Glavni meni

Pretraga

Štampa

Razmišljanja


Napreduj


Radi onih čiji su životi spojeni sa tobom.
Čija srca žele da vide pravu veru.
Radi onih koji bi se spotakli, ako bi ti pao.
Ostani veran nebeskom zvanju.

Kada strahovi žele da te vrate natrag
Kada ti najviše nedostaje hrabrosti
Podigni pogled prema svom Kralju.
I tvoje srce će moći da zapeva.

Napreduj radi njihove koristi
Ohrabruj se svojim Bogom.
Jer iako te borba tišti
Tvoja istrajnost osvaja krunu.

Budi dakle veran zbog onih koje voliš;
Predaj svoje srce Bogu na visini;
I nikada ne uzvraćaj pogled na dugu noć
Već gledaj u Hrista i samo napreduj!


Shelly Hendry 2002

 

 


Uvod


“…Da traži seme Božije”

Malahija 2:15



Kada sam odlučio da pišem uvod za ovu knjigu, nekoliko misli je prošlo kroz moj um. Pomislio sam na mnogobrojne molitve koje sam uputio Bogu u vezi pisanja ove knjige, a sada sam tu, sedim ispred tastature i počinjem da kucam. Ne znam da li postoji nešto za čega sam se više molio nego za moju porodicu. Mnogi su želeli da uzmem materijal iz serije audio kaseta “Pobožan Dom” i pustim u štampu. Poštujem sve te zahteve, jer su me navodili da ostanem u molitvi u vezi toga. 

Možda se pitaš: “Zašto toliko mnogo molitve?”

Postoji nekoliko razloga. Prvo, ne želim da napravim grešku i da jednostavno napišem još jednu knjigu o domu. Postoji već dosta takvih knjiga i nisam želeo da napišem još jednu, sve dok nisam jasno znao da Bog to želi od mene. Drugi razlog mojih čestih molitava je bio jednostavan: ne znam da pišem knjige. Svaki put kada sam razmišljao o započinjanju tog posla, podsećao sam se na svoje neznanje. Kako napisati knjigu? Dakle, dok ovo započinjem, radim sa mnogo drhtanja. Molim vas da budete strpljivi sa mnom dok čitate, jer sam početnik. Zatim, često sam osećao da još nije vreme da pišem knjigu o domu zato što sam smatrao da su mi potrebne godine iskustva. Sećam se reči jednog od mojih heroja, Leonarda Ravenhill. On je rekao: “Nemoj pisati knjigu pre nego što napuniš pedeset godina, jer ćeš verovatno žaliti zbog nekih stvari koje si napisao. Moraćeš da ih porekneš i da ih promeniš.” Ove reči su me vodile i mnogo puta sam ih se opominjao. Poslednji razlog mojih mnogobrojnih molitava u vezi ove knjige jeste činjenica da i ja sâm treba još puno da napredujem u mnogim aspektima života u domu i vaspitanja dece. Ko sam ja da bih pisao ovu knjigu o podizanju pobožne dece? 

I pored toga, ah, Bog ima poslednju reč, a ja mu se jednostavno pokoravam.

Dok brzo stižem u 55-u godinu ovozemaljskog putovanja, čini mi se kao da je to odgovarajuće vreme. Troje od naših osmoro dece su sada u braku i imaju svoju decu (“O, slava!”, kažu deda i baka Kenaston). Rebekah, naše prvo dete ima 27 godina, a David, naše najmla|e dete 8 godina. To mi daje širok domen različitih iskustava i izvanrednu perspektivu. Mogu da pišem kao stariji čovek, a ipak Jackie i ja smo još uvek mnogo uključeni u ceo taj proces vaspitanja dece. Ja nisam onaj koji samo sniva snove, kao kakav mladić, nego znam iz iskustva da ove stvari zaista funkcionišu. 

