Lomljenje hleba

Kada je Isus ustanovio ‘lomljenje hleba’ On je koristio reč koju nikada ranije nije izgovorio – reč ‘zavet’. Pravilno razumevanje ove reči je od suštinskog značaja ako želimo da učestvujemo u Gospodnjoj trpezi i da naše učešće ima pun smisao.

Zavetni odnos sa Bogom

Prvi pomen reči ‘zavet’ nalazi se u 1.Mojsijevoj 6:18 gde Bog obećava da će uspostaviti zavet sa Nojem (Post. 9:9,11). Bog je osudio ceo svet zbog čovekovog greha i tada je načinio savez sa Nojem da nikada neće ponovo osuditi svet potopom kao što je upravo bio učinio. Bog je dao znak obeležja zaveta koji je tada napravio. To je ono što mi danas nazivamo “dugom”. Bog je, međutim, to nazvao “moj luk u oblaku” (Post. 9:13). Reč koja se koristi za ‘luk’ je potpuno ista reč kao što je prevedena na drugim mestima u Bibliji za oružje, luk. Luk je uvek usmeren u pravcu onog koji treba da bude pogođen strelom. Značaj luka u oblaku koji usmereva prema gore (umesto prema dole) jeste da će sâm Bog koji prebiva u nebu biti pogođen strelom iz luka i preuzeti osudu za greh čoveka. Luk neće biti usmeren na čoveka, nego na sâmog Boga. Od tada svet nikada nije bio ponovo osuđen na potop. Psalam 69:1,2 navodi da je potop Božijeg suda prešao preko Isusa na krstu. Ovo je bilo ispunjenje znaka luka (duge) u oblaku.

Sledeća osoba u Svetom pismu sa kojom je Bog sklopio zavet bio je Avram. To se najpre spominje u 1.Mojs.15:18. Obratite pažnju kako je tu Bog ušao u zavet sa Avramom. Avramu je bilo rečeno da donese tri životinje i dve ptice, da ih zakolje i raširi na zemlji (15:9,10). Životinje su trebale da se iseku na dva dela i da se ti delovi polože jedan naspram drugog. Kada je pala noć Bog je sišao i poput dima iz peći i plamenog ognja prošao između tih polutki zaklanih životinja. Tako je Gospod učinio zavet sa Avramom. Značenje je ponovo bilo jasno – da će sâm Bog položiti svoj život (kao te zaklane životinje) za Avrama. Kao i u slučaju znaka zaveta sa Nojem, savez je bio osnovan smrću – smrću u kojoj je sâm Bog preuzeo inicijativu.

Ovaj metod utvrđivanja i potvrđivanja zaveta je kasnije postao praksa u Izraelu (kao što se vidi iz Jeremije 34:18,19). Kad god su dve osobe ušle u savez, one su zaklale tele, podelile ga na dva dela i hodale između tih polutki. Na taj način su simbolično navodili da je svako od njih spreman da položi svoj život za drugog budući veran zavetu. Bio je ozbiljan prekršaj načiniti takav simboličan zavet i ne držati ga. Otuda je Bog govorio narodu Jude preko Jeremije da će ih teško osuditi zbog činjenja i zatim gaženja takvog zaveta.

U Prvoj Mojsijevoj 17 nalazimo da Bog ponovo potvrđuje zavet sa Avramom. Opet je Bog dao znak da se obeleži zavet – ovog puta obrezanjem. Obrezivanje jeste odsecanje tela i simbolizuje (Fil.3:3 kao i Kol.2:11 jasno kažu) smrt telu. Primećujemo da je simbol zaveta opet nešto što govori o smrti. Ovog puta, to su Avram i njegovi potomci koji su trebali da označavaju svoju spremnost da budu verni zavetu do smrti. Spoljašnje obrezanje je bio znak Božije želje da obrežu srca Izrailjaca da bi Ga voleli svim srcem (pogledajte 5.Mojs.30:6 i Rim.2:28,29). To nas uči da ne možemo imati svesrdnu ljubav za Boga, osim kroz smrti telu.

Sledeći put gde čitamo o zavetu jeste slučaj kada je Bog napravio savez sa Izraelskim narodom preko Mojsija – ono što mi nazivamo ‘stari zavet’. Čitamo ovo u 2.Mojs.24:4-7. Mojsije je napisao Božije reči u knjigu (knjigu zaveta), zaklao mnoštvo mladih junaca na žrtvu Gospodu i poškropio narod krvlju bikova govoreći: “Ovo je krv zaveta koji je Gospod učinio sa vama” (2.Mojsijeva 24:8). Savez je bio zapečaćen krvlju zaklanih životinja.

