Naslovna > Knjige > Potraga Božijeg semena > Uticaj pobožnog doma

Glavni meni

Pretraga

Štampa

 

7

Uticaj pobožnog doma


“Jer ste vi naša poslanica napisana u srcima našima,
koju poznaju i
čitaju svi ljudi;
koji ste se pokazali da ste poslanica Hristova”

2. Korinćanima 3:2,3a

 


Već sam vam ispričao o prosleđivanju pobožnog nasledstva sledećoj generaciji. Dobro, sada mi dozvolite da podelim sa vama jednu priču o porodici koju je Bog iskoristio da ureže neke stvari u moje srce. Te stvari su promenile sudbinu moje dece i zapalile u meni viziju za pobožan dom. Sve to je započelo kada sam pre dvadeset i dve godine upoznao tu porodicu u Fort-u Frances, Ontario, Kanada. To je malo mesto sa oko 6,000 stanovnika, grad blizanac sa International Falls, Minessota.

Bio sam u gradu International Falls. Tamo sam radio sa timom probuđenja i služio braći Lou i Ralph Sutera sa kanadskom zajednicom probuđenja. Imali smo sastanke i molili se Bogu za probuđenje. Ta braća blizanci su oko dvadeset i pet godina bili moji dragi prijatelji i mentori za probuđenje.

Na veliku radost mog srca, ti sastanci za probuđenje su trajali tri nedelje. Svakog večera, jedna porodica je redovno dolazila na sastanke i ja sam je primetio. Ta porodica je bila drugačija od ostalih. Momci su nosili pantalone na šav i nisu imali kravate. Devojke su se oblačile mnogo skromnije od ostalih koje su dolazile na sastanke. Nosile su crne marame, povezane nazad na glavi. Nikada u svom životu nisam video takve Hrišćane. Bio sam očaran svedočanstvom koje je ta porodica imala. Dolazili su svakog večera. Nijednom nisu izostali i uvek su sedeli napred. Sećam se da ih je jednog večera Ralph zamolio da malo poje. Mama, tata i sedmoro dece su pojali u četiri glasa, bez instrumenata. Bilo je izuzetno divno!

Jednog večera nakon službe, prišao mi je otac te porodice i rekao: “Želeo bih da dođeš kod nas na doručak. Da li možeš doći?”

Rekao sam: “Da, mogu”, pitajući se zašto sam dobio poziv.

Dogovorili smo se za dan i vreme i objasnio mi je kako mogu da ih pronađem. Tako smo se rastali i svako je otišao svojim putem.

Kada sam počeo da razgovaram sa drugim ljudima, rekao sam im: “Pozvan sam u utorak ujutro na doručak“. Tada sam im naveo prezime te porodice. Kada sam to rekao na njihovim licima se pojavio divan široki osmeh. Odgovorili su: “O, ti ćeš stvarno uživati u tom domu”. Nisam imao ideju šta su time mislili, ali setio sam se unikatnog svedočanstva te porodice na sastancima. U tim danima, moja vizija je bila strašno oskudna i Bog je to želeo da promeni.

Ubrzo je došlo to jutro pa sam se uputio za Fort Frances sa prijateljem. Trebali smo da pređemo granicu da bi došli u Kanadu. Napravio sam dva pogrešna skretanja i izgubili smo se. Mislio sam: “Šta sada da radim? Kako da pronađem kuću tog brata?” Svratio sam u neki mali market u gradu i zatražio pomoć. Počeo sam razgovor malo nevoljno, pošto nisam znao da li ih neko poznaje.

Rekao sam: “Izgubio sam se”. Tada sam mu naveo prezime porodice i pitao: “Da li znaš gde oni žive?”

Čovek na kasi je uz veliki osmeh na svom licu rekao: “Naravno! Znam gde oni žive. Idi ovim auto-putem, skreni levo, pa desno i opet levo, i bićeš tamo.”

Pogledao sam ga malo zbunjeno, vratio se u auto i krenuo tim putem razmišljajući o tim stvarima.

