Istiniti sveti, kada odbace svoje telo, su sa Gospodom

Jonathan Edwards
Propovedano na dan sahrane Davida Brainerda, misionara Indijancima, člana Počasnog Društva u Škotskoj za širenje hrišćanske nauke, i pastora Crkve Hrišćanskih Indijanaca u New Jersey-u; koji je umro u Northampton-u u New England-u, 9.oktobra 1747. u 30-oj godini svog života, a sahranjen tri dana kasnije

“Ali se ne bojimo, i mnogo volimo otići od tela, i ići ka Gospodu” (2. Korinćanima 5:8)

Apostol ovde govori iz kojeg razloga je sa tako mnogo hrabrosti i nepokretne postojanosti prolazio kroz sve radove, stradanja i opasnosti u svom životu, u službi svog Gospoda, za čega su ga njegovi neprijatelji, lažni učitelji među Korinćanima ponekad ukoravali da je van sebe, i da je zahvaćen vrstom ludila. – U jednom delu prethodne glave apostol obaveštava hrišćane u Korintu da je on to radio zato što je čvrsto verovao obećanjima koja je Hrist dao svojim vernim slugama slavne, buduće, večne nagrade, i pošto je znao da su sadašnje nevolje lake u poređenju sa daleko prevazilazećom i večnom važnošću slave. Govor sa istom temom se nastavlja i u ovoj glavi gde apostol i dalje nastoji da objasni da je razlog zašto mu je data takva postojanost u stradanjima i zašto je izlagao sebe smrti u poslu službe, bilo srećnije stanje koje je očekivao posle smrti. I to je tema teksta iz kojeg ću pokazati,


1. Veliku buduću privilegiju kojoj se apostol nadao: da će boraviti u Hristovom prisustvu. Reči u originalu osobno potvrđuju življenje sa Hristom, u istoj državi ili gradu, ili u istoj kući sa Hristom.


2. Apostol je očekivao tu privilegiju čim odbaci svoje telo. Ne da čeka do vaskrsenja, kada duša i telo treba ponovo da se ujedine! On potvrđuje istu stvar u poslanici Filibljanima 1:22, 23 “A kad mi življenje u telu plod donosi, to ne znam šta ću izabrati. A oboje mi je milo, imajući želju otići i s Hristom biti, koje bi bilo mnogo bolje”.


3. Vrednost koju je apostol davao toj privilegiji. Bila je toliko vredna da je radi nje izabrao da odbaci svoje telo. On je radije želeo, ili (kao što reči osobno potvrđuju), bilo bi mu mnogo ugodnije da se odvoji od sadašnjeg života i svih uživanja koje on pruža, da bi zadobio tu veliku blagodat.


4. Sadašnju blagodat, koju je apostol imao svojom verom i nadanjem u tu buduću privilegiju, odakle je poticala hrabrost, sigurnost i postojanost uma: saglasno vrlo važnim rečima koje su spomenute – “ali se ne bojimo”. Apostol sada daje razlog te moralne čvrstine i nepokretne stabilnosti uma sa kojim je prolazio kroz te ekstremne nevolje, teškoće i opasnosti, koje je spomenuo u svom govoru. I usred svega toga, nije bio plašljiv, niti obeshrabren, već je imao konstantno svetlo i unutrašnju podršku, snagu i utehu u svemu tome: saglasno 16. stihu prethodne glave: “No ako se naš spoljašnji čovek i raspada, ali se unutrašnji obnavlja svaki dan”. I to isto je još detaljnije izraženo u stihovima 8 – 10 iz iste glave: “U svemu imamo nevolje, ali nam se ne dosađuje; zbunjeni smo, ali ne gubimo nada; progone nas, ali nismo ostavljeni; obaljuju nas, ali ne ginemo. I jednako nosimo na telu smrt Gospoda Isusa, da se i život Isusov na smrtnom telu našemu pokaže”. I iz sledeće (6.) glave, u stihovima 4-10: “Nego u svemu pokažite se kao sluge Božije, u trpljenju mnogom, u nevoljama, u bedama, u tesnotama, u ranama, u tamnicama, u bunama, u trudovima, u nespavanju, u postu, u čistoti, u razumu, u podnošenju, u Duhu svetom, u ljubavi istinitoj, u reči istine, u sili Božijoj, s oružjem pravde i nadesno i nalevo, slavom i sramotom, kuđenjem i pohvalom, kao varalice i istiniti, kao neznani i poznati, kao oni koji umiru i evo smo živi, kao nakaženi, a ne umoreni, kao žalosni a koji se jednako vesele, kao siromašni, a koji mnoge obogoćavaju, kao oni koji ništa nemaju a sve imaju”.

Između mnogih korisnih razmatranja koja bi mogli izvući iz teksta, ja ću se ovog puta dotaći samo onoga što se najjasnije nalazi pred nama u rečima – Duše istinitih svetih, kada napuste svoja tela pri smrti, idu da borave sa Hristom.

Duše istinitih svetih idu da borave sa Hristom, na sledeće načine:

I  Oni idu da žive u isto, blagosloveno prebivalište gde se nalazi Hristova proslavljena ljudska priroda.

Hristova ljudska priroda još uvek postoji. On je još uvek i Bog i čovek, i takav će biti kroz celu večnost. Njegova kompletna ljudska priroda ostaje: ne samo njegova ljudska duša, nego takođe i ljudsko telo. Njegovo smrtno telo je ustalo iz mrtvih, i to isto telo što je vaskrsnulo iz mrtvih je uzvišeno i proslavljeno sa Božije desne strane, tako da ono što je bilo mrtvo, sada je živo i živi zauvek.

I zato postoji sigurno mesto, jedan poseban deo spoljašnje tvorevine, gde je je Hrist otišao i gde On boravi. I to je mesto koje nazivamo najviše nebo, ili nebo nad nebesima – mesto iznad svih vidljivih nebesa, Efescima 4:9,10 “A što iziđe, šta je, osim da i siđe u najdonja mesta zemlje? Koji siđe to je onaj koji i iziđe više sviju nebesa da ispuni sve”. To je isto ono što apostol naziva trećim nebom, 2.Kor. 12:2, računajući da je vazdušno nebo prvo, zvezdano nebo drugo, i najviše nebo treće. To je prebivalište svetih anđela: oni su nazvani “anđeli nebeski” – Matej 24:36, “anđeli koji su na nebesima” – Marko 13:32, 12:25, “anđeli Božiji na nebu” – Matej 22:30. Za njih je rečeno da jednako gledaju lice Oca koji je na nebesima, Matej 18:10. I oni se najčešće prikazuju kao oni koji se nalaze pred Božijim prestolom, i koji opkoljavaju nebeski tron, i čiji zadatak je da odatle šalju i spuštaju poruke ovom svetu. I tamo je određeno mesto za duše svetih koje odbace svoje telo kada umru. Za njih nije rezervisano neko drugo prebivalište osim najviših nebesa, ili neko mesto odmora gde će biti čuvani do dana suda, kao što neki zamišljaju, koje oni nazivaju pakao srećnih. Nego oni idu direktno u samo nebo. To je dom svetih, dom njihovog Oca: oni su samo gosti i došljaci na ovoj zemlji, a to je druga i bolja zemlja prema kojoj putuju, Jev.11:13-26. To je grad kojem pripadaju; Fil. 3:20, “Naše življenje (ili kao što reči osobno potvrđuju, naše državljanstvo) je na nebesima”. Zato je to nesumnjivo mesto prema kojem je apostol imao poštovanja, u izabranom tekstu, kada kaže: “Mi želimo da ostavimo našu bivšu kuću, telo, i da živimo u istoj kući, gradu ili državi gde i Hrist živi”, što se posebno odnosi na originalni tekst. Koja druga kuća, grad ili država može biti osim te kuće o kojoj se na drugim mestima jasno govori, o kući njihovog Oca, gradu i državi kojoj zapravo pripadaju i prema kojoj putuju dok traju na ovom svetu, i o kući, gradu i državi gde znamo da Hristova ljudska priroda boravi? To je mesto odmora svetih; tamo su njihova srca i dok žive ovde, i tamo je njihovo blago: “Za nasledstvo nepropadljivo, koje neće istrunuti i uvenuti, sačuvano na nebesima za vas”, 1.Pet.1:4, i zato oni nikada ne mogu imati zadovoljavajući i potpuni odmor dok ne dođu tamo. Dakle, njihove duše, kada odbace svoje telo (ako ih Pismo predstavlja u stanju savršenog odmora) bez sumnje stižu tamo. Onih dvojica svetih, koji su bez smrti napustili ovaj svet da bi otišli na svoj odmor u drugi svet, su otišli na nebo. Jelisije je video Iliju kako se vazneo na nebo, kao i Hrist. Imamo sve razloge da mislimo da i sveti koji smrću napuste ovaj svet idu u to isto mesto odmora. Kada je Mojsije umro na vrhu gore, on se vazneo u to isto slavno prebivalište kao i Ilija, koji se vazneo bez umiranja. Oni su zajedničari u drugom svetu, kao što su se zajedno i pojavili pri Hristovom preobraženju. Tada su bili zajedno sa Hristom na gori, kada se pokazao uzorak Njegovog slavljenja u nebu. I bez sumnje, oni su takođe i posle tog događaja bili zajedno sa Njim, kada je on zapravo i potpuno proslavljen u nebu. Ovo je nesumnjivo bilo i u slučaju Stefana. I njegova duša se vaznela tamo, kada je izdahnuo. Okolnosti njegove smrti to pokazuju, Dela 7:55 i dalje: “A Stefan budući pun Duha Svetoga pogleda na nebo i vide slavu Božiju i Isusa gde stoji s desne strane Bogu; i reče: evo vidim nebesa otvorena i sina čovečijega (Isusa u ljudskoj prirodi) gde stoji s desne strane Bogu. A oni povikavši iza glasa zatiskivahu uši svoje, i navališe jednodušno na nj. I izvedavši ga iz grada stadoše ga zasipati kamenjem. – I zasipahu kamenjem Stefana, koji se moljaše Bogu i govoraše: Gospode Isuse, primi duh moj”. Pre svoje smrti, Stefan je imao jedan izvanredan pogled na slavu koju je Spasitelj primio u nebu, ne samo za sebe, nego i za sve svoje verne sledbenike, da bi se mogao ohrabriti nadom u tu slavu i veselo položiti svoj život radi Njega. Dakle, on je umro sa tim nadom, govoreći: “Gospode Isuse, primi duh moj”. Time je nesumnjivo mislio: “Primi duh moj da bude sa tobom, u toj slavi, u kojoj sam te video sada u nebu, sa desne strane Bogu”. I ovo se desilo toj duši pokajanog lupeža na krstu. Hrist mu je rekao: “Danas ćeš biti sa mnom u raju”. Raj je isto što i treće nebo, kao što se vidi iz 2.Kor.12:2-4. Ono što je u drugom stihu nazvano treće nebo, u četvrtom stihu se zove raj. Odvojene duše apostola i proroka su u nebu, što se pokazuje u Otkrivenju 18:20 “Veseli se nebo nad njim, i sveti apostoli i proroci”. Crkva Božija se u Pismu, s vremena na vreme, predstavlja sa dva dela: deo koji se nalazi u nebu, i deo koji je na zemlji, Ef. 3:14,15, “Toga radi preklanjam kolena svoja pred ocem Gospoda našega Isusa Hrista, po kome se sva čeljad i na nebesima i na zemlji zovu”. Kol. 1:20 “I kroza nj da primiri sve sa sobom, umirivši krvlju krsta njegova, kroz nj sve, bilo na zemlji ili na nebu”. Sada, koji su to svi na nebu koji su primireni krvlju Hristovog krsta i koji Njegovim posredstvom imaju mir sa Bogom, nego sveti u nebu? Slično čitamo i u Efescima 1:10 da je Bog sve što je na nebu i zemlji sastavio u Hristu. Usavršeni duhovi pravednih ljudi su u istom gradu živog Boga, nebeskog Jerusalima, sa nebrojenim mnoštvom anđela, i Isusom, posrednikom Novog Zaveta, što se vidi iz Jevrejima 12:22-24. Crkva Božija se često u Pismu naziva “Jerusalim”, i apostol govori o gornjem ili nebeskom Jerusalimu, kao majkom svih nas. Ali, ako deo crkve nije u nebu, ili niko osim Enoha i Ilije, verovatno se takva crkva ne bi nazvala nebeskim Jerusalimom.