Ovo je prvi slučaj u Bibliji gde se spominje izraz ‘krv zaveta’. To je isti izraz koji je Isus koristio prilikom deljenja čaše svojim učenicima na poslednjoj večeri (Matej 26:28). U starom zavetu ljudi su bili samo pošrkopljeni krvlju. U novom zavetu Isus nas poziva da pijemo iz čaše. Ovo simbolizuje činjenicu da je u starom zavetu zakon mogao da očisti samo spoljašnji život čoveka, dok u novom zavetu možemo biti očišćeni iznutra.

I u ovom slučaju u zavet se ulazilo kroz smrt. U Jevr.9:13-22 se spominje kontrast između krvi bikova i krvi Hristove, i tamo kaže da “gde je zavet, mora nužno da bude i smrt onoga koji čini zavet…on nikako nije na snazi dok je živ onaj koji ga je načinio” (stihovi 16 i 17). Iz tog razloga svaki simbol svakog saveza koji je Bog sklopio sa bilo kojim čovekom simbolizuje smrt.

Jedini način na koji je Isus mogao uspostaviti novi zavet sa nama jeste kroz svoju smrt, i jedini način da mi uđemo u taj zavet i dobijemo njegove privilegije jeste kroz smrt našem ja. To znači jesti hleb i piti vino prilikom ‘lomljenja hleba’.

U Jevr.13:20 kaže je da je Bog izveo Isusa iz mrtvih kroz krv večnog zaveta. Šta to znači? Krv koju je Isus prolio na krstu Golgote bila je prolivena kao rezultat otpora prema grehu do smrti (Jevrejima 12:4). Isus je bio rešen da poštuje Oca i da nikada ne zgreši. Njegov odnos prema Ocu bio je sledeći: “Oče, ja ću radije umreti nego Te ne poslušati u jednoj maloj stvari.” (Videti Fil.2:8. “Poslušan do smrti”). To je bio Isusov zavet sa Ocem.

Isus nas sada poziva svojoj trpezi da pijemo od čaše koja je krv ovog novog zaveta. Da li smo spremni? Možemo li piti iz čaše od koje On pije? Da li čeznemo, poput apostola Pavla, da poznamo “zajednicu Njegovih stradanja i budemo nalik na Njegovu smrt kako bi (i mi) mogli dobiti vaskrsenje iz mrtvih” (Fil. 3:10,11).

Većina vernika pristupa Gospodnjoj trpezi tako olako, bez ikakvog razumevanja šta to podrazumeva i o čemu se tu zapravo radi. Jedino oni koji su rešeni da se bore protiv greha do krvi mogu dostojno imati udeo u Gospodnjoj trpezi.

Reč ‘zavet’ može se uporediti sa svečanim sporazumom koji se potpisuje u sudu. Niko neće potpisati ugovor u sudu pre nego što ga pažljivo pročita i razume uslove dogovora. Ali, kako olako vernici učestvuju u hlebu i vinu za stolom Gospodnjim! Nije ni čudo, kao u Korintu, da čak i danas mnogi vernici su slabi (fizički i duhovno), bolesni (fizicki i duhovno) i dosta njih umre pre nego što je Božije određeno vreme (1 Kor.11:30.) – sve zbog toga što tako olako pristupaju Gospodnjoj trpezi.

U 3.Mojs.26:14-20, Bog je upozorio Izraelce da će, ako sklope savez sa Njim i onda ga pogaze, biti bolesni, oboleli i poraženi i da neće biti profita od njihovih trudova i u njihovim poslovanjima. Ozbiljna je stvar pogaziti savez. “Nemoj nagliti ustima svojim u prisustvu Boga. Kada načiniš zavet Bogu, ne oklevaj ispuniti ga…bolje je da ne zavetuješ, nego da zavetuješ, a ne ispuniš” (Propovednik 5:2-5).

Svako ko je često pogođen bolešću i slabošću treba pažljivo da razmotri da li je nemarno gazio zavet sa Bogom. Iz tog razloga Jakov govori da priznajemo svoje grehe da bi ozdravljali (Jakov 5:16).

