Naslovna > Knjige > Živeti kao što je Isus živeo > Živeti u poniznosti

Glavni meni

Štampa

DRUGO POGLAVLJE

 

Živeti u poniznosti

 

 

 

Božija veličina vidi se u čudima stvorenja na svetu (Ps.19:1). Univerzum je toliko ogroman da ljudski um ne može da ga obuhvati. Galaksije zvezda su razbacane po svemiru i međusobno udaljene milijardama svetlosnih godina. U isto vreme, svaki deo materije u ovom univerzumu sačinjen je od atoma, toliko malenih da se golim okom ne mogu videti, a ipak u sebi sadrže stotine elektrona koji se u njima okreću. Kako je velik naš Bog!


Međutim, učenik Isusa Hrista ne vidi Božiju veličinu primarno u tim čudima univerzuma, nego u poniznosti koja je doprinela da Božiji sin isprazni sebe i dođe u našem telu i poistoveti se sa našom palom rasom.


I Reč postade telo, i stanovala je među nama, i mi smo gledali Njegovu slavu“, reče apostol Jovan (Jov.1:14). I možemo da dodamo: „Takvu slavu, koja je zasenila slavu koja se vidi u stvorenju.“


Veliki car neba je došao i stanovao kao jedan od nas u našem telu. I On je došao, ne na neki nadmen ili povlašćen način, nego sa stvarnom poniznošću, u potpunosti se izjednačivši sa nama.


Mi daleko više vidimo slavu Gospoda Isusa u Njegovoj poniznosti nego čak u divnim čudima koje je činio.


Upravo ova staza poniznosti jeste ono što Sveti Duh najpre želi da nam pokaže, tako da bismo mogli naučiti da hodamo u tome sve naše dane. U tome prvenstveno treba da sledimo Isusa.


Pre nego što je Isus živeo taj čist i ljubavlju ispunjen život na zemlji kao čovek, On se ponizio. To je bio prvi korak. I to je za nas takođe prvi korak.


Mnogo hiljada godina pre nego što je Isus došao na zemlju, Bog je stvorio jednog anđela po imenu Lucifer koji je bio savršen u mudrosti i lepoti. Lucifer je bio od Boga postavljen za poglavara anđela. Međutim, uzdigavši se ponosom i nezadovoljstvom zbog svoje pozicije, Lucifer je tražio način da napreduje i da se uzvisi (Jez. 28:11-17; Is.14:12-15). Tako je on doneo greh u Božije stvorenje. Bog ga je odmah zbacio – i on je postao Sotona.


Ponos je, dakle, koren svakog greha i zla u ovom univerzumu.


Kada je Adam sagrešio, on je takođe bio zaražen ovim sotonskim ponosom.


Svaki Adamov potomak se sada rađa sa ovom zarazom.


Da bi iskupio čoveka od ovog otrova, Isus se ponizio.


Kao što greh ima poreklo u ponosu Lucifera, tako naše iskupljenje ima poreklo u Isusovoj poniznosti. Imamo samo onoliko Hristovog uma koliko imamo Njegove poniznosti. To je nepogrešiva srazmera duhovnog rasta.


Sâm Isusov dolazak na zemlju iz slave neba sadrži u sebi čudesnu demonstraciju Njegove poniznosti. Međutim, dalje kaže da čak i “kao čovek On se ponizio“ (Fil.2:8). “Postao je u svemu kao Njegova braća“ (Jevr.2:17), On je zauzeo svoje mesto pred Bogom kao i svi drugi ljudi. Postao je ništa da bi Bog mogao biti sve. To je prava poniznost.


Svetska slava i veličina meri se pozicijom, dostignućima, porodičnim statusom osobe itd. Međutim, kako je drugačija slava Božija koja se vidi u Isusu Hristu!


Isus je bio jedina osoba koja je imala mogućnost da odabere porodicu u kojoj će biti rođen. Niko od nas nije imao takav izbor.