II Duše istinitih svetih, kada napuste svoja tela pri smrti, idu da borave sa Hristom, da žive u neposrednom, potpunom, i neprestanom posmatranju Njega.

Kada se rastanemo sa našim dragim prijateljima, oni su tada izvan našeg vidika, ali kada smo sa njima, imamo mogućnost i satisfakciju da ih posmatramo. Dakle, dok su sveti u telu, oni su odvojeni od Gospoda, On je na nekoliko načina izvan njihovog vidika, 1.Pet.1:8, “Kojega ne videvši ljubite, i kojega sad ne gledajući no verujući…” . Oni na ovom svetu zapravo imaju duhovni vidik na Hrista, ali Ga gledaju kao kroz tamno staklo i sa velikim prekidima; ali u nebu, oni Ga gledaju licem u lice, 1.Kor.13:12. “Blaženi su oni koji su čistoga srca, jer će Boga videti”, Matej 5:8. Njihova blažena vizija Boga je u Hristu, koji je ta svetlost ili odsjaj Božije slave, kojom Njegova slava sija i dalje u nebu, na vidiku svetima i anđelima koji su tamo prisutni, isto kao i ovde na zemlji. To je Sunce pravde koje nije samo svetlost ovog sveta, nego takođe i sunce koje osvetljava nebeski Jerusalim, čijim svetlosnim snopovima Božija slava i dalje sija, da bi osvetljavala i usrećivala sve slavne naslednike, “…Jer ga slava Božija prosvetli, i žižak je njegov Jagnje”, Otkr. 21:23. Niko ne vidi direktno Boga Oca, koji je kralj večni, besmrtni, nevidljivi. Obličje tog nevidljivog Boga je Hrist, koga gledaju sva izabrana stvorenja. Jedinorodni sin koji je u naručju Oca, On ga je objavio i pokazao. Niko nikada nije video Oca neposredno, osim kroz Sina; i niko ne gleda Oca na bilo koji drugi način, osim Sinovljevim otkrivenjem Njega. I u nebu, usavršeni duhovi pravednika pripadaju toj slavi. Oni vide slavu Njegove božanske prirode, učestvujući u svoj slavi Božanstva, i divoti svih Njegovih osobina: Njegove ogromne sile, moćne snage, Njegove beskonačne mudrosti, svetosti i blagodati. Oni gledaju divotu Njegove proslavljene ljudske prirode, i slavu koju mu je Otac dao, kao Bogočoveku i Posredniku. Radi tog cilja, Hrist je želeo da Njegovi sveti budu sa Njim i da vide slavu koju je imao u Oca još pre postanja sveta, Jovan 17:24. I kada duše svetih napuste svoja tela da bi išle da borave sa Hristom, one pripadaju čudesnoj slavi tog velikog dela otkupljenja, i slavnog načina spasenja Njegovim posredstvom, u koje i anđeli žele zaviriti. Oni imaju najjasniji pogled u nedokučive dubine raznovrsne mudrosti i znanja Božijeg, i u najveće svetlo koje prikazuje beskonačnu čistotu i svetost Božiju koja se pokazuje u tom delu spasenja, i vide na drugačiji način u odnosu na svete sa zemlje, šta je širina i dužina, visina i dubina Hristove blagodati i ljubavi, koja se pokazala u njihovom otkupljenju. I kao što vide neiskazano bogatstvo i slavu osobina Božije blagodati, tako joj i najjasnije pripadaju. Oni razumu Hristovu večnu i neizmernu, umiruću ljubav prema njima pojedinačno. I ukratko, oni u Hristu vide SVE što teži da zapali, razgore i zadovolji ljubav, i što teži da im udovolji, na najjasniji i najslavniji način, bez ikakvog mraka i obmane, bez ikakve smetnje i prekida. Sada sveti, dok su u telu, vide nešto od odsjaja Hristove slave i ljubavi, kao što mi, pri svanjivanju dana, vidimo nešto od odsjaja sunčeve svetlosti pomešane sa mrakom. Ali, kada se odvoje od tela, sveti vide svog slavnog i ljubljenog Iskupitelja, kao što mi vidimo sunce koje je izašlo i pokazuje ceo svoj kotur nad horizontom, svojim direktnim snopovima, u jasnoj hemisferi i sa savršenom svetlošću.

III Duše istinitih svetih, kada odbace telo idu da borave sa Isusom Hristom, u najsavršenijem konformizmu i ujedinjenju sa Njim.

Njihov duhovni konformizam je započet dok su bili u telu. Oni se ovde, posmatrajući slavu Gospodnju kao kroz staklo, postepeno pretvaraju u to isto obličje. Ali, kada dođe vreme da Ga vide kao što On jeste, u nebu, tada će na drugačiji način postati kao On. Taj savršeni pogled će ukinuti sve ostatke deformacija, neslaganja, i grešne suprotnosti, kao što mrak nestaje ispred bljeska sunčevog svetla. Kao što je nemoguće da najmanji deo mraka opstane ispred takvog svetla, tako je nemoguće da najmanji deo greha i duhovne izopačenosti opstane pri pogledu na takvu duhovnu lepotu i slavu Hrista, koju sveti uživaju u nebu dok gledaju to Sunce pravde bez magle. Oni sami neće samo sijati i dalje kao sunce, nego će biti kao mala sunca, bez mrlje. Jer tada dolazi vreme da Hrist prisvaja sebi svoje svete, u slavnoj lepoti; “bez mane ili mrštine, ili takvog čega”, sa svetošću i bez nedostatka.

Tada je ujedinjenje svetih sa Hristom usavršeno. I ono je takođe započeto u ovom svetu. Relativno ujedinjenje je istovremeno i započeto i usavršeno u jednom trenutku, kada se duša, privučena od Njega, ujedinila sa Hristom kroz veru! Stvarno ujedinjenje, uključujući vitalno ujedinjenje srca i osećanja je započeto u ovom svetu a usavršeno u sledećem. Ujedinjenje srca vernika sa Hristom je započeto kada mu se ono približilo prvim otkrivenjem božanske veličanstvenosti, pri obraćenju. Posledica tog približavanja i zbližavanja srca sa Hristom je utvrđivanje tog zajedničkog vitalnog sjedinjenja, čime vernik postaje živa loza na pravom čokotu i živi od životnog soka iz stabla i korena, i kada član Hristovog tela živi od veze duhovnih i životnih uticaja Glave, i na neki način je učesnik Hristovog sopstvenog života. Ali, dok su sveti u telu, postoji mnogo veliko odstojanje između Hrista i njih. Postoje podsetnici otuđenosti, a životno ujedinjenje je vrlo nesavršeno i zbog toga su slično takve i veze duhovnog života i životnih uticaja. Postoji mnogo stvari koje razdvajaju vernike od Hrista, mnogo unutrašnjih greha, mnogo iskušenja, teško oblikovano i slabo telo, svet telesnih stvari koji odvaja dušu od Hrista i sprečava savršeno sjedinjenje. Ali, kada duša napusti telo, sve te smetnje i prepreke će nestati, svaki odvajajući zid će biti srušen, i svaka smetnja će izgubiti trag, sva odstojanja će prestati. Srce će zauvek i potpuno biti prilepljeno i povezano sa Njim, savršenim vidikom Njegove slave. A životno ujedinjenje će biti dovedeno do savršenstva. Duša će živeti savršeno u i sa Hristom, biće savršeno ispunjena Njegovim Duhom i nadahnuta Njegovim vitalnim uticajima, živeći samo Hristovim životom, bez ikakvih podsećanja na duhovnu smrt ili telesni život.

IV Odvojene duše svetih su sa Hristom, one uživaju u slavnom i neposrednom zajedništvu i razgovorima sa Njim.

Dok se nalazimo u prisustvu svojih prijatelja, imamo mogućnost za taj slobodan i neposredan razgovor sa njima, koji ne možemo imati u njihovom odsustvu. I zato, iz razloga ogromno slobodnijeg, savršenijeg i direktnijeg zajedništva sa Hristom koje sveti uživaju kada odbace telo, oni su saglasno tome i predstavljeni u Njegovom prisustvu.