Hleb koji lomimo simboliše telo Hristovo. Pre svega, sve to simbolizuje fizičko telo koje je Isus uzeo kada je došao na zemlju, u kojem nikada nije učinio svoju volju nego Očevu (vidi Jevrejima 10:5-7). Tako je Njegovo telo bilo slomljeno i predano tokom celog Njegovog zemaljskog života. Njegovo telo je bilo poput hleba – lako slomljeno čak i kada je bilo malo dotaknuto. Takvo je bilo Njegovo predanje volji Njegovog Oca u svemu. Kada lomimo hleb i uzimamo udeo u tome, mi time svedočimo, veoma svečano, da i mi želimo da idemo istim putem predanja i slomljenosti. To je ozbiljna stvar, dakle, da kažemo to Gospodu za stolom Gospodnjim, a zatim živimo kao da nikada nismo sklopili savez sa Bogom. Mi ne možemo biti savršeni, ali Gospod očekuje da najmlađi vernik bude spreman da ide putem smrti svojem ja, da ne živi više za sebe, nego samo za Njega (2.Korinćanima 5:15.). U suprotnom mi nedostojno jedemo hleb ne razlikujući Telo Gospodnje.

Zavetni odnos u bratstvu

Hleb koji lomimo simbolizuje ne samo fizičko telo Hristovo, nego takođe i Crkvu, Telo Hristovo (1.Kor.10:16,17), jer je jedan hleb, a mi mnogi jedno smo telo. Oni koji “jedu žrtve su zajedničari oltara” (1.Kor.10:18). Ako jedemo za stolom Gospodnjim, mi treba da delimo Njegovu smrti na krstu (oltar) – smrt našem ja – ne samo u našem odnosu sa Bogom, nego i u našem odnosu sa drugima u telu Hristovom.

“Mi smo dužni polagati svoj život za braću” (1.Jov.3:16). Ovo je još jedan aspekt našeg svedočanstva za stolom Gospodnjim. Nije da ulazimo u zavet samo sa Gospodom, nego i sa našom braćom i sestrama. I u taj zavet se takođe ulazi smrću svojem ja.

Kao što dve strane koje ulaze u savez u Izraelu prolaze između dve polutke zaklanog (“slomljenog”) teleta, čak i danas mi ulazimo u savez sa drugima kroz hleb koji se lomi. Ovo je isto toliko ozbiljna stvar kao prvi aspekt koji smo ranije videli u vezi saveza sa Bogom.

U 1.Sam.18:1-8 čitamo o Jonatanu koji je ušao u savez sa Davidom. Ovo je divna slika onoga kako treba da izgleda zavetni odnos u telu Hristovom. Kaže da je Jonatanova duša prionula uz dušu Davidovu. Reč “prionula” koja se ovde koristi je ista reč koja se koristi u Nemiji 6:1 gde se govori o zidu koji je tako sagrađen da u njemu uopšte nije postojao jaz. Isto tako je Jonatanovo srce prionulo uz Davida – nije bilo jaza između njihovih srca da bi neprijatelj mogao doći. Dalje kaže da je Jonatan voleo Davida kao sebe. Ovo je takođe naš poziv u telu Hristovom – da budemo spojeni kao JEDNO, tako da ne postoji pukotina između nas (nema jaza nerazumevanja, ljubomore, sumnje, itd.) pri čemu neprijatelj može doći i uneti razdor.

Jonatan je trebao da bude osoba u Izraelu koja je najviše ljubomorna na Davida jer je David bio pretnja Jonatanu da postane sledeći car Izrailja nakon Saula. Ipak, on je savladao zavist i voleo je Davida kao sebe. Kako Jonatan sramoti novozavetne vernike!

Jonatan je zatim sklopio savez sa Davidom, a kao simbol zaveta on je skinuo svoju kraljevsku odoru i dao je Davidu. To je bio simbol Jonatanove želje da umre sebi kao budućem caru Izraela i da zacari Davida. Nama je zapoveđeno da u telu Hristovom “čašću činimo druge većim od sebe” (Rim.12:10). Mi treba toliko da umremo svojem ja da iskreno čeznemo da naša braća budu veća i viša i poštovanija od nas. I mi uzimamo naš ogrtač, ako je potrebno, da pokrijemo golotinju brata ako se negde vidi. Tako možemo doprineti da naš brat izgleda slavno u očima drugih. To znači ući u zavetni odnos sa braćom u telu Hristovom.