Dok sam se vozio auto-putem, nekako sam propustio skretanje koje sam trebao da napravim. Znaš kako je to kada promašiš skretanje, pa dalje voziš i gledaš, misleći da je to sledeća ulica. Išao sam tako još neko vreme, dok konačno nisam shvatio da sam propustio skretanje.

Zaustavio sam se na staroj benzinskoj stanici u selu i obratio se starcu koji je tamo sedeo: “Tražim specijalnu porodicu”. Opet sam naveo prezime i pitao: “Imaš li ideju ko je to i gde oni žive?”

Starac na benzinskoj stanici je uz veliki osmeh na svom licu rekao: “Naravno! Znam gde oni žive. Vrati se na auto-put i skreni desno.”

Objasnio mi je gde treba da idem i opet sam krenuo svojim putem razmišljajući.

Ovo nije izmišljena priča. To se zaista desilo. Uglavnom mogu dosta lako da pronađem mesto kada mi neko objasni put. Ali, ponekad mislim da Bog dopusti maglu na moj razum, da bi se izgubio.

Sišao sam sa auto-puta, skrenuo i nekako se opet našao u naselju. Mislio sam: “Šta sada da radim?” Odgovor je brzo došao kada me je Gospod podsetio na vrata mnogih zgrada gde sam kucao kada sam išao u zadobijanje duša. Tako sam pokucao na jedna vrata i neko mi je otvorio. Nastavio sam sa uobičajenim pitanjima (postao sam već dobar u tome) i dobio isti odgovor. Oni su se jako nasmejali i rekli: “Naravno! Znamo gde oni žive”. Sa radošću su mi dali konačne smernice i tako sam stigao na farmu.

Dok sam se približavao samoj kući primetio sam tipičnu scenu farme. Momci su bili napolju. Završavali su svoje poslove, a devojke su bile u kuhinji sa mamom i pomagale u pripremi doručka. Tada su imali sedmoro dece kod kuće. Petoro već nisu bili sa njima u domu. Kada su momci završili poslove, svi su ušli u kuću i posle pristojnog upoznavanja, svi zajedno smo seli za sto na lep seoski doručak. Razgovori za stolom su se ticali duhovnih tema, a ja sam u svoje srce samo slagao taj divan doživljaj. Bio je to živ sto, sa mnogo radosti i svi su bili aktivni u diskusijama. Svaki čas sam okrećao glavu dok sam slušao porodične razgovore za stolom. Kada se obrok završio, tata, koji je bio nizak Nemac sa grubim glasom, uzeo je svoju Bibliju i dao je meni. Sedeo sam sa njegove desne strane. Uručio mi je Bibliju i rekao: “Evo, ti ćeš držati bogosluženje ovog jutra”. Pošto sam tada bio mladi baptistički propovednik, nisam bio baš spreman, jer sam se obično unapred pripremao za tako nešto. Međutim, sada sam bio na licu mesta. Otvorio sam Efescima poslanicu i počeo da čitam, dok sam se u sebi molio Bogu. Dok sam čitao, osećajući se nesigurno u toj situaciji, podigao sam pogled da vidim kakve su reakcije na moje čitanje, pa sam nastavio čitanje do kraja. Sva deca su držala sklopljene ruke i oči zatvorene. Izgledalo je kao da žele da izvuku sve moguće iz tih stihova koje sam čitao. To mi je bilo vrlo neobično, jer nikada nisam video takvu iskrenost u porodici.

Tada su svi ušli u diskusiju u vezi prvog poglavlja Efescima poslanice. Kada smo završili, zatvorio sam Bibliju. Otac je podelio pojanice i rekao: “Sada ćemo malo da pojimo”. Dobro, do tada sam bio na mestima gde su se učila pojanja. Kada je ta porodica počela da poji, nebo se jednostavno otvorilo. Slava Božija je sišla u tu malu trpezariju. Verujem da znaš na čega mislim. Duh Božiji je bio tamo. To nije bilo mrtvo bogosluženje. Bilo je oživljeno Bogom. Ja sam samo sedeo u pozadini, slagao sve to u svoje srce i pitao se: “Šta sam pronašao u ovoj porodici?” Kada smo završili sa pojanjem, imali smo zajedničku molitvu i tada smo prešli u spontano zajedništvo i razgovore.