Koju porodicu je Isus odabrao? Jednu nepoznatu stolarsku porodicu iz mesta Nazaret, za koje su ljudi rekli: “Može li išta dobro doći odande?“ (Jovan 1:46). Josif i Marija su bili toliko siromašni da nisu mogli priuštiti čak ni jagnje za žrtvu paljenicu Bogu (uporedi Luka 2:22 sa 3.Mojs.12:8).


Dalje, Isus je bio jedina osoba koja je mogla da odabere gde će se roditi. Pošto je imao mogućnost da odredi tačno mesto svog rođenja, koje mesto je odabrao? Stočne jasle u ponižavajućoj štali!


Takođe, zapazite porodičnu lozu koju je Isus odabrao za sebe. U Isusovom porodičnom stablu spominju se četiri žene i to je zapisano u Mateju 1:3-6. Prva, Tamara, imala je sina kroz učinjenu preljubu sa svekrom, Judom. Druga, Rava, bila je poznata prostitutka u Jerihonu. Treća, Ruta, bila je potomak Moava koji se rodio kao rezultat Lotove preljube sa svojom rođenom ćerkom. Četvrta je bila žena Urije, Vitsaveja, sa kojom je David učinio preljubu.


Zbog čega je Isus odabrao da bude deo tako sramne porodične loze? Zato da bi se potpuno mogao poistovetiti sa palom Adamovom rasom. Tu vidimo Njegovu poniznost. Nije želeo nikakav porodični ponos ili ponos rodoslova.


Isus se potpuno poistovetio sa čovekom. On je verovao u suštinsku jednakost svih ljudskih bića, bez obzira na rasu, porodicu, položaj u životu itd. Postao je jedno sa poslednjima i najnižima na društvenoj lestvici. Došao je da bude manji od svih, da bi svima mogao biti sluga. Samo onaj ko se spusti ispod svih ima mogućnost da ih podigne i Isus je upravo tako došao.


Sveti Duh nas preobražava kroz obnovljenje našeg razuma (Rim.12:2). Seme prave Hristolike poniznosti seje se u našim mislima. Naše aktivnosti ili ponašanje pred drugima nisu ono po čemu možemo utvrditi da li smo već preobraženi u sličnost Hristu u ovoj oblasti, nego naše misli (kada smo nasamo) - misli koje se tiču nas samih i načina na koji upoređujemo sebe sa drugima.


Jedino kada smo stvarno mali u svojim vlastitim mislima možemo istinski “smatrati druge važnijima od sebe” (Fil.2:3) i smatrati sebe “najmanjima od svih svetih” (Ef.3:8).


Isus je uvek smatrao sebe čovekom koji treba da bude ništa pred svojim Ocem. Stoga se slava Oca izražavala kroz Njega u svoj svojoj punini.


Pošto je Isus zauzeo taj položaj ništavosti pred svojim Ocem, mogao je radosno da se potčini svemu što je Otac odredio za Njegov život i da izvrši sve Očeve zapovesti celim srcem.


On se ponizio postavši poslušan do sâme smrti” (Fil.2:8).


Potpuna poslušnost Bogu je nepogrešivi znak istinske poniznosti. Ne postoji jasniji test od toga.


Isus se trideset godina potčinjavao svom očuhu/hranitelju i svojoj majci zato što je to bila volja Njegovog Oca. On je imao daleko više poznanja od Josifa i Marije i bio je bezgrešan, za razliku od njih. Ipak, On im se pokoravao.


Nije lako čoveku da se pokorava onima koji su intelektualno ili duhovno niži od njega, ali prava poniznost ni u tom slučaju nema problem – jer onom koji je stvarno video sebe kao ništa u Božijim očima nije teško da se potčini bilo kome koga Bog postavi nad njim.