Nemoguće je ući u takav savez bez želje da uporno umireš sebi. Svi problemi koji rešetaju skoro svaku zajednicu vernika nastaju zato što vernici u njima nisu ušli u takav međusobni zavetni odnos. Svi traže svoje! Krajnji rezultat toga je da Sotona trijumfuje. Ali, takve zajednice nisu crkva koju Isus gradi, jer Isus je rekao da vrata pakla neće biti u stanju da prevladaju crkvu koju On gradi (Mat.16:18).

Isus gradi svoju crkvu u ovom svetu danas. Ako želimo da budemo deo te crkve i da imamo udela u izgradnji te crkve, onda moramo uzeti k srcu zavetne odnose i trebamo želeti da učimo svim svojim srcima šta znači činiti svog brata slavnim.

Zatim čitamo da je Jonatan takođe uzeo svoj oklop i mač, luk i pojas i dao sve to Davidu. Stupajući u zavet sa našom braćom mi polažemo sve moguće oružje kojima možemo da im naškodimo na bilo koji način. To je smisao i značenje Jonatanovog dela.

Oružje kojim je načinjena maksimalna šteta u hrišćanstvu jeste jezik. Da li smo spremni da položimo oružje u zavetnom odnosu sa našom braćom na takav način da nikada više ne govorimo loše o njima, i nijednom ih više ne ogovaramo ili napravimo trač?

Ovo polaganje naših oružja takođe podrazumeva poverenje u našeg brata da možemo priuštiti sebi da budemo pred njim potpuno bez odbrane, jer znamo da nam nikada neće nauditi. Upravo kroz takvo poverenje se gradi bratstvo.

U 1.Sam.19,20 vidimo Jonatanovu čvrstu odanost Davidu, čak i po cenu ustajanja protiv svog oca. Jonatan je odano stojao pored svog brata Davida u prisustvu svoje rodbine po telu. Zaista je vredan primer koji svi mi treba da sledimo. Treba da volimo bratstvo više od naših rođaka po telu.

U Amosu 1:9,10 vidimo kako je Bog ozbiljno gledao na kršenje zaveta bratstva. Tir je napravio savez sa Izraelom za vreme Hirama. Ipak, u trenutku potrebe Izraela, oni su izdali Izraela i predali ih njihovim neprijateljima i na taj način su prekršili zavet koji su napravili. Bog je rekao Amosu da će ozbiljno suditi Tiru zbog toga.

U 2.Sam. 21:1,2 čitamo još jedan primer u vezi toga. Tri godine je vladala glad u Izraelu. Kada je David tražio Gospoda ispitujući uzrok toga, Gospod mu je rekao da je to zato što je Izrael prekršio zavet koji su napravili sa Gavaonjanima za vreme Isusa Navina. Kralj Saul je ubio Gavaonjane bez obzira da svečani zavet. Godinama kasnije, mnogo godina nakon što je Saul umro, sud je došao na Izrael. Bog može da odloži svoje presude, ali gde On ne vidi pokajanje, te presude će sigurno doći. Neko može pitati zašto je Bog toliko odložio da pošalje tu glad. Bez sumnje zato što je dao Izraelu vremena da se pokaje. Kada se nisu pokajali, presuda je pala na njih.

Pavle je rekao Korinćanima da ako bi sudili sami sebe, Bog im ne bi sudio, ali pošto oni nisu sami sebe sudili, mnogi od njih su bili bolesni i slabi, a mnogi su i umrli pre svog vremena (1. Kor.11:30,31). Svi vernici koji su neprekidno slabi i bolesni treba da traže Gospoda, da li je razlog za to možda slomljen neki zavet bratstva time što učestvuje u trpezi Gospodnjoj, a zatim izdaje svoju braću i sestre iza njihovih leđa svojim klevetanjem i ogovaranjem itd. To je bio glavni zločin Jude Iskariotskog. On je učestvovao u zavetnom obroku sa Isusom, a zatim izašao i izdao Ga. Kako je Psalmista prorokovao, “Čak i moj bliski prijatelj, kome sam verovao, koji je sa mnom jeo hleb, podiže petu svoju protiv mene” (Ps.41:9).

Neka Gospod omogući svakom od nas da se ispita i da sa smislom uzima učešće za trpezom Gospodnjom u budućnosti. Hajde da se celim srcem pokajemo od greha raskidanja saveza sa Gospodom i sa našom braćom i sestrama, i hajde da obratimo pažnju i poslušamo glas Duha koji nam je došao.