Čim sam ustao od stola i krenuo prema izlazu, momci su se stvorili oko mene. Imali su traktate u svojim džepovima – traktate Evanđelja, traktate u vezi nadahnuća Biblije i ostalo što su želeli da mi poklone. “Gađali” su me traktatima postavljajući pitanja. Bio sam jako impresioniran tim revnosnim mladićima.

Kada sam završio razgovor sa momcima, njihova majka me je odvela u dnevnu sobu. Dok sam je posmatrao, počela je da plače. Rekla je: “Molim te, moli se za Fort Frances. Molimo se da probuđenje obuzme naš grad”. Nikada ranije nisam video ovako nešto i jednostavno sam sve to slagao u srce.

Posle razgovora sa devojkama u domu, momci su me poveli na razgledanje farme. Pokazali su mi različite aspekte njihove farme. Sve vreme smo pričali o Gospodu. Bio sam impresioniran. To je sve što mogu da kažem.

Dok smo se približavali prostoriji gde se nalazilo mleko, kamion je baš stigao. Jedan momak je prekinuo razgovor sa mnom, skočio na kamion, ubacio traktat kroz prozor i rekao čoveku: “Hej, da li si ti nanovo rođen?” Sve to sam gledao, pamtio i čudio se ovoj porodici. Završili smo naš obilazak farme sa mnogo razgovora o Gospodu i Bibliji. Mogu da kažem da je svako od njih ljubio Gospoda. Takva je bila moja cela poseta, toliko sveža i nadahnuta.

Pozdravio sam se sa momcima. Dok sam ulazio u auto, draga majka je izašla da me pozdravi. Imala je za mene veknu nemačkog hleba i jaja. Stavila je to na zadnje sedište auta. Zahvalio sam. Oprostili smo se i krenuo sam nazad razmišljajući o kompletnoj poseti. Pitao sam se: “Bože, šta mi govoriš? Bila je neobična poseta.”

Sa tim mislima sam putovao nazad i tako opet stigao na granicu. Izgleda da Bog još nije bio završio sa pridobijanjem moje pažnje, nego je želeo da ureže u moje srce još jedan osmeh. Kako sam se približio carini, visoki Kanađanin u uniformi je prišao autu. Znate kakvi su carinici. Uvek izgledaju kao da imaju stvarno grub glas i namršteno lice, spremni da uhvate svakog ko je neiskren.

Grubo mi je progovorio: “Gde ideš?”

Rekao sam mu: “Vraćam se za Ameriku. Bio sam da posetim prijatelje.”

Pitao je: “Imaš li nešto u autu?”

Moja prva misao je bila “ne”, ali tada sam se setio da sam dobio hleb i jaja, pa sam rekao: “Da. Da, imam. Imam veknu nemačkog hleba i jaja na zadnjem sedištu.”

Kada sam to rekao, njegovo namršteno lice se pretvorilo u široki osmeh. Rekao je: “Znam gde si bio”. Tada je naveo prezime tog doma gde sam bio, sa osmehom na licu i radosnim glasom.

Zbunjeno sam pogledao čoveka, a on mi je rekao: “Uredu, možeš ići svojim putem”. Napustio sam granicu razmišljajući o svemu tome i pitajući se šta Bog pokušava da mi kaže.

Tog dana, Bog je učinio nešto specijalno u mom srcu. Dao mi je viziju. Mi smo već utvrđeni u istini da “Bez vizije propada narod”, ali i suprotno je takođe istina. Sa vizijom narod prosperira. Ne mislim u materijalnom smislu. Ta poseta utiče na mene i moj dom već više od dvadeset i dve godine. Tada smo imali samo troje dece: Rebekah, Daniel i Elizabeth. Rebekah je imala četiri, Daniel dve godine, a Elizabeth je bila mala beba.

