Samuilovo rođenje

Zac Poonen
(preveo Milenko Isakov)

„Nakon izvesnog vremena Ana zatrudni i rodi sina.
Dala mu je ime Samuilo, jer je rekla:
‘Izmolila sam ga od Gospoda'“

(1.Samuilova 1:20)

Samuilo je bio primarno prorok – prvi od Izraelovih velikih proroka u Hananu. On je takođe bio sveštenik i sudija – poslednji sudija u Izraelu. Živeo je u isto vreme kao Samson, samo u drugom delu Izraela.


Priča o Samuilu započinje njegovom majkom Anom koja je bila nerotkinja. Zanimljivo je videti kako je mnogo žena spomenutih u Pismu koje su dugo vremena bile nerotkinje pre nego što su dobile decu: Sara, Reveka, Rahilja i Ana. Sve one su tražile Boga u molitvi i svaka od njih je rodila sina koji je imao unikatno mesto u Božijoj svrhi. One nisu prihvatile svoju situaciju kao nerotkinje. Snažno su se molile Bogu za decu. Bog je poslušao njihov zahtev i dao je svakoj dete kroz koje je Bog izvršio divne stvari. Mnoge majke se mole za svoju decu još dok su u stomaku. Međutim, ove žene su se molile neobičnim intenzitetom. Divno je kada se dete rodi na svet takvim intenzivnim molitvama. Tako se Samuilo rodio.


Ana se mnogo godina molila Gospodu za dete. Na kraju je načinila zavet rekavši: „Gospode, ako zaista pogledaš na muku svoje sluškinje i setiš me se, i ne zaboraviš svoju sluškinju nego daš svojoj sluškinji muško čedo, ja ću ga dati Gospodu za sve dane njegovog života“ (1:11). Tu se desio zaokret u njenom fokusu. Na početku je mislila samo o svojoj potrebi: „Potreban mi je sin“, a sada je počela da govori: „Ako budem dobila sina, daću ga Gospodu, jer je on i Gospodu potreban.“ Kada se fokus naše molitve prebaci sa naše potrebe na Božiju potrebu, tada ćemo početi da dobijamo odgovore na naše molitve. Gospod nas je učio da se molimo najpre: „Neka se sveti ime Tvoje.“


Postojala je velika duhovna potreba u Izraelu u to vreme. Božiji narod se veoma udaljio od Boga. Njihove vođe, poput Ilija, takođe su bili veoma daleko od Boga. Izrael nije imao proroka još od vremena Mojsija. Ana je bila osoba koja je bila svesna svih tih okolnosti. Ona je prepoznala potrebu da Izrael ima proroka. Tako je Ana nastavila da se moli: „Gospode, ne samo da ću posvetiti svog sina Tebi, nego ni britva neće preći preko njegove glave. On će biti Nazirej, posvećen Tebi. Ako možeš da ga iskoristiš da povratiš svoj narod Sebi, on je Tvoj!“ Kompletna njena molitva se prebacila sa njene na Božiju potrebu. Veoma često naše molitve nisu odgovorene zato što imaju previše svoj fokus na nama. Divno je da je Samuila rodila takva majka.


Kada je Ana rodila Samuila, nije zaboravila svoje obećanje. Dovela je svog sina u hram i rekla: „Za ovog dečaka sam se molila. Gospod je uslišio moju molbu i zato ga posvećujem Gospodu. Dokle god bude živeo, on je posvećen Gospodu“ (1:27,28). Nikada se neće vratiti da ga ponovo uzme. Naučila je tog malog dečaka da klekne i obožava Gospoda tamo. Divno je imati takvu pobožnu majku. Tada je otpevela divnu pesmu zahvalnosti Gospodu (2:1-10). Vrlo je moguće da je Marija bila inspirisana Aninom pesmom kada je pevala pesmu zahvalnosti nakon vesti da će roditi Isusa (Luka 1:46-55), jer su reči veoma slične.


Samuilo je odrastao kao mladić koji je promenio stanje Izraela svojom proročkom službom – iz haotičnog stanja koje smo videli u knjizi o Sudijama, u slavno stanje tokom vladavine cara Davida.