svakodnevno slušao Očev glas, tako da bi mogao imati prikladnu reč za umorne duše koje svakodnevno sretne svojim putem.


Isusova pravednost nije bila takva da je izgledao namršteno. Ne. On je bio pomazan uljem radosti (Jevr.1:9). Imao je toliko preplavljujuću radost da je te večeri, uoči svog raspeća, mogao reći svojim apostolima: “...da moja radost bude u vama” (Jov.15:11). On je svugde išao šireći tu radost onima koji su bez radosti, žalosnim dušama.


On je bio blag sa svim ljudima, nikada nije slomio ugnječenu trsku, ili ugasio jedva goreću svetiljku (Mat.12:20). Video je dobre strane u slabim, grešnim ljudima i nadao se najboljem za svakoga. Bio je čovek za čijim društvom se čezne, jer je imao razumevanja i bio je ljubazan i blag. Jedino ponositi i ljudi sa tajnim gresima su Ga izbegavali.


Isusova ljubav nije bila sentimentalna. Tražila je vrhunsko dobro za druge. Tako se On nije ustručavao da kaže reč opomene gde je video potrebu za tim. Ukorio je Petra zbog pokušaja da Ga odvrati od krsta – i to sa tako oštrim rečima poput: “Idi od mene, Sotono!“ (Mat.16:23).


Ukorio je Jakova i Jovana zbog traženja mesta časti i zbog želje za osvetom Samarjanima (Mat.20:33; Luka 9:55). Ukorio je svoje učenike sedam puta za njihovo neverstvo.


Isus se nikada nije plašio da kaže istinu, čak i kada je to bolelo druge, jer je Njegovo srce bilo puno ljubavi za njih. Nije brinuo da će Njegova reputacija blagosti biti izgubljena govorenjem oštrih reči. On je voleo druge više nego sebe i bio je voljan da žrtvuje svoju reputaciju sa ciljem da im pomogne. Zbog toga je čvrsto govorio istinu, da čovek večno ne propadne. Večna dobrobit čoveka vredela Mu je daleko više od njihovog mišljenja o sâmom Njemu.


Petar je opisao Njegovu službu ovako: “Prošao je čineći dobro“ (Dela 10:38). Zaista, ovo je sadržaj Njegovog života. On nije bio samo dobar propovednik, niti je bio zainteresovan samo za zadobijanje duša. Voleo je čoveka u celosti i činio je dobro gde god je išao, i telima i dušama ljudi.


Njegovi neprijatelji su Ga ismevali nazvavši Ga "prijateljem carinika i grešnika“
(Luka 7:34), i to je upravo On i bio, prijatelj najprezrenijim ljudima u društvu.


Nije normalno za čoveka da ide i čini dobro i druži se sa odbačenima iz društva. Čak i kada postoji tako nešto, često je to učinjeno iz samocentričnih motiva. Ali Isusova ljubav za odbačene i ljude bez prijatelja bila je čista i nesebična.


Ne možemo manifestovati Hristovu prirodu kroz kulturno pročišćavanje, nego jedino umirući onome što je prirodno i primajući ono što je božansko od Svetog Duha.


Ljubav je Isusa osposobila da služi svojim učenicima radosno i da radi "prljave“ poslove za njih – poput pranja nogu. To nije učinio da bi ih impresionirao svojom poniznošću, već je to bio prirodan izliv Njegove ljubavi prema njima.


Ljudska dobrota i ljubav poseduje u različitim oblicima neki skriveni motiv, kao što je želja za čašću ili neki drugi sebični razlog. Izvorno je pokvarena. Jedino božanska ljubav nije iskvarena. Isus nije činio dobro sa pomišlju o ličnoj koristi. Njegova dobrota je bila manifestacija prirode Njegovog Oca koji “daje sunce i zlima i dobrima i šalje kišu pravednima i nepravednima“ (Mat.5:45, Living Bible prevod).


Božija priroda je činiti dobro i davati, davati i davati. To je toliko prirodno za Njega koliko i suncu da sija. To je bila slava koja se manifestovala u Isusovom životu. On je konstantno činio dobro, služio, pomagao i davao sve što je mogao drugima.


Reči iz Jovana 13:29 ukazuju na to šta su učenici videli u vezi Isusovog korišćenja novca tokom Njegove kompletne javne službe. Oni su videli da je Isus koristio novac samo za dve namene: da kupi što je potrebno i da dâ siromašnima.


Isus je učio svoje učenike da je “blagoslovenije davati nego primati“ (Dela 20:35), i svojim životom je pokazao da je najsrećniji i najblagosloveniji život koji čovek može imati na ovoj zemlji onaj koji se živi potpuno za Boga i za druge, u kojem čovek daje sebe i svoju imovinu da bi blagoslovio druge.