Najintimnije zajedništvo postaje taj odnos u kojem sveti stoje prema Isusu Hristu; i to naročito postaje najsavršenije i najslavnije ujedinjenje u kojem se oni mogu nalaziti sa Njim u nebu. Oni više nisu samo Hristove sluge, nego Njegovi prijatelji, Jovan 15:15. Njegova braća i prijatelji, Psalam 122:8; “Da, oni su Hristova nevesta”. Oni su zaručeni ili vereni za Hrista dok su u telu; ali kada odu u nebo, oni ulaze u Carev dvor, njihovo venčanje dolazi i Car ih dovodi u svoje dvorove. Oni tada idu da žive stalno sa Hristom, i da uživaju u najsavršenijim razgovorima sa Njim. Hrist je razgovarao na najprijateljskiji način sa svojim učenicima na zemlji. On je dopustio jednom od njih da se nasloni na Njegove grudi, ali svetima je dopušteno da na mnogo potpuniji i slobodniji način razgovaraju sa Njim u nebu. Iako je Hrist tamo u stanju slavne uzvišenosti, vladajući u veličanstvu i slavi svevišnjeg Gospoda i Boga neba i zemlje, anđela i ljudi, On ipak neće skrivati intimnost i slobodu zajedništva, nego će je promocirati. Jer, On je tamo uzvišen ne samo radi sebe, nego i radi njih. On je radi njih na vrhu te slave, nad svim stvarima, da i oni mogu biti uzvišeni i proslavljeni. Kada oni odu u nebo gde je On, oni su uzvišeni i proslavljeni sa Njim, a ne čuvani u strašnom odstojanju od Hrista, nego im je dopuštena bliskija i veća intimnost. Jer oni će biti neizrecivo sposobniji za to, i Hrist će biti u mnogo pogodnijim okolnostima da ih nagradi tim blaženstvom. Njihovo gledanje te velike slave njihovog prijatelja i Iskupitelja ih neće terati na veće odstojanje od Njega ili ih uplašiti od približavanja, nego nasuprot, to će ih snažno voditi bliže, ohrabriti ih i uputiti na svetu slobodu. Jer oni će znati da je On njihov Iskupitelj i ljubljeni prijatelj i mladoženja: onaj potpuno isti, koji ih je voleo umirućom ljubavlju i iskupio ih Bogu svojom krvlju, Matej 14:27 “Ne bojte se; ja sam, ne plašite se”. Otkr.1:17,18 “Ne boj se, ja sam prvi i poslednji, i živi; i bijah mrtav…”. Priroda Hristove slave koju će oni posmatrati će biti takva da ih privuče i ohrabri. Jer oni neće samo gledati beskonačno veličanstvo i veličinu, nego i beskrajnu blagodat, snishodljivost, blagost, nežnost i slatkoću, jednako Njegovoj veličanstvenosti. Jer, On se pojavljuje u nebu, ne samo kao Lav od plemena Judinog, nego kao i Jagnje nasred trona, Otkr.5:5,6. On će biti njihov Pastir koji će ih pasti i uputiti na izvore žive vode, Otkr.7:17, tako da pogled na Hristovo veliko carsko veličanstvo neće biti teror za njih, nego će samo poslužiti povećavanju njihovih uživanja i iznenađenja. Kada je Marija, puna radosti što je ponovo ugledala Hrista živog posle raspeća, želela da Ga dotakne, On joj je zabranio da to uradi tada, zato što se još nije vazneo, Jovan 20:16,17, “Isus joj reče: Marija! A ona obazrevši se reče mu: Ravuni! Koje znači učitelju. Reče joj Isus: ne dohvataj se do mene, jer se još ne vratih k ocu svojemu; nego idi k braći mojoj i kaži im: vraćam se k Ocu svojemu i Ocu vašemu, i Bogu svojemu i Bogu vašemu”. Kao da je bilo rečeno: “Sada nije vreme i mesto za tu slobodu tvoje ljubavi prema meni: to je određeno u nebu, posle mog vaznesenja. Ja idem tamo: i vi, moji pravi učenici ćete uskoro, kao moja braća i prijatelji biti sa mnom u mojoj slavi. I tada neće biti uzdržavanja ili ograničenja. To je mesto određeno za najsavršenija izražavanja zadovoljstava i milina, i potpunog uživanja u zajedničkoj ljubavi”. Dakle, odvojene duše svetih u nebu će imati Hrista, koji im je dotle bio van zagrljaja, pokazujući ta beskrajna bogatstva ljubavi prema njima, koja su bila od večnosti. Oni će biti u mogućnosti da izraze svoju ljubav prema Njemu na neuporedivo bolji način nego što bi to mogli da su u telu. Tada će jesti i piti izobilno, i plivati u okeanu ljubavi, i biti večno obasipani beskrajnim svetlom, i beskonačno blagim i slatkim snopovima božanske ljubavi: večno primajući to svetlo, večno ispunjeni tim, i večno u takvom okruženju, i neprolazno ga ponovo reflektujući prema fontani od koje potiče.

V Duše svetih, kada napuste svoja tela pri smrti, idu da borave sa Hristom, da uživaju u slavnom zajedništvu sa Hristom, u Njegovom blaženstvu.

Kao što žena prima zajednički posed imovine svog muža, i kao što careva žena učestvuje sa njim u njegovim carskim posedima i častima, tako i crkva, Hristova nevesta, kada dođe venčanje stiče pravo da živi sa Njim u nebu i da učestvuje sa Njim u Njegovoj slavi. Kada je Hrist ustao iz mrtvih i primio posed večnog života, to nije uradio kao privatna osoba, već kao javna glava svih svojih iskupljenih ljudi. On je primio posed i za njih isto kao i za sebe, i oni su oživeli i vaskrsnuli sa Njim. – I tako, kada se On vazneo na nebo, i tamo bio uzvišen u velikoj slavi, to je takođe uradio kao javna osoba. On je dobio posed neba ne samo za sebe, nego i za svoje ljude, kao njihov preteča i glava, da se oni takođe mogu vazneti i biti posađeni sa Njim na nebesima, Efescima 2:5,6. Hrist je napisao na njima novo ime, Otkr.3:12, On ih je učinio zajedničarima Njegove sopstvene slave i veličanstva u nebu. Njegovo novo ime je ta nova čast i slava kojom ga je Otac okružio kada Ga je postavio sa svoje desne strane kao princa, i kada On unapređuje svakog ka novom dostojanstvu u svom carstvu, dajući mu novo ime. Hrist i Njegovi sveti će biti zajedno proslavljeni, Rim. 8:17.

Sveti u nebu imaju prisnu vezu i zajedničko učešće sa Hristom u Njegovoj slavi i blaženstvu u nebu, i na posebne sledeće načine:

PRVO, oni učestvuju sa Njim u neopisivim radostima koje on ima u nebu, u uživanju svog Oca.

Kada se Hrist vazneo na nebo, On je primio slavnu i specifičnu radost i blaženstvo u uživanju svog Oca, koji je za vreme stradanja sakrio svoje lice od Njega – primio je takvo uživanje, koje je postalo odnos koji Sin gaji prema Ocu, i koje je nagrada za veliku i tešku službu koju je svršio na zemlji. Tada Mu je Bog pokazao put životni i doveo Ga u svoje prisustvo gde je obilje radosti, i postavio Ga je sa desne strane gde je uteha do veka, kao u Psalmu 16:11. Tada Mu je Bog dao blagoslove do veka i razveselio Ga radošću svog lica, kao u Psalmu 21:6. Sveti, zahvaljujući svojoj ujedinjenosti sa Hristom, i kao Njegovi članovi, na neki način učestvuju u Njegovom detinjem odnosu prema Ocu, i tako su naslednici Njegove sreće u uživanju svog Oca, što je izgleda nagovestio apostol u Gal. 4:4-7. Hristova Nevesta, na osnovu svoje veridbe sa jedinorodnim sinom Božijim je saučesnik Njegovog detinjeg odnosa prema Bogu, i postaje careva ćerka, Psalam 45:13 i tako učestvuje sa svojim božanskim mužem u uživanju Njegovog Oca i njenog oca, Njegovog Boga i njenog Boga. Obećanje toga je izgleda uključeno u Hristove reči upućene Mariji, Jovan 20:17. Prema tome, Hristove verne sluge ulaze u radost svog Gospodara, Matej 25:21-23 i Hristova radost ostaje u njima, prema Hristovim rečima, Jovan 15:11. Hrist se od večnosti nalazio u naručju svog Oca, kao objekat Njegovog beskonačnog zadovoljstva. U Njemu je Očeva večna sreća. Pre nego što je svet postao, On je bio sa Ocem, u uživanju Njegove beskonačne ljubavi, i imao je beskrajnu radost i blaženstvo u tom uživanju; kao što objavljuje za sebe u Pričama 8:30, “Tada bijah kod njega hranjenica, bijah mu milina svaki dan, i veseljah se pred njim svagda”. I kada se nakon svog stradanja Hristos vazneo Ocu, otišao je u uživanje iste slave i blaženstva, u uživanje Njegove ljubavi, saglasno Njegovoj molitvi te večeri pre raspeća, Jovan 17:5 “I sada, proslavi ti mene, oče, u tebe samoga slavom koju imadoh u tebe pre nego svet postade”. I u istoj molitvi pokazuje da je Njegova volja da pravi učenici budu sa Njim u uživanju te slave i radosti koju je tada tražio za sebe, Jovan 17:13, “Da imaju moju radost ispunjenu u sebi”, stih 22 “I slavu koju si mi dao, ja dadoh njima”. Ta Hristova slava i radost koju sveti treba da uživaju sa Njim je ona koju On ima u uživanju Očeve beskrajne ljubavi, što se pojavljuje u poslednjim rečima molitve našeg Gospoda, Jovan 17:26, “Da ljubav kojom si mene ljubio u njima bude, i ja u njima”. Ljubav koju Otac ima prema svom Sinu je zaista velika. Božanstvo potpuno i večno teče bujicom (strujom) ljubavi prema Hristu, a Njegova radost i zadovoljstvo je velika srazmerno tome. To je bujica Hristove radosti, reka Njegovog beskonačnog zadovoljstva iz koje će On dozvoliti da i sveti piju sa Njim, saglasno Psalmu 36:8,9 “Hrane se od izobilja doma tvojega, i iz potoka sladosti svojih ti ih napajaš. Jer je u tebe izvor životu, tvojom svetlošću vidimo svetlost”. Sveti će imati zadovoljstvo da sudeluju sa Hristom u Njegovom zadovoljstvu, i gledaće svetlo u Njegovom svetlu. Oni će uživati sa Hristom u istoj reci zadovoljstva, i piti istu vodu života, i isto novo vino u Očevom carstvu, Matej 26:29. To novo vino je ta specifična radost i sreća koju će Hrist i Njegovi istiniti učenici zajedno deliti u slavi, koje je simbol Hristove krvi, i plata za Njegovu poslušnost do same smrti. Hrist je pri vaznesenju u nebo primao neprolazna zadovoljstva sa Očeve desne strane, i uživanje Njegove ljubavi, kao nagrade za svoju smrt i poslušnost do same smrti. Ali, ista pravda se računa i glavi i udima. I glava i udu imaju zajedništvo u istoj nagradi, svako prema svom osobnom kapacitetu.