Isus je odabrao stvarno neimpresivno zanimanje – stolarski zanat. Takođe, kada je ušao u svoju javnu službu nije imao prefikse ili sufikse uz svoje ime. On nije bio “Pastor Isus”. Još mnogo manje je bio “velečasni Doktor Isus”. Nikada nije tražio, niti želeo zemaljski položaj ili titulu koja bi Ga uzdigla iznad običnih ljudi kojima je došao da služi. Ko ima uši da čuje, neka čuje.


Kada se jednom masa ljudi okupila oko Njega želeći da Ga učine svojim carem, On je tiho “isklizio“ iz njihove sredine (Jov.6:15). Želeo je da bude poznat jedino kao “sin čovečiji”.


Nikada nije tražio, niti mario za ljudsku čast. Živeo je isključivo pred licem svoga Oca i bio je skroz zadovoljan da prođe kroz ceo život neprihvaćen i prezren od ljudi. Odobravanje Oca Mu je jedino značilo.


Kad god je Isus nekoga izlečio ili učinio neko čudo, težio je da niko ne sazna za izlečenje, jer su Njegova čuda bila dela saosećanja učinjena za pojedince u potrebi, a ne javna zabava. Čak i kada je vaskrsnuo Jairovu ćerku iz mrtvih, dao je strogo uputstvo da se nikome ne govori o tome (Marko 5:43). Tek kada je Isus napustio ovu zemlju, Njegovi apostoli su objavlili zapis o Njegovom životu.


Kada je uzeo posudu sa vodom i oprao noge svojim učenicima, veče pre nego što je bio razapet, to je bilo tipično onome što je bila istina tokom celog Njegovog života. Bio je sluga svima. Bio je brz da zapazi da su noge Njegovih učenika prašnjave i podjednakom brzinom je uzeo posudu sa vodom i učinio ono što je trebalo, umesto da čeka i gleda da li će neko drugi to učiniti. To delo je bilo simbol Njegove životne službe

drugima. Isus nije čekao da neko nešto traži od Njega da učini. Uočavao je potrebu i činio ono što je trebalo.


Isus se blisko družio sa ljudima najnižeg socijalnog statusa i kretao se među njima kao neko ko im je potpuno ravnopravan. Ipak, iako je bio bezgrešan i savršen, nije dozvolio da se drugi osećaju neprijatno zbog svoje nesavršenosti. Nije izazivao ulagivački odnos dok je hodao sa svojim učenicima. Šta više, On se toliko otvoreno kretao među njima da su oni imali slobodu da Ga ukore i da Ga čak i savetuju (Mat.16:22; Marko 4:38; 9:5).


Mi vidimo Isusovu poniznost u traženju zajedništva sa učenicima u molitvi. U vrtu Getsemaniji zatražio je od Petra, Jakova i Jovana da se mole sa Njim, jer je Njegova duša bila “duboko ožalošćena do tačke smrti” (Mat.26:38). Isus je bio svestan totalne slabosti našeg tela koje je i On uzeo. Zbog toga je tražio zajedništvo učenika u molitvi.


Pošto nismo dovoljno iskreni da priznamo našu ništavost, manifestacija Božije sile je ograničena kroz nas. Isus nam je pokazao put poniznosti. Taj put je priznavanje slabosti našeg tela i ljudske ništavosti.


Pošto se Isus ponizio, Bog Ga je uzvisio na najvišu poziciju u univerzumu (Fil.2:9). Oni koji odu najdalje na putu poniznosti, sedeće sa Isusom sa Njegove desne i leve strane u slavi.


Tokom celog svog života Isus nije prestajao da ide “na dole“. Sišao je sa neba dole i nastavio je da ide niže, niže, niže i tako sve do krsta. Nijednom nije promenuo pravac na toj putanji i pošao “na gore“.


Danas postoje samo dva duha koja deluju na zemlji. Jedan, duh Sotone (Lucifera) podstiče ljude da idu “na gore“ - bilo u svetu ili hrišćanstvu. Drugi, Duh Hristov, vodi ljude da idu sve niže kao njihov Gospodar. Kao zrno pšenice, Isus je išao sve niže i niže, i svi njegovi pravi učenici nepogrešivo se mogu prepoznati po toj karakteristici.


