Mnogi prvi će biti zadnji

Milenko Isakov
Tako će biti poslednji prvi i prvi poslednji;
jer je mnogo zvanih, a malo izabranih”
(Matej 20:16)

Ništa na ovom svetu nije postojanije od Reči koje je govorio Isus Hrist. Nebo i zemlja će proći, ali Isusove reči neće nikada proći (Mat.24:35). Mnogo toga što je Isus govorio odnosi se na događaje koji će nastupiti nakon Njegovog drugog dolaska na zemlju i na sâmu večnost. Tada će svima biti jasno šta je istina, ko smo mi i ko je Bog.

Ljudima je danas teško da veruju rečima Isusa Hrista. Isus je učio da je Nebesko carstvo realnost i da čovek treba celim srcem da navali da postane deo tog carstva. On je učio o prolaznosti zemaljskog života. Međutim, mnogi ne vide realnost Nebeskog carstva zato što zemaljski život smatraju realnošću. Njihove nade, očekivanja i ciljevi vezani su isključivo za zemaljski život. Situacija se čini još komplikovanijom ako uzmemo u obzir da mnogi koji sebe smatraju hrišćanima ne veruju Hristovim rečima i to pokazuju svojim životom koji se nikako ne razlikuje od nevernika. Sve u svemu, ljudska nevera i zanemarivanje Hristovih reči neće umanjiti njihovu težinu, važnost i postojanost. Hristova Reč je toliko postojana, snažna i istinita da će svima biti sudija u poslednji dan (Jovan 12:48).

Uvodni stih današnje poruke jeste ustvari zaključak jedne priče o Nebeskom carstvu koju je Isus ispričao. U priči se govori kako je jedan domaćin otišao ujutro da nađe nadničare za posao u svom vinogradu. Pogodio se sa njima za platu i poslao ih je u vinograd. Nakon tri sata našao je druge ljude koji još nisu našli posao i poslao je i njih u svoj vinograd. Isto to je uradio nakon još tri i šest sati. Sat vremena pre završetka posla domaćin je našao još neke ljude koji ceo dan nisu ništa radili i pozvao ih je u svoj vinograd. Oni su došli i radili. Kada se radno vreme završilo domaćin je pozvao slugu da podeli platu nadničarima. Sluga je dobio zapovest da prvo podeli platu onima koji su poslednji došli. Ljudi koji su radili samo sat vremena dobili su istu platu kao i oni koji su radili ceo dan. To je razljutilo “vredne” momke i kada su primili svoju platu vikali su na domaćina pošto ih je izjednačio sa “lenjivcima” koji su radili samo sat vremena. Domaćin je rekao da im nije ništa učinio krivo i da su dobili platu po dogovoru koji su imali na početku dana. Kao zaključak te priče Isus je rekao sledeće reči: “Tako će biti poslednji prvi i prvi poslednji; jer je mnogo zvanih, a malo izabranih.”

Šta možemo da naučimo iz ove priče? Postoji velika opasnost kod svih koji su već duže vreme hrišćani i koji su ličnim životom i službom potvrdili svoju posvećenost Gospodu da sve to pripišu svojoj zasluzi i počnu da preziru mlade vernike koji su se skoro obratili Gospodu. Ono što Gospod želi da nas nauči kroz ovu priču jeste da smo svi kod Boga prihvaćeni jedino na osnovu zasluga Isusa Hrista, a ne na osnovu naših dela. Ova priča ne govori o tome kako će svima biti jednaka nagrada, bez obzira na dužinu i kvalitet službe. Jedan brat je rekao da neće biti jednaka nagrada apostolu Pavlu i razbojniku na krstu, iako znamo da su obojica bili spašeni.

Dakle, ova priča govori o jednakosti svih hrišćana u smislu prihvatanja kod Boga. Ne za dela pravedna koja smo mi učinili, nego po svojoj milosti na osnovu vere Bog nas je prihvatio i spasao. Iz tog razloga ne možemo smatrati sebe boljima od drugih. Iako na primer već puno godina služimo Gospodu, radosno ćemo prihvatati činjenicu da smo potpuno izjednačeni sa bratom koji se juče obratio.

Dobro je da pogledamo u kojem kontekstu je ispričana ova priča. U 19.poglavlju Matejevog Evanđelja čitamo o bogatom mladiću koji nije želeo da se odrekne svog bogatstva da bi postao Isusov učenik. Na to je Petar rekao Isusu kako su oni sve ostavili i krenuli za Njim. Isus mu je rekao da će njihova nagrada biti velika, ali da će mnogi prvi biti poslednji i poslednji prvi i zatim je ispričao ovu priču.

Mnogi prvi su svi oni koji su bili veoma istaknuti u svojoj službi Gospodu. Imali su javne službe i drugi ljudi su ih poznavali i priznavali za Božije ljude. Oni su dug period služili Gospodu. Možda su od rane mladosti do starosti služili Gospodu. Možda su stradali i bili mučeni zbog svoje vere u Hrista. Svima je bilo jasno da su se puno trudili i radili za Gospoda. Goreli su u radu za Boga. Drugi ljudi su videli da su izgoreli na suncu radeći u vinogradu. Možda su bili starešine i vođe nekih crkava ili pokreta. Međutim, oni su upali u zamku duhovnog ponosa. Pripisali su sve to ličnoj zasluzi i smatrali su sebe važnijima od drugih. U srcu su prezirali mlađe vernike i smatrali su da niko ne može da se izjednači sa njima i njihovom službom i delima za Gospoda. Mislili su da su nezamenjivi. Bilo im je nepojmljivo da neko ko se tek nedavno obratio jeste u potpunosti izjednačen sa njima pred Bogom.

Ova reč ne treba da nas uplaši i odvrati od želje da budemo “prvi” za Gospoda, već da nas sačuva od ponosa i preziranja drugih vernika. Pavle je rekao da je istinita reč da dobru stvar želi onaj ko želi da bude starešina ili “prvi” u crkvi, ali da postoje uslovi koje treba da ispuni da bi to mogao biti (1.Tim.3).

Mnogi prvi će biti poslednji! Ispitajmo svoja srca i smatrajmo druge važnijima od sebe. Ne umišljajmo da smo nezamenjivi! Lako je ne upasti u ponos zbog stvari u kojima svakako nisi uspešan, ali Bog želi da ostanemo ponizni u stvarima u kojima jesmo uspešni i plodonosni, u kojima nas je On zaista blagoslovio i dao pomazanje!

Pomozi nam Oče da nikada ne smatramo sebe zaslužnim za dobro koje si Ti učinio kroz nas. Želimo se poniziti pod Tvoju silnu ruku i čašću činiti druge većim od sebe. Hvala Ti što smo Hristovom krvlju i pravednošću svi potpuno izjednačeni pred Tobom. Amin!