Od tog dana, naš dom je počeo da se menja. Bog je svojim prstom naslikao sliku na ploči mog srca, sliku pobožnog doma, sliku uticaja jedne porodice na društvo. O, koja je sila jednog posvećenog hrišćanskog doma! Bože, molimo te daj nam mnogo više takvih domova širom zemlje! Dok ovde sedim i pišem, uspomena, nadahnuće i otkrivenje te posete je i dalje u mom srcu.

To mi je jako divno! Moje srce se pokreće na klanjanje i zahvalnost Bogu kada se opominjem Njegove posete mom jadnom zaslepljenom srcu.

Tog dana Bog mi je dao viziju. Video sam silu pobožnog doma. Trebalo je da prođe nekoliko dana da se vizija utvrdi i formira u mom srcu. Kada se to desilo moje srce je počelo da viče: “Bože, ja želim takav dom! Ja hoću takav dom! Gospode, ako si mogao to da uradiš za tog oca, možeš to uraditi i za mene!”

Jackie i ja smo bračni par koji je bio obraćen u kasnim šezdesetim i ranim sedamdesetim godinama. Tada nismo bili mnogo iskusni u Gospodu. Nismo imali mnogo vizije za naš dom, ali vatra je počela da gore u mojoj duši. Proveo sam još nedelju dana pomažući Ralph-u i Lou i sve te dane sam proveo razmišljajući o novoj viziji. Moje molitve su se produbljivale dok je Božiji cilj postajao sve jasniji. Težnja i žudnja se utvrdila u meni i počeo sam da se molim: “Gospode, želim dom koji će proslavljati Tebe. Želim porodicu koja će biti svedočanstvo u društvu gde živimo. Želim porodicu koja će Te ljubiti i želim da svi to znaju. Želim porodicu koja će propovedati Evanđelje i zadobijati duše kada ljudi dođu u naš dom. Želim takvu porodicu!” Moje srce je reklo: “I ja ću to imati, Tvojom blagodaću.”

Kada sam otišao kući svojoj dragoj ženi i deci, moje srce je bilo usmereno! Moja volja je bila pokrenuta blagodaću koja je došla kroz to otkrivenje. Bio sam pun revnosti. Jackie nije znala šta mi se desilo. Neka je Bog blagoslovi. Ona je nekoliko puta trebala da veže svoj pojas na našem hrišćanskom putovanju, a ovo je bilo jedno od tih. Podelio sam sa njom iskustvo iz moje posete. Ispričao sam joj kakav uticaj je to imalo na mene. Dok se podsećam tih dana i sada sam dirnut. Znam da sam napravio mnogo grešaka u svojoj revnosti, ali moje srce je bilo iskreno, a Bog blagosilja iskrene želje. Doneo sam Bibliju i rekao porodici: “Imaćemo bogosluženja”. Pre toga ih nismo imali, ustvari jesmo, ali vrlo malo. Možda smo malo čitali Bibiliju, ali sa vrlo malo svhre. Znaš kako je to bilo. Nisam imao svrhu! Nisam imao viziju! Nisam imao ciljeve! Ali, sada sam imao san, sveti san, napisan u svom srcu. Počeli smo u dečijoj spavaćoj sobi. Mama je bila na stolici i hranila bebu, Rebekah je bila u svojoj maloj stolici, a Daniel je sedeo u svojoj kolevci i sisao palac (izvini Daniel!). Počeli smo sa tri pojanja. Rekao sam: “Pojaćemo na bogosluženjima! Jednog dana će moja porodica pojati kao ona porodica iz Kanade. Sada počinjemo”. Tako smo izabrali tri pojanja koja smo i naučili. Siguran sam da je mami bilo ponekad dosadno sa tri ista pojanja, ali pojali smo ih iz dana u dan sve dok nismo dobro naučili. Želeo sam da deca znaju pojanja. Napravili smo mnogo grešaka u tim ranim danima, ali naša srca su bila iskrena. Želeo sam da moja porodica bude svedočanstvo za slavu Božiju, a Bog to želi za svaku vernu porodicu. Vizija se godinama širila, ali moje srce još uvek radosno peva kada se setim kako smo u tim danima imali srca puna saosećanja za našu decu.