Da sveti u nebu imaju takvu zajednicu sa Hristom u Njegovoj radosti, i da na takav način učestvuju sa Njim u Njegovom sopstvenom uživanju Oca, izvrsno pokazuje nenadmašna ekscelencija njihove sreće, iz razloga što im je data ogromno veća privilegija u slavi nego anđelima.

DRUGO, sveti u nebu su primljeni da učestvuju sa Hristom u slavi te dominacije kojoj ga je Otac uzvisio.

Kada se sveti vaznesu u nebo kao Hrist i kada budu posađeni sa Njim na nebesima, oni sudeluju sa Njim u slavi Njegovog uzvišenja, i vladaju sa Njim. Oni su kroz Njega učinjeni carevima i sveštenicima i vladaju sa Njim, i u Njemu, nad istim carstvom. Kao što je Otac odredio Njemu carstvo, tako je On odredio njima. Otac je odredio Sinu da vlada nad svojim sopstvenim carstvom, a Sin je odredio svojim svetima da vladaju u Njegovom carstvu. Otac je dao Hristu da sedne sa Njim na Njegov tron, a Hrist daje svetima da sednu sa Njim na Njegov tron, saglasno Hristovom obećanju, Otrk. 3:21. Hrist je, kao Božiji sin, naslednik svog carstva, a sveti su sunaslednici sa Hristom, što uključuje da su naslednici istog nasledstva, da poseduju isto carstvo, u Njemu i sa Njim, prema svom kapacitetu. Hrist u svom carstvu vlada i nebom i zemljom. On je određeni naslednik SVEGA, pa tako i SVE pripada svetima: “Bio Pavle, ili Apolo, ili Kifa, ili svet, ili život ili smrt, ili sadašnje, ili buduće”, sve je njihovo zato što su Hristovi i zato što su sjedinjeni sa Njim, 1.Kor 3:22,23. Anđeli su dati Hristu kao deo Njegove vlasti. On ih je dobio da bi služili kao Njegovi službeni duhovi. Takođe, oni svi, čak i najveći i najplemenitiji među njima su “poslani na službu onima koji će naslediti spasenje”, Jevrejima 1:14. Oni su Hristovi anđeli, ali su takođe i njihovi anđeli. Ujedinjenje svetih sa Hristom i njihovih interesa u Njemu je takvo, da ono što On poseduje, i oni poseduju na mnogo savršeniji i blagosloveniji način, nego da su im sve te stvari date da sami imaju slobodu odlučivanja i raspolaganja. Da bi u svakom smislu uživali najveće blaženstvo, njima raspolaže i rukovodi, savršeno boljom voljom odlučivanja nego što bi sami bili sposobni, njihova Glava i njihov muž, i između njih vlada najsavršenije sjedinjenje srca i volja.

Kao što proslavljena žena tog velikog Cara vlada sa Njim i u Njemu, u Njegovoj vladavini nad univerzumom, tako na još specifičniji način učestvuje sa Njim u radosti i slavi Njegove vladavine u carstvu blagodati koje je specifičnije carstvo koje On poseduje kao glava Crkve, i to je carstvo koje nju još više interesuje. Posebno zbog vladanja u tom carstvu u kome ga je Bog Otac uzvisio do svog trona u nebu. On je postavio svog Cara na goru Sionsku da On na poseban način može vladati nad Sionom, nad svojom crkvom, u svom carstvu blagodati, i da može imati najbolje prednosti da obavlja i vrši namere Njegove ljubavi u tom nižem svetu. I zato bez sumnje sveti u nebu učestvuju sa Hristom u radosti i slavi napretka i prosperiteta Njegovog carstva blagodati na zemlji, i uspeha Njegovog Evanđelja ovde, na koje On gleda kao na posebnu slavu svoje vladavine. Dobri Pastir se raduje kada nađe samo jednu ovcu koja je bila izgubljena i Njegovi prijatelji i komšije u nebu se tada raduju sa Njim. Taj deo porodice koji je na nebu sigurno nije neupoznat sa stvarima drugog dela te iste porodice koja je na zemlji. Oni koji su sa Carem, i kraljevska porodica koja živi u njegovoj palati se ne nalazi u neznanju po pitanju svih poslova Njegovog carstva. Sveti u nebu su sa anđelima, Carevim slugama, pomoću kojih On upravlja poslovima svog carstva i koji se konstantno penju i silaze sa neba na zemlju, i jedni ili drugi od njih su svakodnevno zaposleni kao službeni duhovi svakom individualnom članu crkve na zemlji. Ovome možemo dodati i kontinualno vaznesenje duša svetih koje odbace telo, iz svih delova borbene crkve. Po ovakvim računicama, svetima u nebu mora biti potrebno da budu pod hiljadu puta većim prednostima nego mi ovde, jer imaju potpun pogled na stanje crkve na zemlji, i brzo, direktno i sigurno saznanje u vezi svih njenih poslova u svakom delu. I ono što im daje mnogo veću prednost za takvo poznanstvo, nego stvari koje su već spomenute, je to što se konstantno nalaze u neposrednom Hristovom prisustvu i u uživanju najsavršenijeg zajedništva sa Njim, koji je Car što upravlja svim tim poslovima, i ima apsolutno savršeno saznanje o njima. Hrist je Glava tog celog proslavljenog skupa. Oni su Njegovo proslavljeno telo, i ono što glava vidi, to vidi kao obaveštenje celo telo, prema svojim kapacitetima. Ono što glava uživa je za radost celog tela. Sveti, kada napuštaju ovaj svet i uznose se na nebo, ne idu izvan vidika stvari koje se tiču Hristovog carstva na zemlji. Nego nasuprot, oni izlaze iz stanja nerazgovetnosti i mraka, i uznose se iznad magle i oblaka u najjasnije svetlo, ka vrhuncu, u sam centar svetla, gde se sve jasno vidi. Oni imaju mnogo veću prednost da vide stanje Hristovog carstva i dela novog stvorenja ovde, nego dok su bili u ovom svetu, kao što čovek koji se penje na vrh visoke planine ima bolju prednost da vidi lice zemlje, nego dok je bio u dubokoj dolini ili gustoj šumi, sa svih strana opkoljen onim stvarima koje mu smetaju i ograničavaju njegov vidik. Niti gledaju kao ravnodušni ili nezabrinuti gledaoci, jer sam Hrist nije ravnodušan gledalac toga. Sreća svetih u nebu se velikim delom sadrži u pripadanju slavi Božijoj koja se pokazala u delu iskupljenja. Jer to je prvenstvena stvar kojom Bog pokazuje svoju slavu, slavu svoje mudrosti, svetosti, blagodati i ostalih osobina, i prema svetima i prema anđelima, što je očigledno iz Pisma. I zato se njihova sreća nesumnjivo velikim delom sadrži u učestvovanju za napredak tog posla u primeni i uspehu, i u koracima kojima beskonačna snaga i mudrost dovodi taj posao do dovršenja. I sveti u nebu su pod neizrecivo većim prednostima da sa zadovoljstvom doprinose napretku tog posla na zemlji nego mi, kao što su pod mnogo većim prednostima da gledaju i razumu čudesne poteze te božanske mudrosti kojom je sve učinjeno, i slavne ciljeve koje On zadobija, opoziciju koju čini Sotona, i kako je on zbunjen i nadvladan. Oni mogu bolje videti povezanost jednog događaja sa drugim i divan razlog svih stvari koje se dešavaju crkvi u različitim vekovima, koje se nama često čini kao konfuzija. I ne da samo vide te stvari i raduju se njima kao slavnom i divnom vidiku, nego su i zainteresovani kao što je Hrist zainteresovan, kao oni koji poseduju te stvari u Hristu i vladaju sa Njim u tom carstvu. Hristov uspeh u Njegovom delu otkupljenja, u dovođenju duša u dom k sebi, primenjivanjem spasavajućih blagodati svojim Duhom, i napredak carstva blagodati u svetu, je nagrada koju mu je Otac posebno obećao u zavetu otkupljenja, zbog naporne i teške službe koju je svršio u obličju sluge, kao što se vidi iz Isaije 53:10-12. Ali, sveti će biti nagrađeni sa Njim. Oni će učestvovati sa Njim u radosti te nagrade, jer Njegova poslušnost koja je tako nagrađena se uračunala i njima, kao Njegovim članovima. To je naročita radost koja je postavljena pred Hrista, radi koje je izdržao krst, ne mareći za sramotu. I Njegova radost je radost celog neba. Oni koji su u nebu sa Njim su pod najvećim prednostima da učestvuju sa Njim u toj radosti. Oni imaju savršenu zajednicu sa Njim, kroz koga, i u čijem zajedništvu uživaju i poseduju celo svoje nasledstvo, svu svoju nebesku sreću: u istoj meri koliko i telo ima sve svoje zadovoljstvo od muzike uhom, i sve svoje zadovoljstvo od hrane ustima i stomakom, i svu svoju korist i osveženje od vazduha nozdrvama. Dok su na zemlji, sveti se mole i rade istu stvar kao i Hrist, za napredak Božijeg carstva među ljudima, za prosperitet Siona i bujno cvetanje vere u ovom svetu. Većina njih je bila zajedničar sa Glavom u svojim stradanjima i dovršila je (kao što se apostol izrazio) nedostatak Hristovih muka, Kol.1:24. I zato će biti zajedno sa Njim u slavi i radosti zbog zadobijenog cilja, Rim.8:17, “A kad smo deca i naslednici smo: naslednici dakle Božiji, a sunaslednici Hristovi: jer s njim stradamo da se s njim i proslavimo”. 2.Tim.2:12 “Ako trpimo, s njim ćemo i carovati”. Kada su Njegova stradanja prošla i kada je napustio zemlju i vazneo se na nebo, Hrist je bio jako daleko od svršetka svog carstva na ovom svetu; ono je tada zapravo tek započeto. On se vazneo radi tog jedinog cilja, da može još potpunije zaposeti i uživati to carstvo, da može vladati u njemu i imati najveće prednosti za to. Na sličan način, sveti nisu završili svoj posao sa Hristovim carstvom na zemlji kada se vaznesu na nebo. “…Sin čovečiji iđaše (vazneo se) s oblacima nebeskim, i dođe do starca i stade pred njim. I dade mu se vlast i slava i carstvo da mu služe svi narodi i plemena i jezici…”, Danilo 7:13,14. Ova vrlo značajna stvar će se ispuniti posle propasti Antihrista, koje je specifično vreme Hristovog carstva. I to je vreme kada će se carstvo, vlast i carsko veličanstvo pod svim nebom dati narodu svetaca Višnjeg, kao u stihu 27. Zato će oni vladati sa Hristom, Najvišim, što je uključeno u sledeće reči: “Njegovo će carstvo biti večno carstvo, i sve će vlasti njemu služiti i slušati ga”. To je istina, ne samo o svetima na zemlji, nego takođe i o svetima na nebu. Iz razloga što poštuju to vreme, sveti u nebu pevaju, Otkrivenje 5:10, “Carovaćemo na zemlji”. Saglasno tome, kada dođe ranije spomenuto vreme, njihove duše, koje su u ranijim vekovima stradale sa Hristom, sada vladaju sa Njim, imajući novi život i radost u tom duhovnom, blagoslovenom vaskrsenju u kojem će tada imati udela crkva Božija na zemlji. Prema tome, Matej 5:5 kaže da će krotki (oni koji krotko i strpljivo stradaju sa Hristom i radi Njega) naslediti zemlju. Oni će je naslediti i vladati u njoj sa Hristom. Hrist je naslednik sveta, i kada dođe određeno vreme Njegovog carstva, Njegovo nasledstvo će Mu se dati. Tada će krotki, koji su Njegovi sunaslednici, naslediti zemlju. Mesto iz Starog Zaveta odakle su reči uzete, vode ka njihovom objašnjenju, Psalam 37:11 “A smerni će naslediti zemlju, i naslađivaće se množinom mira”. Da postoji upućivanje u ovim poslednjim rečima “množinom mira” na mir i blagostanje poslednjih dana, možemo potvrditi upoređenjem tih reči sa Psalmom 72:7 “Procvetaće u dane njihove pravednik i svuda mir dokle teče meseca”. I Jeremija 33:6 “Isceliću ih i pokazaću im obilje mira, postojanoga mira”. Takođe Isaija 2:4, Mihej 4:3, Isaija 11:6-9 i mnoga druga paralelna mesta. Sveti u nebu će u tolikoj meri biti sa Hristom u vladanju nad narodima i u slavi Njegove dominacije tada, da će imati čast da sa Njim sude svetu u poslednji dan. To Hristovo obećanje svojim učenicima, Matej 19:28,29 izgleda da ima poseban obzir u odnosu na ranija obećanja. U stihu 28, Hrist obećava svojim učenicima da će kada sedne sin čovečiji na prestolu slave svoje i oni sesti na dvanaest prestola i suditi nad dvanaest kolena Izrailjevih. Sveti u nebu, vladajući na zemlji tog slavnog poslednjeg dana, su opisani jezikom koji je prilagođen ovom Hristovom obećanju, Otkr.20:4 “I videh prestole, i seđahu na njima, i dade im se sud – i carovaše s Hristom”. I obećanje, Matej 19:29 izgleda da ima svoje ispunjenje u to isto vreme: “I svako koji ostavi kuće, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili zemlju, imena mojega radi, primiće sto puta onoliko, i dobiće život večni”, u vreme kada će sveti naslediti zemlju i carovati na zemlji. Zemlja će se, sa svim svojim blagoslovima i dobrima, dati u velikom izobilju crkvi, u posed svetima. Oni će to primiti u sadašnjem svetu, a u budućem večni život. Sveti u nebu sudeluju sa Hristom u trijumfu i slavi tih pobeda koje će On steći u to buduće slavno vreme, nad carevima i nacijama sveta, prikazano Njegovim vladanjem sa gvozdenom palicom. On će ih razdrobiti kao sudove lončarske. Prema ovome nesumnjivo ima obzira i Otrkivenje 2:26,27 “Koji pobedi i održi dela moja do kraja, daću mu vlast nad neznabošcima; i pašće ih s gvozdenom palicom, i oni će se razdrobiti kao sudovi lončarski; kao i ja što primih od oca svojega”. I Psalam 149:5, pa do kraja (Psalam 149:5-9) “Nek se vesele sveci u slavi, i nek se raduju na posteljama svojim”, (u njihovom odvojenom stanju posle smrti; uporedi sa Isaijom 57:1,2) “Slava je Božija u ustima njihovim, i mač s obe strane oštar u ruci njihovoj, da se osvete narodima, i pokaraju plemena; da svežu careve njihove u lance, i vlastelu njihovu u okove gvozdene, i izvrše na njima napisani sud. Ova je čast svima svecima njihovim”. Prema tome, kada se Hrist pokaže jašući prema pobedi nad Antihristom, Otkrivenje 19, vojske nebeske će ići za Njim u pobedonosnim haljinama, stih 14. I kada Antihrist bude nadvladan, naslednici neba, sveti apostoli i proroci će biti pozvani da se raduju, Otkrivenje 18:20. I celo mnoštvo nebeskih stanovnika će se tom prilikom pokazati kako uzvišuju i slave Boga sa neizrecivom radošću, Otkrivenje 19:1-8, i Otkr.11:15. Oni se takođe pokazaju vrlo radosni prilikom propasti puste imperije, u danima Konstantina, 12:10. I tokom svih vizija u toj knjizi, primetno je da se vojske nebeske pokazuju mnogo zabrinutije i zainteresovanije za događaje koji se tiču Hristovog carstva ovde dole, gde su sveti na zemlji. Dan početka crkve poslednjih dana je vrlo značajan dan Hristovog venčanja; dan radosti Njegovog srca, kada će se On, kao što se ženik raduje svojoj nevesti, radovati svojoj crkvi”. I tada će se celo nebo neizrecivo radovati sa Njim. I zato će se tada reći, Otkrivenje 19:7 “Da se radujemo i veselimo, i da damo slavu njemu; jer dođe svadba Jagnjetova…”