Isusova poniznost se vidi u svoj svojoj brilijantnosti prilikom Njegove smrti. Ne postoji nepravedniji slučaj suđenja od onog kroz koji je Isus prošao. Ipak, On se potčinio ranjavanju, vređanju, nepravdi, ponižavanju i ismevanju, i to u tihosti. Nije prizivao prokletstvo na svoje neprijatelje, niti je pretio osvetom, niti je tražio pomoć anđela. Prepustio je sva svoja prava kao Božiji Sin.


Stisnuta pesnica“ predstavlja pogodan simbol za ljudsku rasu - označavajući žudnju za zadržavanjem svojih prava, moći ili položaja, ujedno sa željom za uzvraćanjem, na napad.


Sa druge strane, Isus je dobrovoljno otvorio svoje šake da primi klinove na krstu. Njegove šake su uvek bile otvorene da daju, daju i daju. Na kraju je prepustio i sâm svoj život. To je prava poniznost. I to je pravo “čovečanstvo“ kakvo je Bog nameravao da bude.


Biblija kaže: “Ako strpljivo podnosite nevolje kada ste dobro činili, i još nezasluženo, to je Bogu prihvatljivo i ugodno. Jer ste na to i pozvani – to je neodvojivo od vašeg poziva. Jer je Hrist takođe podnosio…ostavivši vam svoj primer da biste mogli slediti Njegove stope… kada su Ga grdili i vređali, nije uzvraćao pogrdama i vređanjem; kada je bio pogrđivan i u trpljenu, nije ih plašio osvetom; nego je poverio Sebe i sve drugo Onome koji sudi pravedno“ (1.Pet.2:20-23 – Amplified prevod Biblije)


Isusu poniznost nije dozvoljavala da sudi drugima. Samo je Bog sudija svih ljudi; svaki čovek koji sudi drugoga uzima mesto koje pripada samo Bogu. Kao čovek na zemlji, Isus je rekao: “Ja ne sudim nikome” (Jovan 8:15). On je prepustio sav sud svome Ocu. U tome takođe vidimo lepotu Njegove poniznosti.


Isus se voljno pokorio ponižavajućoj smrti koju je Otac isplanirao za Njega. Iznad ljudskih instrumenata koji su planirali i izvršili Njegovo raspeće, On je mogao da prepozna Očevu ruku i voljno popije čašu koju mu “Otac daje” (Jovan 18:11).


Bio je poslušan do sâme smrti, i to smrti na krstu“ (Fil. 2:8).


Ovo je stvarni Isus iz Svetog Pisma. Za razliku od savremenih evangelizatora, Njemu nije ukazana čast kao slavnoj ličnosti ili filmskoj zvezdi. Baš nasuprot, bio je prezren i odbačen od ljudi; i tadašnji svet Ga se “rešio“ razapevši Ga na krst. Današnji svet nije drugačiji, a učenik nije iznad svog Učitelja. Hrišćanstvo koje je popularno i koje primamljuje svetsku čast jeste falsifikat prave vere. Ceo Isusov život - od rođenja do smrti – predstavlja činjenicu da “ono što je visoko cenjeno kod ljudi jeste odvratno u Božijim očima“ (Luka 16:15).


Učite od Mene“, rekao je Isus, „jer sam Ja od srca ponizan“ (Matej 11:29). Poniznost je glavna stvar koju je Isus tražio da uče Njegovi učenici. Isto to i mi treba da učimo od Njega.



arrow_rtl Prethodno poglavlje

Sledeće poglavlje arrow



Naslovna I Aktuelne vesti I Sedmična poruka I Propovedi I Knjige I Duhovne Pesme I

O nama I Linkovi I Kontakt

 

Biblijski stih

"Ja nisam došao da dozovem pravednike, nego grešnike na pokajanje"

(Luka 5:32)