Isus je plakao i molio se za one kojima je propovedao. On je plakao i nad Jerusalimom kada nisu primili Reč Božiju. On je plakao zbog licemera u hramu, pre nego što će upotrebiti bič da ih istera napolje (Luka 19:41,45). Samo onaj koji plače ima pravo da koristi bič.


Nijedan čovek nije imao važniji posao od Isusa. Nijedan čovek nije uspeo da uloži korisniji trud u periodu od tri godine javne službe. Zaista, On mora da je bio zauzet noć i dan. Pa opet, čudo nad čudima, On nije postavio sekretara da reguliše pristup ljudi ka Njemu! Kada su Njegovi učenici pokušali da se postave kao Njegovi sekretari, On ih je ukorio (Marko 10:13-15).


On je bio potpuno pristupačan svim ljudima u svako doba, iako je imao čudotvornu službu koja je daleko nadmašivala službu bilo kojeg drugog čoveka (a ta činjenica sâma po sebi podrazumeva da su mnogi ljudi zahtevali Njegovo vreme).

Njegova rodbina je mislila da sa Njegovim razumom nešto nije u redu pošto dozvoljava situaciju u kojoj čak odbija da jede, samo da bi imao vremena da služi narodu u potrebi (Marko 3:20, 21).


Ljudi su znali da je Isus potpuno pristupačan. Zato je Nikodim imao slobodu da poseti Isusa kasno noću, nakon što je Isus završio celodnevno propovedanje. Nikodim je u potpunosti znao da će biti skroz dobrodošao. Isus je davao takav utisak ljudima – da su dobrodošli da Mu dođu i danju i noću očekujući pomoć.


Jednog dana su mu doveli veliki broj bolesnika nakon zalaska sunca. Isus je položio ruke na svakog od njih (Luka 4:40). To mora da je trajalo mnogo časova, ali On nije pokušao da skrati proces moleći se za celu masu odjednom. On je bio zainteresovan za svakoga od njih i želeo je da im pojedinačno ukaže pažnju. Činjenica da će sâmim tim propustiti večeru, kao i mnoge časove sna, nije Mu bila važna.


Isus nije vreme smatrao lično svojim. On je u celosti davao sebe narodu. Ljudi u potrebi su mogli da se hrane Njime, Njegovim vremenom, Njegovom imovinom i svime Njegovim (Isaija 58:10). Bio je spreman da bude u neugodnim situacijama, i nikada se nije naljutio zbog toga, ili kada su ljudi upali u Njegovu privatnost.


Moćni natprirodni darovi Svetog Duha koji su bili manifestovani kroz Njega donosili su ljudima blagoslov, jer je Božija moć u Njemu bila ispunjena božanskom ljubavlju i saosećanjem. Čuda bez ljubavi i saosećanja mogu doneti duhovnu smrt, kao jedan neizolovan električni kabl.


Ljubav i briga koju je Isus pokazivao raširila se i na Njegovu rodbinu po telu. On nije imao tu uvrnutu ideju o "Gospodnjem delu“ koju su fariseji imali, koja ohrabruje ljude da odu u “punovremenu službu” zanemarujući svoje roditelje u potrebi, jer su smatrali da treba da “vole Boga više nego svoje roditelje“ (Marko 7:10-13). Na krstu je Isus, dok je umirao, razmišljao kako će obezbediti budućnost svojoj majci (Jov.19:25-27).


Isus je toliko žarko živeo za Boga i za druge, da je čak i umirući našao vremena da dovede razbojnika do spasenja. Viseći tamo na krstu nije mislio o vlastitim mukama, potsmehu i mržnji drugih, nego se više brinuo da oni koji su Ga razapeli dobiju oproštenje svojih greha (Luka 23:34).


Isus je uvek pobeđivao zlo dobrim. Bujice mržnje drugih nisu mogle ugasiti bukteći plamen Njegove ljubavi (Pesma 8:7). To je ljubav koju nam On daje svojim Duhom, kojim možemo voleti jedni druge kako je On voleo nas (Jovan 13:34,35; Rim.5:5). Tako ćemo i mi manifestovati božansku prirodu.



arrow_rtl Prethodno poglavlje

Sledeće poglavlje arrow



Naslovna I Aktuelne vesti I Sedmična poruka I Propovedi I Knjige I Duhovne Pesme I

O nama I Linkovi I Kontakt

 

Biblijski stih

"Nema mira bezbožnicima, veli Bog moj."

(Isaija 57:21)