Avram uživa te stvari, kada se približe, koje su mu odavno obećane, i koje je video pre nego što ih je opipao i obradovao im se. On će uživati ispunjenje obećanja svih porodica na zemlji koje su blagoslovene u njegovom semenu, kada se to bude svršilo. I svi drevni patrijarsi, koji su umrli sa verom u obećanja slavnih stvari koje trebaju da se svrše na ovom svetu, koji nisu primili obećanja, ali su ih videli izdaleka i prigrlili ih, će ih zapravo uživati kada se ispune. David je zapravo video i uživao ispunjenje tog obećanja u svoje vreme, koje mu je učinjeno mnogo stotina godina ranije, i to je bilo svo njegovo spasenje i sva njegova želja. Tako će i Danilo stojati u svojoj sudbini do kraja dana koji su određeni Njegovim sopstvenim proroštvom. Ti stari sveti koji su umrli u veri, ne primivši obećanja, su usavršeni i imaju svoju veru krunisanu boljim stvarima koje su svršene u poslednjim danima Evanđelja, Jevrejima 11:39,40, koje oni vide i uživaju.

TREĆE, odvojene duše svetih učestvuju sa Hristom, u Njegovom blagoslovenom i večnom zaposlenju proslavljanja Oca.

Sreća neba se ne sastoji samo u razmišljanju, i potpuno pasivnom uživanju, nego vrlo mnogo i u akciji. I naročito u aktivnom služenju i proslavljanju Boga. To je izrično nepomenuto kao veliki deo blaženstva svetih u svom najsavršenijem stanju, Otkrivenje 22:3 “I više neće biti nikakve prokletinje; i presto Božiji i Jagnjetov biće u njemu; i sluge njegove posluživaće ga”. Anđeli su kao plamen ognjeni u svojoj revnosti, žaru i aktivnosti u Božijoj službi. Četiri životinje, Otrivenje 4 (koje generalno treba da označavaju anđele) su predstavljene kao one koje konstantno daju hvalu i slavu Bogu, i koje se ne odmaraju ni danju ni noću, stih 8. U tom smislu, duše odvojenih svetih su nesumnjivo postale kao aneđeli Božiji u nebu. A Isus Hrist je Glava celog tog slavnog skupa; kao i u ostalim stvarima koje se tiču njihovog blagoslovenog stanja, tako i u ovom njihovom slavljenju i proslavljanju Oca. Kada se Hrist, zadnju noć pre raspeća molio za svoje uzvišenje u slavi, to je bilo zato da bi mogao proslaviti Oca, Jovan 17:1 “Ovo govori Isus, pa podiže oči svoje na nebo i reče: oče! dođe čas, proslavi sina svojega, da i sin tvoj proslavi tebe”. I bez sumnje, On to čini sada, kada je u nebu, ne samo u ispunjavanju Očeve volje u onome što radi kao Glava crkve i Vladar univerzuma, nego takođe i u predvođenju nebeske skupštine u njihovim hvalama. Kada je Hrist ustanovio večeru Gospodnju, i kada je jeo i pio sa svojim učenicima za stolom (pri tom im prikazivajući i dajući zalog budućeg uživanja sa Njim, i pijenja novog vina u carstvu Njegovog Oca), On ih je tada predvodio u njihovoj hvali Bogu, u pesmi koju su otpojali. I bez sumnje, On tako predvodi i svoje proslavljene učenike u nebu. David je bio ljupki Psalmista u Izraelu, i on je predvodio veliku skupštinu Božijeg naroda u njihovim pesmama slavljena. U tome, kao i drugim nebrojenim stvarima, on je bio model Hrista, koji se često u Pismu naziva Davidovim imenom. I mnogi psalmi koje je David napisao su bile pesme slavljenja koje je on, duhom proroštva, izražavao u Hristovo ime, kao Glave crkve, i predvodeći svete u njihovim hvalama. Hrist u nebu predvodi slavnu skupštinu u njihovim hvalama Bogu, kao što je Mojsije predvodio narod Izrailjski kod Crvenog mora, što se zaključuje iz onoga što je rečeno da “pevaju pesmu Mojsija i Jagnjeta”, Otkrivenje 15:2,3. U Otkrivenju 19:5, Jovan nam govori da je čuo glas od prestola koji govori: “Hvalite Boga našega sve sluge njegove, i koji ga se bojite, i mali i veliki”. Ko to može biti što uzvikuje tako kod trona osim Jagnjeta koje je nasred prestola, pozivajući slavnu skupštinu svetih da slave svog Oca i Njegovog Oca, svog Boga i Njegovog Boga? I šta je posledica tog glasa, vidimo iz sledećih reči: “I čuh kao glas naroda mnogoga, i kao glas voda mnogih, i kao glas gromova jakih, koji govore: Aliluja! Jer caruje Gospod Bog Svedržitelj!” (Otkrivenje 19:6).