Naslov ove knjige “Potraga Božijeg semena” izražava breme koje imam za domove u našoj zemlji i za domove širom sveta. Bog usrdno razmišlja o našim domovima. On traži Božije seme, kao što kaže u Malahiji 2:15, i niko to ne traži toliko marljivo kao Bog. Želim da učestvujem u tom bremenu i da radim zajedno sa Njim za dragocenu pobožnu decu, decu koja će odrasti, ljubiti Ga i služiti Mu celim svojim srcem. 

Često ću spominjati Malahiju 4:5-6 dok budemo prolazili kroz različite aspekte vaspitanja dece. Mnoge primene izviru iz istine koja se otkriva iz tih stihova. Duh Božiji pokreće srca očeva, majki i dece u ovim poslednjim danima. Postoji čudesan rad koji Bog čini u mnogim domovima. Širom Amerike i sveta Bog bukvalno pokreće ljude da se pokaju od svojih razmišljanja koja nisu utemeljena na Svetom Pismu, da obrate svoja srca i počnu da gledaju na porodicu onako kako On gleda. To je breme ove knjige. Želim da sjedinim svoje srce sa Božijim u pozivanju domova da se vrate u to divno ure|enje i blagoslov koji im je On namenio. 


Naša ispovest


Moja dragocena žena Jackie i ja smo se obratili iz moderne kulture ranih 1970-ih godina. Započeli smo naš hrišćanski dom sa ograničenim poznanjem. Istine koje ću podeliti sa vama na stranicama ove knjige naučili smo iz mnogih padova. Ali, mi smo donosili svoje neuspehe Bogu i Njegovoj Reči i tako smo počeli da učimo. Bili smo svesni potrebe našeg doma i počeli smo da tražimo od Boga odgovore. “Gospode, zašto su deca ovakva i šta možemo učiniti u vezi toga?” Postavljali smo puno pitanja Bogu sa verom, istražujući Pismo, i Bog nam je dao jasne odgovore za naš dom. 

Taj proces proučavanja i primene jeste najefektivniji način za pronalaženje odgovora. Svako od vas može isto to da radi. Predlažem vam da vodite evidenciju svih stihova koji se tiču uputstava za vaspitanje dece i da razmišljajte o tome u narednim mesecima. Ako budete to činili, Bog će transformisati vaša srca i vaš dom.

Želim opet da ponovim da ćemo podeliti sa vama i naše padove, a ne samo uspehe. Nemojte misliti da nema nade za vas. Jackie i ja uopšte nismo imali dobar početak. Kada se osvrnemo na naše nasledstvo, ni ona ni ja nismo imali u svojim domovima jasne uzore koje smo mogli da sledimo. Nisam znao šta znači biti hrišćanski muž; Jackie nije znala šta znači biti hrišćanska žena; a ni ona ni ja nismo znali kako da podižemo decu! Dakle, postoji nada za tebe. 

Završiću ovaj uvodni deo sa iskustvom koje sam imao u Africi i koje nikad neću zaboraviti. Ono mi ilustruje želju svakog roditeljskog srca, iz bilo koje kulture na ovom svetu. Čovečanstvo traži odgovore za probleme u svojim najbliskijim odnosima, a to su iskustva sa decom i brak. 

Pre nekih pola godine sam posetio jedno ogromno selo u Zapadnoj Africi sa još nekima iz naše skupštine. Cilj naše posete je bio da istražimo mogućnost uspostavljanja misije. Voleo bih da vas odvedem u takvo selo. Znam da bi to zauvek promenilo vaše živote. Ali, pošto to ne mogu učiniti, pokušaću da vas bar pomoću ovih reči odvedem tamo. 

U mnogim afričkim selima, još uvek najveći auotiretet predstavlja plemenski poglavica. Iako u Africi postoji veliki napredak, ogroman deo državne vlade još uvek je poveren poglavicama, baš kao u staro vreme. Kada želiš da posetiš selo, moraš najpre dobiti dozvolu od poglavice. Moje nezaboravno iskustvo izvire iz upravo tog afričkog ure|enja vlade. 

