Žrtva paljenica (1)

Zac Poonen
(Preveo Milenko Isakov)

“Ako mu je žrtva paljenica od goveda,
neka prinese muško, zdravo,
na vratima šatora od sastanka
neka je prinese drage volje pred Gospodom

(3.Mojsijeva 1:3)

 Prvih sedam poglavlja 3.Mojsijeve Knjige opisuju pet prinosa. Svi prinosi predstavljaju Hrista i Njegov savršeni život i Njegovu smrt. Bog ne želi od nas da razmišljamo samo o Hristovoj smrti, nego i o Njegovom savršenom životu, zato što ovde postoje neki prinosi kod kojih nije bilo prolivanja krvi. Ti prinosi se očigledno ne odnose na Golgotu, nego na Isusov savršeni život. Ovo pokazuje da Bog od nas želi da mnogo razmišljamo i o Njegovom životu. Mnogi Hrišćani razmišljaju samo o žrtvi koju je Isus učinio na krstu, ali iz Levitske knjige učimo da je On činio mnoge žrtve i tokom svog života. On je prinosio svoj život iz dana u dan svome Ocu, predavajući svoju volju i svoj duševni život u smrt.

 

Dva od tih pet prinosa bila su obavezna – prinos za greh i prinos za prestup (krivicu).

 

Ostala tri prinosa bila su dobrovoljna – žrtva paljenica, žrtva jestiva (ognjena) i žrtva zahvalna.

 

Prvi prinos koji se spominje u 1.poglavlju Levitske knjige je žrtva paljenica, što je slika našeg prinošenja sebe Bogu u potpunosti. Žrtva paljenica je najpre trebala biti isečena na komade da bi bilo utvrđeno da je bez mane, i tada je bila prinešena. Ljudi su mogli žrtvovati vola, ovna, jarca, ili čak goluba ili grlicu, u zavisnosti od svoje finansijske mogućnosti, ali svaki prinos je morao biti bez ikakve mane i nedostatka.

 

Žrtva paljenica je slika toga kako je Isus predavao svoje telo svom Ocu tokom svog zemaljskog života, a zatim i na kraju na krstu. Tokom celog Njegovog zemaljskog života, Isus je držao svoje telo u savršenoj čistoti u svakom iskušenju, pre nego što ga je predao svom Ocu kao žrtvu na krstu. Bog ne bi prihvatio Isusov prinos sâmog sebe na krstu ako bi bila samo jedna mrlja u Njegovog zemaljskom životu u prethodnih 33 i po godine. To je bilo zato što kada je bio gladan, On nije pretvorio kamenje u hleb. To bi bio greh, jer mu Otac nije rekao da to učini. Njegov život je bio život potpune zavisnosti i potpune poslušnosti. Isus nikada nije učinio nešto bez Očevog pokretanja, čak i ako se to činilo bezopasno poput pretvaranja kamenja u hleb da bi se zadovoljila nečija glad! To je standard poslušnosti na koji nas Bog poziva. Iz tog razloga je Isus bio toliko trijumfalan i zato je Otac nalazio toliku radost u Njemu.