PRIMENA

Prvenstveni cilj koji sam želeo da postignem od svega što sam govorio na ovu temu je podsticanje. Neka svi budemo podstaknuti da iskreno težimo za tom velikom privilegijom, da kada odbacimo svoje telo budemo prisutni sa Gospodom. Mi ne možemo zauvek ostati u ovom zemaljskom prebivalištu, telu – ono je vrlo nestabilno i uskoro će propasti, i neprekidno je podložno uništenju, pomoću nebrojenih sredstava. Naša duše ga mora uskoro napustiti i otići u večan svet. – O, kako će biti beskonačno velika privilegija i sreća takvih, koji tada budu otišli da borave sa Hristom u Njegovoj slavi, na način koji nam je upravo objavljen! Privilegija dvanest učenika je bila velika jer su konstantno boravili sa Hristom i bili kao Njegova porodica, u Njegovom stanju poniženja. Velika je bila privilegija ona tri učenika koji su bili sa Njim na gori preobraženja, gde im je izloženo neko malo priličje Njegove buduće slave u nebu, na takav način da su to mogli videti u sadašnjem nestabilnom, slabom i grešnom stanju. Oni su se mnogo obradovali tome što su videli i hteli su da načine senice da bi živeli tamo i da više nikada ne bi sišli sa gore. Takođe, velika je bila privilegija Mojsija koji je bio sa Hristom na Sinajskoj gori i tražio od Njega da mu pokaže svoju slavu, i video Njegova leđa dok je prošao i objavio svoje ime. – Ali, kako je beskonačno veća privilegija biti sa Hristom u nebu, gde On sedi sa desne strane Oca, kao Kralj i Bog anđela i celog univerzuma, sijajući kao ogromno svetlo i blistavo sunce tog sveta slave; živeti tamo u potpunom, konstatnom i neprolaznom gledanju Njegove lepote i sjajnosti; tamo najslobodnije i najintimnije razgovarati sa Njim i potpuno uživati Njegovu ljubav, kao Njegovi prijatelji i nevesta; tamo imati zajednicu sa Njim u beskonačnom zadovoljstvu i radosti koju On ima u uživanju svog Oca! Kako je nenadmašna privilegija – sedeti tamo sa Njim, na Njegovom prestolu, vladati sa Njim u posedovanju svih stvari i učestvovati u radosti i slavi Njegove pobede nad svojim neprijateljima i napredovanju Njegovog carstva u svetu, i pridružiti se Njemu u radosnim pesmama slavljenja svog Oca i njihovog Oca, svog Boga i njihovog Boga, zauvek! Nije li takva privilegija dostojna žudnje?

Ali sada, kao posebno primoravanje na to podsticanje, ja bih želeo da vas podsetim na taj zakon Božijeg svetog proviđenja, koje je žalosna prilika našeg sastajanja danas – smrt tog istaknutog sluge Isusa Hrista koji je bio u radu službe Evanđelja i čiji pogreb je određen za danas; zajedno sa onim što se moglo videti za vreme njegovog života i za vreme njegovog umiranja.

U tom zakonu Proviđenja, Bog nas podseća na našu smrtnost i unapred nas upozorava da se približava vreme kada i mi moramo odbaciti svoje telo i kada se svi moramo javiti (kao što je apostol naveo u kontekstu) na sudu Hristovom, da primimo šta smo u telu činili, bilo dobro ili zlo.

I u njemu, o čijoj smrti smo sada pozvani da razmišljamo i gledamo, ne da imamo samo živi primer smrtnosti, nego i primer toga da je, odbacivši svoje telo, sada prisutan sa Gospodom, kao što imamo sve zamišljene razloge da zaključimo. I želim da kratko razmotrimo prirodu njegovog delovanja, i vreme od njegovog obraćenja, prirodu i tečaj njegovih unutrašnjih navika od tada i dalje, i njegovih spoljnih, vidljivih razgovora i postupaka u životu, i njegovih okvira i ponašanja za vreme celog tog dugog perioda kada je gledao smrti u lice.

Njegovo presvedočenje o grehu, pre prve utehe u Hristu (što se vidi iz njegovih pisama, koje je ostavio o svom unutrašnjem stanju i iskustvima) je bilo veoma duboko i temeljito. Njegov napor i trud uma, kroz osećaj krivice i mizerije, vrlo velik i dugo trajući, ali ipak zdrav i tvrd, nije se sastojao u nestabilnim, neobuzdanim i neuračunljivim žurbama i strahovima, i stranim uznemirenjima uma, nego je poticao iz najozbiljnijih razmatranja i jasnog osvetljenja savesti za razlikovanje i razgledanje pravog stanja stvari. I svetlo koje je pušteno u njegov um pri obraćenju, i uticaji i navike kojima je njegov um bio potčinjen od tada, su se pokazali vrlo odgovarajući za objašnjavanje i objavljivanje Evanđelja Isusa Hrista. Promena je bila vrlo velika i upadljiva, bez ikakvih pokazatelja jakih impresija na izmišljanje, iznenadne letove i grižu osećaja i naglih emocija u životinjskoj prirodi, nego sa prisustvom specifičnih intelektualnih pogleda na vrhovnu slavu Božanskog Bića, sadržeći se u beskonačnom dostojanstvu i lepoti osobina te prirode, i nenadmašnom veličanstvu načina spasenja kroz Hrista. – To je bilo pre otprilike osam godina, kada je imao dvadeset i jednu godinu.

Bog je za svoju korist tako načinio i osvetio svoj sud, i odredio da taj sud čini istaknutu čast u Njegovom domu. Učinio ga je da bude velikog kapaciteta i obdario ga je vrlo neobičnim sposobnostima i darovima prirode. On je bio jednostavan primer spremnog poziva, prirodne rečitosti, lako tekućeg izražavanja, živahnog hvatanja grešaka, brzog razlikovanja, i vrlo dobrog pamćenja, a ipak vrlo genijalne pronicljivosti, bliske i čiste misli i prodornog suda. Imao je tačnu predstavu stvari. Razumevanje mu je bilo brzo, jako, i jasno je opažao.

Njegovo učenje je bilo vrlo razmatrajuće. Prema učenju je imao ogromnu naklonost i ljubav, i u tolikoj meri se posvetio svojim studijama kada je bio na koledžu, da je dosta ozledio svoje zdravlje i bio primoran da za neko vreme napusti svoje studije i vrati se kući. Bio je poštovan kao jedan od odličnih đaka u tom društvu.

Imao je izvanredno znanje o ljudima, isto kao i o drugim stvarima; i ogromnu pronicljivost u ljudsku prirodu, i za sposobnost komunikacije je bio nenadmašan u odnosu na sve koje sam poznavao. Imao je poseban talenat za prilagođavanje sposobnostima, raspoloženju, naravi i okolnostima onih koje bi učio ili savetovao.

Imao je izvanredan dar za propovedanje. Ja nisam nikada imao priliku da ga čujem kako propoveda, ali sam često slušao kako se moli. Mislim da je njegov način obraćanja Bogu i izražavanje sebe pred Njim u toj dužnosti skoro jedinstven, i (koliko ja mogu suditi) vrlo su retke osobe koje su mu u tome dorasle. On je izražavao sebe sa tako tačnom prikladnošću i podesnošću, sa tako značajnim, suštinskim i ubedljivim izražavanjem, sa tom skromnom pojavom iskrenosti, smernosti i svečanosti, i velikim odstojanjem od svih prenemaganja ili glume, kao da je zaboravio da se nalazi u prisustvu ljudi i da se nalazi u direktnom prisustvu velikog i svetog Boga, da nisam uvek znao čime to da uporedim. I način propovedanja, o kojem sam često slušao od dobrih sudija, nije bio manje odličan: bio je jasan, poučan, prirodan, pun žara, silan, pokretan, vrlo prodoran i ubedljiv. – On je odbijao sa odvratnošću neiskreno propovedanje i neobuzdanu bučnost u propovedanju, a još mnogo više bezidejan, hladan način držanja govora, kada tema govora i stvar o kojoj se govori zahteva uzbuđenje i ozbiljnost.

Ne samo da je imao odlične talente za učenje i propovedanje, nego takođe i za razgovor. Bio je društven i izvanredno slobodan, zabavan, i plodonosan u globalnim govorima, a imao je mnogo sposobnosti za rešavanje sporova, odbranjivanje istine i predskazivanje grešaka.

Kao što se odlikovao svojim sudom i poznavanjem stvari u globalu, tako naročito i svetošću. Za vreme svog života je bio zaista izvanredno pobožan i svet. Ali iznad svega, u stvarima koje su tiču eksperimentalne (probne) vere. U tome, ja znam da imam podudarno mišljenje sa nekima čija se imena smatraju za najbolje sudove. I prema kakvim sposobnostima treba da sudim o stvarima te prirode; i prema svojim mogućnostima, koje su nedavno bile vrlo velike, nikada nisam upoznao njemu jednaku osobu, u njegovim godinama, koja ima jasna, precizna mišljenja o prirodi i suštini prave religije, i njene različitosti u odnosu na razna lažna prikazivanja. Dužan sam da ga opišem sa ove tri stvari: imao je snagu svog prirodnog genija, velike mogućnosti u posmatranju i razgledanju drugih, u različitim delovima, i belaca i Indijanaca, i ogromno sopstveno iskustvo.