Bio je to topli januarski dan kada smo stigli u selo u kojem smo želeli da osnujemo skupštinu. Priložili smo zahtev za razgovor sa poglavicom i tada smo u mračnoj prostoriji čekali da se on popne na svoj tron. Poglavica je imao petnaest žena i šezdesetoro dece. To je istina. Nisam napravio grešku u kucanju. Kada je izašao iz svoje palate od blata i trave, obučen u kraljevske haljine, svi su počeli da mu se klanjaju. Zauzeo je svoje mesto na prestolu i pogledao nas sa očekivanjem da mu se predstavimo i objasnimo zašto smo došli. Pošto sam bio najstariji, krenuo sam napred. Tada nisam bio baš jako hrabar, ali pošto smo bili u poslu za većeg Kralja prišao sam prestolu i počeo da govorim. Objasnio sam da želimo da osnujemo skupštinu u njegovom selu. To mu je bilo vrlo ugodno i obećao nam je prostor. 

Tada sam mu predstavio ostatak naše grupe. Tog puta, troje dece je došlo sa mnom u Afriku. Objasnio sam mu da su to moja deca i da kući imam još petoro. 

On je sa uzbuđenjem uzviknuo: “Od jedne žene?”

Nasmejao sam se i klimnuo glavom.

Tada je okrenuo svoju glavu i netremice počeo da posmatra decu. Kada se opet okrenuo prema meni, sa zbunjenim pogledom na svom licu, rekao mi je: “Tvoja deca, ona idu tvojim putevima.” Zaustavio se za trenutak, rekao bih da je razmišljao. Tada je opet pogledao moju decu i rekao: “Moja deca su buntovnici. Ona ne rade ono što im ja kažem.”

Izraz njegovog lica mi je nešto govorio. Njegovo srce je govorilo: “Kako si uspeo da ih naučiš da idu tvojim putevima? Kako si uspeo da ih ubediš da napuste udobnost Amerike i do|u ovde u Afriku? Ovde je toplo, ima mnogo malarije i raznih nevolja, a ona su ipak tu.”

Siguran sam da nije znao koliko vremena bi mi trebalo da mu govorim na tu temu.

Njegove reči iznova zvone u ušima mog srca: “Tvoje deca idu tvojim putevima.”

Bog kaže u svojoj Reči: “Uči dete putu kojim treba da ide.” On je obezbedio načine i sredstva kojima možemo to učiniti. To blago mudrosti je skriveno u Njegovoj Reči. Kao roditelji, možemo ići da iskopavamo to blago i da ga koristimo. Deca će tada slediti naše puteve, koji su Božiji putevi. 

Moja želja je da na stranicama ove knjige pokušam da odgovorim na pitanje srca tog poglavice: “Kako si uspeo da ubediš decu da idu tvojim putevima?” Možda i tvoje srce čezne za odgovorom na to isto pitanje.


Ovo je dugačka knjiga sa 36 poglavlja. Nisam napisao knjigu koju se može pročitati odjednom. Ona više predstavlja skup uputstava kojima se često možeš uputiti. Poklanjam ti je u ime Isusa Hrista. Do|i i hajde da zajedno razmišljamo o našim domovima i našoj ogromnoj odgovornosti. Želim da prinesem i ovu jednostavnu molitvu prilikom poklanjanja ove knjige.


Molitva


O, Oče na nebu, evo nas pred Tobom. Ti nas sve vrlo dobro poznaješ. Ti znaš stanje naših različitih domova i Ti znaš šta je nama potrebno. U ime Isusa Hrista, otvori naša srca da bismo razumeli ono što želiš od nas. Dopusti nam da počnemo da gledamo na naše domove onako kako ih Ti gledaš, čak i ako je to bolno. Obnovi našu viziju, pokreni našu volju i osnaži nas u poslušnosti, bez obzira na cenu. Stvori u nama želju da se menjamo i daj nam blagodat da to možemo i činiti. U ime Isusa Hrista. Amin. 

Brat Denny

 

Prethodno poglavlje Sledeće poglavlje 

 

Biblijski stih

"Ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i ide za mnom."
(Luka 9:23)