U našoj zemlji postoji oskudica takvih porodica. Božija volja nije da se one tako teško pronalaze. Treba mnogo da se putuje da bi se pronašla jedna takva porodica, a to nije uredu! Seti se, Bog ne gleda ko je ko! Bog želi da u svakom domu učini delo koje je predstavljeno u ovoj knjizi. On ponovo želi da učini to, On ponovo može da učini to i On će ponovo to učiniti! Ako Mu dopustimo da nam pokloni viziju onoga što može učiniti, On će učiniti to ponovo! Ali braćo i sestre, siguran sam da se svi slažemo: to se ne dešava slučajno. Taj pobožan dom koji sam upoznao nije bio slučajnost. Postojale su mnoge aktivnosti koje su se sa svrhom vršile u tom domu.

Dakle, šta nam Bog govori danas dok sedimo i razmišljamo o ovim stvarima? On kaže: “Narode moj! Želim da ostavite pobožno nasledstvo vašoj deci!” On kaže: “Narode moj! Moj Duh pokreće srce očeva i obraća ih prema njihovoj deci. Otvorite svoja srca i čujte moj glas!” Bog želi da u ovim poslednjim danima podignemo decu koja će biti odsjaj Njegove slave i Njegovog dela na zemlji. To je ono što On govori svima nama. Nije dobro da postoji samo jedna ili dve pobožne porodice koje će moći da zadobiju pažnju istraživačkog srca poput mojeg. Treba da postoji mnogo posvećenih porodica u crkvi, da bi imali mnogo primera koje možemo slediti. Neka Bog tako radi svojim Duhom da crkva Isusa Hrista bude puna pobožnih porodica. Crkva treba da bude puna pobožnih očeva i majki sa revnošću, vizijom i živim hrišćanstvom, da bi se to moglo proslediti deci. Tada će deca preuzeti te uzvišene ciljeve i proslediti ih svojoj deci. Tako će onda ići iz generacije u generaciju.

Nikada neću zaboraviti porodicu tog pobožnog čoveka. Umro je pre deset godina. Njegova udovica je još živa. Crkva koju je ta porodica pohađala tada je brojala oko 400 ljudi svakog nedeljnog jutra. Ali, na njegovoj sahrani, bilo je oko 750 ljudi izvan grada od ukupno oko 6,000 ljudi koji su prisustvovali sahrani. Došli su na sahranu tog čoveka i iskazali mu poštovanje pri njegovoj smrti. Zašto? Zato što su jedan čovek i jedna žena, prilikom venčanja rešili da podignu svoju decu tako da to bude svedočanstvo za slavu Božiju. Hajde da se i mi odlučimo za istu stvar, da budemo svedočanstvo za slavu Božiju.


Molitva


Naš nebeski oče, o Bože, zahvaljujemo Ti za dragoceno delo koje si učinio u jednoj porodici. Ali, sada je naš potez Gospode. Oče, podigni još porodica koje će imati jasno svedočanstvo. Molim te da podigneš više porodica poput Edwards-ove. Bože, ja znam da Ti to želiš. Molim te za svaku porodicu koja čita ovu knjigu. Pokreni sva srca. Učini nas gladnima i žednima, Oče. Daj nam viziju koja će biti postojana bez obzira šta nas snađe na putu. O Oče, molim te da pokreneš Duha živog Boga da se izlije na sve nas. Pomozi nam da ne odbijemo blagodat Božiju koja obraća naša srca prema našoj deci. Oče, zahvaljujemo ti za divne blagoslove ovih svedočanstava. Mi se jednostavno molimo, učini to ponovo, učini ponovo. O Bože, ako zaista imamo probuđenje, to mora dotaći naše domove, inače to uopšte nije probuđenje. Oče, molimo Te sve ovo u ime Gospoda Isusa, sa zahvalnošću. Amin.



Prethodno poglavlje

 

Sledeće poglavlje

 

Biblijski stih

"Neće živeti čovek o samom hlebu, nego o svakoj Reči Božijoj"

(Luka 4:4)