Njegova iskustva o uticajima Svetog Duha nisu bila snažna samo pri njegovom prvom obraćenju, nego su i dalje trajala, kao što se vidi iz privatnog dnevnika što je vodio o unutrašnjim navikama, od svog obraćenja do trenutka kada, zbog nedostatka snage, više nije bio sposoban za to, nekoliko dana pre smrti. Promena koju je doživeo pri svom obraćenju nije bila samo velika promena tadašnjih pogleda, osećanja i okvira svog uma, nego takođe i početak tog Božijeg dela u njegovom srcu koje je Bog i nastavio od tada sve do njegovog dana smrti. On je strašno mrzio put onih koji su došli i doživeli obraćenje, ali su od tada postepeno postali hladni, beživotni, nemarni, svetski. Imao je vrlo loše mišljenje o osobama sa takvom verom.

Njegova iskustva su bila vrlo drugačija od mnogih stvari koje su nedavno dobile reputaciju među mnoštvom, u vezi hrišćanskog iskustva. Od trenutka kada je lažna religija, koja izvire prvenstveno iz neobuzdanih zamišljanja, naišla na veliko prihvatanje u zemlji, on je za malo bio prevaren, pošto je mislio visoko o tome. I iako je znao da nikada nije imao takva iskustva o kojima su drugi pričali, on je mislio da je to bilo zato što su dostignuća drugih bila iznad njegovih, i zato ih je tražio i žudio za njima, ali ih nikada nije dobio. Pričao mi je da nikada nije doživeo ono što se zove impulsivna ili jaka neobuzdanost zamišljanja u stvarima koje se tiču vere u svom životu. Ali, priznao je da je za kratko vreme, dok je mislio dobro o tim stvarima, bio nijansiran tim duhom lažne revnosti, te da je navikao da ih praktikuje. Ali, rekao je da tada nije bio u elementu, nego kao riba izvan vode. I kada je prošlo malo vremena, on je jasno počeo da uviđa uzaludnost i opasnost takvih stvari. To ga je koštalo mnogo žalosti i bola uma, i koliko znam, posle toga je otvoreno i slobodno priznavao greške u koje je utrčao, i ponizio se pred onima koje je povredio u tome. I nakon svog presvedočenja u grešku po pitanju toga, imao je specifičnu gadost prema toj vrsti gorke revnosti i obmanjujućih iskustava koja su bila glavni izvor toga. On je ponovo testirao oduševljenje u svim svojim oblicima i nagonima, i zamrzio je sve što je god u mišljenju ili iskustvu izgledalo da naginje prema antinomizmu, kao iskustvu onih čija se prva vera sastoji u verovanju da je Hrist umro za njih pojedinačno, i da su tada počeli da ljube Boga zato što su shvatili da su bili predmet Njegove ljubavi. Sigurnost njihovog dobrog stanja je bilo u nekom direktnom svedočanstvu ili sugestiji, bilo iz ili van Svetog Pisma, da su njihovi gresi oprošteni, da ih Bog voli itd. I oni su više nalazili radost u tome što su drugačiji od ostalih, u časti, privilegijama i visokim iskustvima, nego zbog Božije veličanstvenosti, i Hristove lepote: i to je duhovni ponos takvih laika koji predstavljaju sebe javnim učiteljima i koji osuđuju ljudsko učenje, i naučenu službu. On je jako mrzio raspoloženje osoba koje mnogo galame i prave predstavu od vere, i koje su zaražene objavljivanjem i proglašavanjem svog sopstvenog iskustva. Ipak, on nije osuđivao, nego je dokazivao hrišćanima koji govore o svojim iskustvima u nekim prilikama i nekim osobama, sa skromnošću, opreznošću i uzdržljivošću. On je mrzio duh i praksu globalnih Separatista u toj zemlji. Čuo sam ga da je više puta rekao da je vrlo mnogo boravio sa tom vrstom ljudi i da se sa mnogima od njih upoznao u različitim delovima, i da je tim poznanstvima saznao da ono što je među njima smatrano za glavni i najgeneralniji ugled, i kao sila dobrote, je bila potpuno drugačija stvar od važne pobožnosti koja je preporučena u Pismu, a oni nisu imali ništa od te prirode. On nikada nije bio potpuniji u osuđivanju takvih stvari, nego za vreme svoje poslednje bolesti, i kada je prestao da ima ikakvo očekivanje od života. To je bilo naročito izraženo kada je imao najveće i najbliže poglede u približavanje večnosti, i nekoliko puta kada je sâm mislio da zapravo umire i kada je očekivao da za nekoliko minuta bude u večnom svetu, kao što mi je sam rekao.


Kao što su njegove unutrašnje navike bile od prave vrste, i vrlo značajne po pitanju svoje vrednosti, saglasno tome je bilo i njegovo spoljno ponašanje i život. Tokom celog svog tečaja je postupao kao onaj koji je zaista sve prodao za Hrista i koji se potpuno posvetio Bogu, i uzeo za najviši cilj Njegovu slavu, i definitivno rešio da sve svoje vreme i snagu potroši u Njegovoj službi. Bio je živ u veri, na pravom putu: živ, ne samo, niti uglavnom svojim jezikom, u priznavanju i pričanju, nego živ u radu i poslu vere. On nije bio jedan od onih koji izmišljaju puteve da bi zaobišli krst, i dobili nebo sa lakoćom i lenjošću, nego je bio takav primer živeći život truda i samoodricanja, i trošeći svoju snagu i svoje celo biće u težnji za tim velikim ciljem – za slavom svog Iskupitelja, da možda jedva neko u ovom veku i na ovim prostorima zemlje može da se uporedi sa njim. Mnogo od ovoga može razumeti svako ko bude čitao njegov štampani dnevnik (koga je on namerno sakrivao), ali mnogo više se naučilo dugim intimnim poznanstvom sa njim, i posmatranjem njegove svakodnevnice do smrti.

I kao što su njegove želje i trudovi za napredak Hristovog carstva bili ogromni, takav mu je bio i uspeh. Bogu je bilo ugodno da ga učini instrumentom ostvarivanja najznačajnijih stvari među jadnim, siromašnim divljacima – u prosvetljavanju, probuđivanju, obnavljanju i menjanju njihovog karaktera i postupaka, i u izvanrednoj njihovoj transformaciji – što možda može biti proizvedeno u ovim poslednjim vekovima sveta. Dokaz toga je javno iznet u njegovim dnevnicima koji su sakupljeni po naredbi Počasnog Društva Škotske u kojem je on bio zaposlen. Preporučio bih da se pregledaju i istražuju takvi ljudi koji su imali udela u izvanrednim delima Božije blagodati, i da bi čitajući ono što će nas specifično podstaći, primali i dobijali hrišćanski razum.

Ne manje izvanredna od stvari koje su već spomenute o njemu u životu, je bila njegova konstantna tihost, mir, sigurnost i radost u Bogu, u toku dugog perioda kada je gledao u lice smrti, bez i najmanje nade za oporavak. Prebivajući u tome bez zaustavljanja do kraja, dok je bolest, iz dana u dan, vrlo razborito zahvatala njegovo telo, često je dolazio u stanje kada je video sebe, i kada su i ostali mislili da umire. Misli o približavanju smrti nikada nisu izgledale da su ga i najmanje potištile, nego su ga nasuprot ohrabrile i razveselile njegov um. I što se smrt više približavala, on je izgledao više željan nje. Rekao je, ne mnogo pre smrti, da mu je razmišljanje o danu smrti i danu suda, dugo vremena bilo specifično slatko. I drugi put, da ne bi mogao da ne misli o bacanju tako raspadljivog leša, kao što je njegov, u grob: to mu je izgledalo pravo rešenje za izbavljenje od tela. Često je koristio epitet slavan, kada je govorio o danu svoje smrti, nazivajući ga “taj slavan dan”. U nedelju ujutro, 27.septembra, osetivši neobičan apetit za hranu i gledajući na to kao na znak približavanja smrti, rekao je: “Treba da smatram ovo za milost, ako je ovo moj dan smrti. Ja sam težio za tim”. Jednom prilikom ranije, izrazio je želju da ponovo vidi svog brata, čiji se povratak iz Jerseys-a očekivao, ali tada (govoreći o njemu), kazao je: “Želim da idem, i da ga nikad više ne vidim: ne brinem se za ono sa čime se rastajem, da bih bio zauvek sa Gospodom”. Tog jutra, kada je bio pitan kako je, odgovorio je: “Ja sam skoro u večnosti: Bog zna, ja čeznem da budem tamo. Moj rad je gotov, završio sam sa svim svojim prijateljima; ceo svet mi više ništa ne predstavlja”. Sledeće večeri, kada je mislio da umire, i kada su ostali sa zebnjom to predosetili, i kada se jedva mogao oglasiti slomljenim šapatima, često je ponavljao reč “večnost”, i rekao: “Uskoro ću biti sa svetim anđelima. – On će doći; On neće zakasniti”. Rekao mi je jedne noći, dok je išao da spava, da očekuje da će umreti te noći i dodao: “Uopšte se ne plašim. Želim da idem ove noći, ako je tako Božija volja. Smrt je ono za čime sam čeznuo”. Ponekad je izrazio svoje stanje na takav način, kao da ništa ne želi osim da umre i da ide istog minuta, ako je to Božija volja. Ponekad je koristio ovaj opis: “O zašto moja trijumfalna kola tako dugo dolaze?”.

Izgledao je da ima značajne navike prepuštanja volji Božijoj. Jednom mi je rekao da je čeznuo za izlivanjem Svetog Duha Božijeg i za slavnim vremenom crkve, i nadao se da to vreme dolazi. Kazao je da je trebao da više želi da živi, da bi doprineo unapređenju vere tog vremena, da je to bila Božija volja. Ali, kaže on: “Želim da bude ono što treba: Ja nemam izbor da dam sebe za deset hiljada svetova”.

Nekoliko puta je govorio o različitim vrstama želje da umre, i govorio je o jednoj, kao o niskoj, neuglednoj vrsti, ako bi želeo samo da se oslobodi bola, ili da ide u nebo samo da bi tamo dobio čast i unapređenje. Njegove sopstvene težnje za smrću su izgleda bile potpuno drugačije vrste, i radi plemenitijih ciljeva. Kada je prvi put bio obuzet sa nečim kao dijareja (proliv), koje je izgledalo kao jedan od poslednjih i najfatalnijih simptoma tuberkuloze, rekao je: “O, dolazi li slavno vreme? Čeznuo sam da služim Bogu savršeno; i Bog će mi zadovoljiti te želje”. I s vremena na vreme, u poslednjim periodima svoje bolesti, on je izrazio ova osećanja: “Moje nebo je da ugađam Bogu i da ga proslavljam, i da mu sve dam, i da potpuno budem posvećen Njegovoj slavi. – To je nebo za kojim težim. To je moja vera, i to je moja sreća i uvek bila, od kada sam pristao da primim jedinu pravu veru. Sve što potiče od te vere će me sresti u nebu. Ja ne idem u nebo da bih bio unapređen, već da bi dao čast Bogu. Nije bitno gde ću biti stacioniran u nebu, da li ću tamo biti na višem ili nižem mestu, nego da ljubim, ugađam i proslavljam Boga. Da sam imao hiljadu duša i da su bile vredne ičega, ja bi ih sve dao Bogu: ali ja nemam ništa da dam, kada je sve gotovo. Nemoguće je za bilo koje razumno stvorenje da bude srećno bez služenja Bogu, u svemu. Sam Bog ne bi mogao da me učini srećnim na bilo koji drugi način. – Čeznem da budem u nebu, da hvalim i proslavljam Boga sa svetim anđelima; sva moja želja je da proslavljam Boga – Moje srce ide ka groblju, to mi izgleda željeno mesto: ali o, proslavljati Boga! To je to! To je iznad svega! – Velika je uteha za mene misliti da sam malo učinio za Boga u svetu. To je samo vrlo mala stvar; ipak učinio sam malo; i žalim što nisam učinio više za Njega. – Nema ništa u svetu zbog čega je vredno živeti, osim činiti dobro i svršavati Božije delo, raditi delo koje je Hrist radio. Ne vidim ništa drugo u svetu što može dati neko zadovoljstvo, osim živeti Bogu, ugađati mu, činiti Njegovu kompletnu volju. Moja najveća radost i uteha je bila raditi nešto za promociju interesa vere i za duše pojedinih osoba”.

Kada je dospeo u tako loše stanje da je prestao da ima i najmanje očekivanje za oporavak, njegov um je bio specifično okupiran ozbiljnom brigom za prosperitet crkve Božije na zemlji, koje je izgleda vrlo očigledno proizašlo iz čiste, nepristrasne ljubavi prema Hristu i želje za Njegovom slavom. Prosperitet Siona je bila tema nad kojom je mnogo boravio i o kojoj je mnogo govorio, sve više i više, što se smrt više približavala. Rekao mi je kada je bio blizu svog kraja da nikada u celom svom životu nije imao svoj um tako unapred vođen u željama i ozbiljnim molitvama za cvetanje Hristovog carstva na zemlji, kao od kada je kao veoma slab i bolestan donešen u Boston. Izgleda da se mnogo čudio što se ne pokazuje više naklonosti kod propovednika i ljudi da se mole za bujanje vere u svetu. I pojedinačno, on je nekoliko puta izrazio svoje čuđenje što se ne pokazuje više spremnosti za ispunjenje predloga koji je nedavno dat iz Škotske, za ujedinjenu, izvanrednu molitvu među Božijim narodom za dolazak Hristovog carstva; i to je poslao kao poslednji umirući savet svojoj zajednici, da rade saglasno sa tim predlogom.

Malo pre svoje smrti, kada sam ušao u Njegovu sobu, rekao mi je: “Moje misli su bile okupirane jednom starom, dragom temom – prosperitetom Božije crkve na zemlji. Kada sam se probudio, bio sam podstaknut da plačem za izlivanje Božijeg Duha i napredak Hristovog Carstva, za koje je Dragi Iskupitelj učinio i stradao toliko mnogo: to je ono što me posebno podstiče da težim za tim” – Ali, nekoliko dana pre svoje smrti, poželeo je da mu otpojimo psalam koji govori o prosperitetu Siona, koji je on naznačio i čime je njegov um bio zaposlen iznad svih stvari. Na njegovu želju otpojali smo 102 psalam. I kada smo završili, iako je tada bio toliko slab da je jedva mogao da govori, on se toliko napregnuo, da je uspeo da se pomoli, vrlo razgovetno, gde se pored moljenja za one koji su prisutni, i za svoju zajednicu, još iskreno pomolio za probuđenje i izlivanje vere u svetu. Njegova sopstvena zajednica mu je posebno mnogo ležala u srcu. Često je govorio o njima, i obično kada je to činio, to je bilo sa izvanrednom nežnošću, tako da je njegov govor prekidan i prožiman plakanjem.

Ovo sve sam želeo da govorim iz razloga da bih pokazao nešto od karaktera i ponašanja ovog izvanrednog Hristovog sluge čijoj sahrani sada prisustvujemo. Iako sam to učinio vrlo nesavršeno; ipak sam nastojao da to uradim verno, u prisustvu i sa strahom Božijim, bez laskanja; koje je sigurno odvratno propovednicima Evanđelja, kada govore kao oni koji prenose poruke Gospoda nad gospodarima. Imamo divan razlog da budemo zadovoljni, jer je osoba o kojoj je govoreno odbacila svoje telo, i sada je prisutna sa Gospodom i nosi krunu radosti sa jasnom svetlošću.

I kako, u razmatranju takvog primera i tako blagoslovenog kraja, ima mnogo toga da uzbudi nas koji smo još živi, da sa najvećom marljivošću i ozbiljnošću koristimo vreme života, da bi takođe mogli da idemo i da budemo sa Gospodom, kada odbacimo telo! Vreme dolazi i uskoro će doći, ne znamo koliko uskoro, kada moramo ostaviti sve stvari ovde i ući u fiksno i nepromenljivo stanje u večnom svetu. O, kako je dobro i dostojno malo truda i stradanja i odricanja sebe, praviti zalihe u prodavnici dobrog temelja podrške i potpore, nasuprot svega što je obećano! Kako je vredan takav mir u takvim okolnostima, o kojima smo čuli. I kako bi bilo mračno i tužno, biti u takvim okolnostima, pod spoljnim bolom proždrljivog, rastopivog plamena, i gledajući smrti u lice iz dana u dan, sa neočišćenim srcem, neoproštenim grehom, pod smrtnim tovarom krivice i božanskog gnjeva, imajući mnogo žalosti i gnjeva zbog svoje bolesti, i ništa što bi utešilo i podržalo naše umove: ništa ispred nas, osim brzog pokazivanja pred prestolom moćnog, beskonačno svetog i gnjevnog Boga, i beskrajne večnosti u podnošenju Njegovog gnjeva bez milosti! Osoba o kojoj smo govorili je to dobro shvatala. On mi je rekao, ne mnogo pre svoje smrti: “Za mene je slatko da mislim o večnosti: njena beskonačnost je čini slatkom. Ali oh, šta da kažem o večnosti zlih?! Ja ne mogu spominjati to, niti misliti o tome – Misao je suviše strašna”. Drugi put, govoreći o srcu posvećenom Bogu i Njegovoj slavi, rekao je: “O, od koje važnosti je imati takav okvir uma, takvo srce kao ovo, kada dođe trenutak smrti! To je ono što mi sada daje mir!”

Koliko mnogo pojedinosti ima u stvarima koje su pokazane o ovom istaknutom Hristovom propovedniku, da uzbudi nas koji smo pozvani isto ogromnom poslu službe Evanđelja, i podstakne nas na najozbiljniju brigu i trud, da bi na sličan način mogli biti verni u svom poslu, da bi mogli biti ispunjeni istim duhom, nadahnuti slično čistim i žarkim plamenom ljubavi prema Bogu i slično ozbiljnom brigom za napredak carstva i slave našeg Gospoda i Gospodara, i za prosperitet Siona! Kako su ti principi divno bili izraženi u životu tog Hristovog sluge, i kako su bili blagosloveni pri njegovom kraju. Vreme će uskoro doći, kada mi takođe moramo napustiti naše zemaljsko prebivalište, i ići ka našem Gospodu koji nas je pozvao da se trudimo u njegovoj žetvi, i da mu damo svoj račun. O, kako nas interesuje da tako trčimo, ne kao na nepouzdano, i tako da se borimo, ne kao oni koji biju vetar! I neće li to što smo čuli da nas podstakne da potpuno zavisimo od Boga i tražimo Njegovu pomoć i asistenciju u našem ogromnom poslu, i da mnogo provodimo vreme u traženju uticaja Njegovog Duha i uspeha u našim trudovima, sa istrajnošću i molitvama, u kojima je osoba o kojoj smo govorili bila izobilna? Tu praksu on je iskreno preporučio sa svog smrtnog kreveta, iz sopstvenog iskustva koliko je velika korist toga, nekim kandidatima za službu koji su stajali pored njegovog kreveta. Često je govorio o ogromnoj potrebi da propovednici imaju mnogo Hristovog Duha u svom poslu, i da malo dobrog mogu uraditi bez toga, i da kada su propovednici bili pod specijalnim uticajima Duha Svetog, to im je pomoglo da prodru do savesti ljudi i (kao što se on izrazio) da ih uhvate za ruke, pošto bez Duha Božijeg, rekao je on, kakav god razlog i rečitost koristili, mi ne učinimo ništa osim što ih uhvatimo za pikavac (izraslinu), umesto za ruke.

Oh, neka te stvari koje smo videli i čuli o ovoj izvanrednoj osobi, njegovoj svetosti, nebeskosti, trudu, i samoodricanju u životu, tako značajnom posvećenju svega što je imao u srcu i u praksi – slavi Božijoj, i izvanrednom stanju uma koji se pokazao u ogromnoj stabilnosti i pri očekivanju smrti, i bolovi i agonije koji su doneti bolešću, neka nas uzbudi sve, i propovednike i ljude, dužan osećaj svesnosti veličine posla koga treba da radimo u svetu, veličanstvenost i divota prave vere u iskustvu i praksi, i blaženstvo kraja i cilja takvog života, i beskonačna vrednost večne nagrade, kada odbacimo telo i budemo prisutni sa Gospodom; i neka nas uspešno probudi na trud, da slično takvim svetim životom i mi na kraju možemo doći do tako blagoslovenog cilja – Amin.